
Холивудски рецепт за НАТО прање прљавих руку

Дирљива је усхићеност дела јавности кад је до нас стигла прича из "Градијана" (3. мај) како НАТО наручује филмове по својој мери. Наслов: Састанци НАТО-а са телевизијским и филмским ствараоцима подстакли су тврдње да се ради о "пропаганди"; поднаслов: Ексклузивно: Два "интимна разговора" одржана са писцима, редитељима и продуцентима, а трећи се очекује у јуну; и лид приче: "Гардијан" открива да НАТО одржава затворене састанке са филмским и ТВ сценаристима, редитељима и продуцентима широм Европе и САД, што је довело до оптужби да Алијанса покушава да користи уметност за стварање "пропаганде" за блок.

ХОЛИВУДСКИ РЕЦЕПТ: Каква новост, да Пентагон и његова подружница из Брисела држе Холивуд (и друге филмске ствараоце) на узици, те да се са "слободним уметницима" усаглашава шта се у ствари треба говорити о војсци. И како.
Па, Пентагон канцеларију за сарадњу са филмском и телевизијском индустријом (Entertainment Media Office) има од 1948, а да "прегледају сценарије филмова и серија", а да би војска осигурала да пројекти промовишу регрутацију и позитивно разумевање америчких оружаних снага". Кад филмска продукција хоће "ресурсе по знатно нижим ценама" војска добија сценарио на читање "често захтева измену дијалога или уклањање сцена које приказују корупцију, ратне злочине или неуспехе. Уколико студио одбије ове измене, остаје без подршке".
То је рецепт за однос према војсци на Западу. Наравно, може да се интервенише и кад се не траже погодности, али то није део ове приче. И да се дода: сличну канцеларију за односе с медијима и забавном индустријом има и ЦИА, али тек од 1969.
Четрдесетих и педесетих година је Холивуд снимио око 100 таквих филмова по деценији, седамдесетих (време Вијетнамског рата) до 50, осамдесетих и деведесетих (време Хладног рата, Заливски рат) до 80, почетком 2020-их приметно је опадање популарности ратних филмова. Али томе ваља додати и бројне ТВ-серије.

"Гардијан" се у поменутом тексту, наравно, не упушта у откривање суштине – он је либералан и начелно брани – слободу. Тзв. уметничку слободу. Тако да неко стварно може помислити да се холивудски приступ разликује од оног – према нашим партизанским филмовима некад или у оној досадној серији "Војна академија" у "демократији" или шта је ово већ у чему живимо три деценије.
Кад се говори о моћи либералне "невидљиве руке" на Западу, увек се сетим Александра Зиновјева (1922-2006) који је после три деценије живљења на Запада (био је и професор на Минхенском универзитету) објаснио: "Формално не постоји (на Западу) јединствен центар за управљање медијима. Али фактички он функционише тако, као да добија инструкције из неког руководећег центра попут ЦК КПСС... Подаци о њој ретко доспевају у штампу", сведочио је он деведесетих.
Непуну деценију после његове смрти у Немачкој се 2014. појавила књига "Купљени новинари – како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима". (Издата на српском 2023.) Удо Улфкоте, који је био новинар водећег немачког дневника "Франкфуртер алгемајне цајтунг", је ту све потанко описао на конкретним примерима, и онако је - како је Зиновјев разумевао.
ЧУДО ТОП ГАНА: Дакле, Пентагон-НАТО брине о свом имиџу и раде на томе. Ово сад у "Гардијану" није ништа ексклузивно. Ти састанцима са филмским радницима су "пријатељски" и дешавало се да неки сценариста, глумац не прихвати добру понуду, али увек иза стоји ред коме се не види крај.
Кад је припремано снимање филма "Топ ган" (1986), једно од најуспешнијих дела из те велике и непрестане продукције – улога Пита Маверика Мичела је прво понуђена Метјуу Модину, који је већ имао војничке улоге, али он "није желео да учествује у ономе што је сматрао војном пропагандом". Тада млади Том Круз није имао таквих дилема, на разговор дошао на мотоциклу и "током припрема инсистирао да лети у авионима америчке морнарице како би што боље разумео осећај оптерећења и начин на који пилоти функционишу у ваздуху. Пилоти који су радили са њим касније су говорили да је био упорнији него што су очекивали".
Да би се америчка морнарица укључила у тај пројекат продуценти су морали донети сценарио и изменити делове који би могли да штете имиџу морнарице. Филм је пропагандни без сумње, али се показао као изузетан производ – и кад је почео да се приказује испред биоскопа широм Америке су се распоредили официри са формуларима за пријаву младића за оружане снаге. Причало се да је филм увећао одзив 500 одсто, што и ако није тачно јесте "вероватно најуспешнија регрутна кампања у историји модерне америчке војске".
Био је то велики пробој у друштвеној клими Америке којој је "Вијетнамски рат оставио дубок политички и психолошки ожиљак. Слика америчког војника и војног пилота, изграђена током Другог светског рата и учвршћена у ери млазне авијације педесетих и шездесетих, озбиљно је нарушена. Јавност је била уморна од рата, Конгрес скептичан према новим интервенцијама, а Холивуд препун филмова о траумама, ратним страхотама и моралном поразу".
Продуценти Дон Симпсон и Џери Брукхајмер су у тексту насловљен "Топ ганс" новинара Ехуда Јонаја у Калифорнија Магазину (1983) нашли да уз авионе може да иде прича "о елити, ривалству, брзини, егу и људима који свакодневно живе на граници између самопоуздања и катастрофе". То је тада плануло.
А САД РУСИ: Ова кампања на којој сада ради НАТО извесно је – антируска. Руси су сада употребљивији као непријатељ него у Хладном рату.
Холивудска интерпретација Другог светског рата толико је подигла америчку улогу да су се жртве и победа Руса изгубиле за читаве генерације. Хладни рат је то одвео у демонизацију Руса.

