О Деда Мразу и студентима
Политичка злоупотреба студената постала је дежави и опште место још од зиме 96-97 када су студенти изабрани као борбени елемент који ће лакше поразити Милошевићев режим од килаве и завађене опозиције
Протекла година била је толико мрачна и депресивна да имам утисак да већина Срба нема неки претерани ентузијазам за новогодишње и божићне прославе.
У години у којој смо имали Рибникар, Дубону и Мало Орашје некако делује неприкладно и непристојно било шта славити, макар то био нови календарски почетак. Чак је и Београд окићен некако половично и офрље, чисто да се испоштују сви они страни туристи који се радознало шеткају нашим главним градом током празника.
Без обзира на тешку годину која је за нама и свеопшти недостатак празничног расположења, наши најмлађи суграђани свеједно нестрпљиво очекују долазак Деда Мраза, у нади да ће њихово лепо понашање и добро владање током године бити примећено и награђено жељеним поклонима испод јелке.
Тај лик доброћудног и дарежљивог седобрадог дебељка у црвено-белом оделу, становника Северног пола, кога је измислила и брендирала Кока-кола као симбол потрошачко-комерцијалног аспекта Божића, за многе је остао нераскидива веза са детињством и покретач носталгије за безбрижношћу и ушушканошћу тог најранијег животног периода. Кажу да је једина ствар лепша од детињства сећање на њега.
Психолози тврде да деца у просеку престану да верују у Деда Мраза негде између осме и девете године живота. Тада обично увиде узрочно последичну везу између између финансијског стања њихових родитеља и квалитета поклона које добијају испод јелке, па премда се од тог тренутка изгуби део чаролије божићних празника остаје ипак олакшање због сазнања да Деда Мраз не дискриминише класно, односно да не доноси скупоценије поклоне за децу из богатијих кућа од поклона које добијају сиромашнији.
Одрасли људи, по правилу, не верују у Деда Мраза, али има много оних међу њима који верују у студенте. Доказе те непоколебљиве и често ирационалне вере могли смо видети претходних дана када су се, након одржаних избора, по ко зна који пут на улицама Београда покренуле студентске демонстрације. Нека нова млада и не тако млада студентска лица са мегафонима нашла су се преко ноћи у жижи јавности, која са великим очекивањима и дивљењем прати сваку акцију студената. Блокирају се улице, игра се одбојка на асфалту, прави се карневалска атмосфера где је "добар провод загарантован".
Не улазећи у меритум самих тврдњи о крађи избора, морам да кажем да ми та вера у студентске протесте делује прилично наивно и будаласто. Независно од тога да ли су спонтани или организовани, да ли су леви или десни, сорошевски или патриотски, никада ми није било јасно зашто се уопште толико пажње и значаја придаје окупљањима и политичким захтевима студената? Као да су студенти нека посебно важна, узвишена и надмоћно политички писмена категорија па њихов глас треба третирати са нарочитим уважавањем и дубоким, готово мистичним поштовањем.
Да, већ чујем како, са сузом у очима, ганутљиво и патетично кажете, "то је наша темпераментна младост", "то је наша будућност, то су наша деца" или "на млађима свет остаје", али, по тој логици, деца из вртића, она која још увек верују у Деда Мраза, су још више наша деца и наша будућност јер ће, у просеку, живети и дуже од данашњих студената, па онда ваљда и њихов став о горућим политичким и друштвеним питањима треба проверити и пажљиво саслушати.
Шалу на страну, то је све рецидив шездесетосмашког мита о идеализацији и романтизацији студената који је брижљиво негован од стране левичарске европске интелигенције. Искуство нам говори да се студенти врло ретко појављују као независни и самостални политички актери, већ су најчешће експонентни туђих и туђинских интереса.
Заборавља се, рецимо, да су чувени мајски протести студената у Паризу 68. почели око нечег тако баналног као што је смена директора париске Кинотеке, а да су се, невидљивим и вештим усмеравањем од стране агената ЦИА, претворили у велику политичку, економску и социјалну дестабилизацију Де Голове Француске која је годину пре тога започела излазак из НАТО пакта. Велики Андре Малро, који је био министар културе у то време, написао је да је тих дана, руком студената, на париским улицама убијен Бог и божански поредак.
На сличан начин, пола века касније, британска обавештајна служба покушала је преко студената у Хонг Конгу да организује велику грађанску побуну која би, као коначни исход, могла имати повратак богатог острва у руке британске круне.
На нашем терену, политичка злоупотреба студената постала је дежави и опште место још од зиме 96-97 када су студенти изабрани као борбени елемент који ће лакше поразити Милошевићев режим од килаве и завађене опозиције. Подметање неукаљаних и голобрадих студената под сузавац и пендреке Милошевићеве полиције био је лукав потез којим се желела испровоцирати емотивна реакција и мобилизација већинске Србије против мрског диктатора.
Исти рецепт је усавршен и употребљен четири године касније када је основан Отпор који је слао студенте на обуку у Будимпешту у ЦИА радионице за психолошко ратовање и развијање техника грађанске непослушности. Пројекат је био успешан јер је Милошевић скинут са власти у државном удару који је био закамуфлиран у револуцију. Неки од тих студената, након Петог октобра, као награду су добили могућност да постану мултимилионери у улози инструктора Канваса и извозника обојених револуција за читав свет.
Као неко ко је у младости активно прошао све фазе ове омладинске побуне, прво као средњошколац 96-97. а онда као студент 2000, и који се искрено каје због доприноса десуверенизацији земље који сам несвесно дао, морам да признам да сам запањен када видим своје вршњаке па чак и старије људе који, након свега што смо проживели, искрено верују у идеализам и мудрост политички ангажованих студената. Као да нисмо имали толике пропале студентске побуне и читаву галерију медијски испромовисаних ликова, лидера различитих студентских организација и демонстрација, који су у међувремену постали омражени и корумпирани партијски војници, НВО активисти и тајкуни у покушају, све супротно од онога што су заговарали као бесни, млади људи.
Реално, ако нису концентрисани на полагање испита и чишћење година у року, студенти су најмање битна категорија становништва, још увек ништа конкретно не доприносе друштву, углавном су издатак и за родитеље и за државу, обично мисле да су много паметни и да много знају, а заправо немају појма о стварном животу, што их чини врло лаком метом за манипулацију и инструментализацију.
Ово све вам причам и пишем из искуства, јер и ја сам некада давно био студент и добро се сећам каква сам будала био и у какве сам све глупости веровао. Чини ми се, ипак, да су данашње младе генерације, на срећу, много прагматичније и практичније од моје, да гледају, у најпозитивнијем могућем смислу, сопствене интересе, те да неће бити заведени музиком модерних чаробних фрулаша који желе од њих да начине извршиоце туђих политичких пројеката и агенде.
