Кошава

Ветар дува данима. Можда ће сутра престати. Јутрос, дувало је низ улицу. То ми је увек драже, нека дува низбрдо, сва ми је логика на низбрдици, кад је ветар у питању. Целу ноћ сам, повремено се будећи, слушао како шиба по ролетнама, кабловима који висе с друге зграде, по једној кеси што комшиници виси с прозора и производи ритам у скоро правилним интервалима, али она не чује, тако ствари стоје код ње. Дувало је преко олука, кроз неку, очигледно одговарајуће обликовану површину, која је звиждала. Најјачи, главни звук био је укупан хук ветра који тече низ улицу. Ништа ми није сметало, можда може да се каже и да ми је недостајало још звукова.

Тако сам спавао, на левој страни, да сам отворио очи право према прозору, а тај прозор је велики, а сад се кроз њега видело само зелено лишће у покрету.

Лишће је свеже, младо, добро причвршћено за гране, и не отпада на на ветру, а гране су повијене, не знам колико још могу да издрже а да се не откину од дрвета. А лишће, толико брзо лепрша на тим петељкицама, да ми се на тренутке чини да стоји у месту. Звук је јачи и од јутарњих звукова саобраћаја. Као да смо у шуми.

На улици, на станици, аутобус је стао, врата су се отворила, а онда је дошао налет ветра, и људи који су изашли, то је могао да види свако ко је гледао, изгледали су као да их је ветар издувао из аутобуса. Њих двадесетак, изгледали су као пилићи које носи ветар. Капути су се превртали преко главе, један шешир је одлетео, једна колица за пијацу су испала из руке и дршком ударила о асфалт, по средини баре, и испрскала госпођи хулахопке. Један младић се сагнуо да јој дохвати колица, па му се јакна преврнула преко главе. Једна девојчица је вриснула, јер су јој одлетели рајф, лутка и качкет.

Тата је реаговао муњевито и све покупио, вратио рајф на качкет, качкет на главу, а лутку је задржао у својим рукама, тако да је бар та ствар била решена.

Аутобус је кренуо и отворио пут ветру ка отвореним контејнерима за ђубре. Из првог је одмах излетео двоструки лист дневних новина и залепио се за леђа једној од две другарице које су стајале на станици. Друга је покушала да јој новине скине с леђа, међутим, новине су биле мокре од нечега из контејнера, па је и она вриснула и склонила руку. Онда је ова с новинама на леђима почела да виче – Шта је било? Шта је било? – А другарица је рекла – Ништа, ништа! – А прва је викала – Па зашто вичеш? – И онда је ова рекла да је мокро и то је тек закомпликовало ситуацију, са све скидањем јакне, па јакна преко главе, па оне новине на лице, па онда стварно неколико потпуно интуитивних покрета који су се готово искључиво ослањали на срећу, а срећом, среће је било у близини, и девојка се одбранила од напада новина из контејнера, с минималном штетом на нечему што је скоро сигурно била нова јакна. Онда је ветар на кратко утихнуо, дајући нам свима времена да се саберемо.

После, у току дана, гледао сам како ветар носи шешире, кесе, поклопац фрижидера за сладолед, тенду изнад киоска за новине и распаљује жар у једном металном контејнеру. У пролазима кроз Клинички центар Србије, носио је голубове и врапце. За то време, високо изнад града, кружио је један орао. Заклео бих се да је орао белорепан, али без двогледа не могу да тврдим. Свакако, за њега су тамо горе важила потпуно другачија правила него за нас, пешадију.