Украјинска криза је довела НАТО на границу опстанка. Оно како је непотребни војни савез, после Хладног рата, у крви Јужних Словена себи продужио живот кроз разарање Југославије - сад је истрошено и офуцано. Срби су мали непријатељ за сцене које треба да замућују крај Pax Americana. Мора се радити на најбројнијим Словенима – Русима.
Јавно говоре на Западу како Украјинци треба да издрже до 2030, док се они не припреме за рат. Најављују се драстична повећања војних буџета (до 5 одсто БДП, што би могло превазићи и Хладни рат) а западне елите су пале на врло ниске стопе поверења грађана.

То се може превазићи (мисле они) ако непријатељ буде велик и да се његова сенка с подигнутим бодежом надвија над народом и њиховом децом. Нема бољег начина да се то учини од масовне културе. Екран се сада проширио – до видеа на социјалним мрежама у милијардама мобилних телефона. Треба створити – препознатљив симбол и умножавати га.
Иза сцене блиске савезу војске, обавештајних служби и индустрије забаве на Западу скован је неологизам — Russism, од Russia и fascism. Нема везе што је највећи непријатељ фашизма, нацизма и јапанског фашизма (идеолошки и војно) био Совјетски Савез за који се увек на Западу колоквијално говорило – Русија.
ДО ХИТЛЕРА И НАЗАД: Википедија се дала да објасни шта је појам Russism. Као најхрабрији анти-раша ратници се појављују чеченски сепаратисти (Дудајев, Басајев, Машадов) и Володимир Зеленски, као мега-мега. Чеченски сепаратисти и џихадисти су на својим пропагандним сајтовима имали колумне именоване као "Рушизам".
Кијевски медији су се од 2014. дали на форсирање оног што се зове Reductio ad Hitlerum. У преводу – свођење на Хитлера. Или argumentum ad Hitlerum – то je појам који је срочио јеврејски политички филозоф Лео Штраус од reduction ad absurdum – што је духовитост кад неко свог противника или његово стајалиште упоређује са Хитлером или нацизмом. Штраус је то узимао као аргумент ad hominem – када се уместо побијања аргумента противника напада личност, карактер, мотив или порекло особе о којој се говори.
За западна јавна мњења која гаје површност – то је одлична основа. Од почетка специјалне војне операције у Украјини – прича се разбацује с посебном концентрисаношћу. Украјинска Рада се узима озбиљно (као некад чеченски џихадисти) и етикета "рашизам" се подграђује и шири.
Као у Хладном рату гради се интелектуална инфраструктура. На грантовима Fulbright, Open Society, DAAD, Horizon Europe, Marie Curie и другим око 400 украјинских професора историје и политологије добија места на западним универзитетима. На Харварду, Беркелију, Лондонској школи економије, Колумбијском универзитету, Јејлу, Брауновом универзитету, Кембриџу, Амстердамском, Варшавском и Торонтском универзитету одржавају се курсеви - "Рашизам: идеологија иза руске агресије", "Рашизам и безбедност Источне Европе", "Рашизам у контексту руског империјализма"... Покренута је "Глобална коалиција украјинских студија" (дело Олене Зеленске) која окупља више од 100 универзитета на шест континената.
Ради се и на културном плану. Метрополитен музеј, Национална галерија у Лондону и други музеји крећу у рекатегоризацију чувених досад несумњиво руских сликара - Рјепина, Ајвазовског, Маљевича и др. (места рођења су им у данашњој Украјини). Чак се мењају имена чувених дела као нпр. слика Едгара Дега "Руске плесачице" у лондонској Националној галерији постала је - "Плесачице у украјинској ношњи".
Европска комисија је за Венецијанско бијенале дала грант од два милиона евра, а онда се дигла у мега дреку због тога што је одобрено учешће руских уметника. На Међународном филмском фестивалу у Торонту су зауставили приказивање руског документарца "Руси у рату".
УМЕТНОСТ ПО ПОТРЕБИ: Сетите се наглог великог интересовања Запада за бошњачке и хрватске уметнике (и другоевропљнске профиле међу Србљима) деведесетих. Сад је тежиште пребачено. Тако програм Creative Europa даје око 25 милиона евра за изложбе, резиденције и заједничке пројекте на тему "руског империјализма" и "деколонизације".
То се, наравно, ради "за неговање културне разноликости, промоцију уметничког изражавања и јачање економског потенцијала креативних индустрија". Или још уметничкије: "Померање граница значи проналажење нових начина уметничког изражавања, начина на који редефинишете стварање уметничког дела. Изазивање граница значи свакодневно изазивање себе".
На истом анти-раша послу су Eastern Partnerschip Culture Programme те национални фондови Пољске, САД, Канаде и скандинавских земаља... То су стотине фестивала документарног филма, музичких догађаја, изложби, где се Русија доследно представља - као извор агресије, окупације и "рашизма".
Ми који смо то преживели знамо да то није тек демонизација "недемократске" државе (кад неће да се уваља у блато западне демократије), него јавно тотално огађивање свега руског – културе, спорта, језика, књижевности, итд.
И кад се тако изгради инфраструктура време је да се праве ТВ серија, филмови о НАТО који ће да Русима ударе шамаре и покаже да они нису ни до пола хероји као неки нови Роки и остали, па да се ту неки филм награди, да се ти документарци разбацају по телевизијама и у дигиталне просторе, на социјалне мреже. Већ одгојени екраноиди ће то да позобају као од шале.
ИРСКИ ГЛАС РАЗУМА: Зато јесте драгоцена јавна побуна као она Алана О’Гормана, сценаристе филма "Кристи", који је освојио награду за најбољи филм на додели Ирских филмских и телевизијских награда 2026. који је "Градијану" рекао да је састанак с НАТО "скандалозан" и "очигледно пропагандни".
"Мислио сам да је лудо представљати ово као неку врсту позитивне прилике. Много људи, укључујући и мене, имају пријатеље и породицу или сами долазе из земаља које нису у НАТО, које су патиле у ратовима којима се НАТО придружио и које је ширио. Мислим да постоји стварање страха широм Европе у овом тренутку када је наша одбрана ослабљена. Видим то у ирском контексту, где је постојао притисак кроз неке медије и владу да се НАТО представи у позитивном светлу и да се ближе повежемо са њима. Мислим да ирски народ, углавном, не жели да има икакве везе са ратовима у страним земљама".
Против уласка у НАТО је 49 одсто Ираца, а "за" – 19. Политичари се, наравно, држе координата из евро-атлантских централа.
О’Горман је рекао да су и други сценаристи на НАТО-састанаку били "прилично увређени што се уметност користи на начин који подржава рат".
Иако једна ласта не чини пролеће, све увек почиње од једне храбре. А као што је говорио Бертранд Расел "само глупи и мртви не мењају мишљење".






