Кад коментатор пребројава "лузере који марширају"

Један колумниста "Политике" аутор је коментара који се зове "Кад лузери марширају". У њему се подсмева групи грађана који носе транспарент на којем пише "ПРЕЗИР ДИКТАТУРИ"
Кад коментатор пребројава "лузере који марширају"© FOTO TANJUG / VLADIMIR ŠPORČIĆ

Свакодневни живот у Београду и даље је под снажним утицајем незапамћене трагедије – масакра у Основној школи "Владислав Рибникар". Није то ни чудно – једва су прошле две и по недеље од догађаја који је шокирао не само Србију, него и цео свет. Но док свет има луксуз да крене даље, као што и ми кренемо даље након што нас шокира нека пакистанска или венецуеланска трагедија, српско друштво тражи начин да се изнова састави.

Део тог покушаја су и већ три пута одржане демонстрације у центру града. За идућу суботу су заказане и нове. За неке су ти протести политизација трагедије и беспризорни покушај профитирања на дечијој крви, а за неке најсветлији пример грађанског непослуха и бунта.

Један колумниста "Политике" аутор је коментара који се зове "Кад лузери марширају". У њему наводи, примера ради, да је Београд град који је "суморан до граница неподношљивости". У њему се такође подсмева групи грађана који носе транспарент на којем пише "ПРЕЗИР ДИКТАТУРИ" те наставља: "Нисам могао да проценим ко су ти људи и кога представљају, али улога на смрт увређених праведника добро им је, чини се, ишла од руке. Ипак, раскринкавала их је та нејасна порука. На коју то диктатуру они тачно мисле?"

Биле су то, каже колумиста, "демонстрације са главом, а без тела (...) шаролика гомила, анархични реп сваких демонстрација. Неопредељени. Неодлучни. Случајни пролазници. Свако је у том нереду некако непријатно штрчао, свако је вукао на своју страну, двоје су чак развили кубанску заставу и корачали с тим барјаком поносно, као на каквој паради. Шта ли су тек они желели да нам поруче?"

Поносан аутор 

Надахнути извештач даље каже како су "демонстранти скренули у Кнеза Милоша и наставили даље својим путем". Сам аутор до краја текста ужива не толико у властитој моралној надмоћи, колико због тога што је демонстраната тако мало, шачица јада, такорећи. Осећа се као победник. Јасно је то уосталом и из наслова: ако марширају лузери, неко мора бити и – победник.

Читалац се можда чуди како је ово бесрамно писање колумнисте "Политике" промакло пажњи разних опозиционих аналитичарских ведета. Како је то могуће? Јер све оно што они воле је ту. Погрдно називање политичких противника "лузерима", какав је то начин, свођење огорчених људи на губитнике, то заиста могу само бахати "добитници транзиције". Затим то подругивање препознавању диктаторских тенденција власти, то је директно подилажење актуелном режиму. Такође, дезавуисање протеста некаквом квазисоциолошком и квазипсихолошком анализом његових учесника, требало би такође бити недопустиво. Да и не говоримо о посебно подмуклој опсесији поделом Срба и Србије на стране где се сопственој страни аутоматски приписује културна и вредносна превласт.

Открићу вам тајну. Колумна је промакла актуелним аналитичарима јер је објављена пре непуних петнаест година, петнаестог септембра 2008, у "Политици", како је већ наведено. Аутор је на текст очито поносан па га је годину дана касније поново објавио у својој публицистичкој књизи изабраних чланака. Аутор се зове Владимир Арсенијевић.

Протести о којима Арсенијевић пише у цитираном чланку били су протести поводом хапшења Радована Караџића. Ником, наравно, не пада на памет да изједначује мотиве тих протеста са мотивима ових скорашњих. Између тих мотива нема никакве сродности. Али то овде и није у центру пажње. Право на миран протест је демократско право, независно од повода. Мени је овде занимљиво колико је Арсенијевићева реторика о овим петнаест година старим демонстрацијама по стилу и по садржају блиска већини актуелних напада на актуелне протесте.

Слепа мрља

Све је ту – исмијавање, вређење, ниподаштавање, смањивање реалног броја и свођење на "шачицу". И поучно је заправо. Јер Арсенијевић говори о "лузерима", сасвим сигуран у том тренутку, да "ултра-десница" управо тада, у реалном времену, "одлази – право на маргину". Био је он већ тада искусан и угледан коментатор и аналитичар, већ подуго и подубоко у својим четрдесетим годинама. И није тај суд написан импресионистички, што се види и по томе да је "овековечен" на страницама књиге. После петнаест година пак тај исти човек тврди да су управо они које је, како му се чинило, са све ликовањем, испратио на маргину, они који су нормализовали "насиље, ратове, милитаризам, оружје, мржњу, глорификацију ратних злочинаца" највећи кривци за масакр у "Рибникару". Како ли се вратише са маргине?

Међу људима који се у јавности препознају као вође, координатори и препознатљивији учесници актуелних протеста су и они за које је Вучић велеиздајник јер фактички "предаје" Косово тамошњим Албанцима, као и они према којима је Вучић парадигма ултранационалисте јер је био део власти која је уочи и током бомбардовања масовно и организовано убијала албанске цивиле с Косова. За једне би се он због добрих односа са Западом, јер му то помаже у остајању на власти, наводно одрекао свега, док ће за друге учинити све, као што је чинио и досад, да Србија део Запада никад не постане. Чини се да су потоњи масмедијски видљивији, а да су први у већини. То је "слепа мрља" у вредносном систему и визији будућности на коју нико сада не жели да се осврће, али једанпут ће морати.

Чудно је, каже данас Арсенијевић, "да се трагедија у школи није догодила раније". После њега, сличну мисао су формулисали и неки други активисти, уметници и интелектуалци. Сви то изговарају као да су претходне три деценије провели на Марсу без активног учешћа у јавном животу, без наслањања својих пројеката на државни буџет, без хистеричног моралисања које је своје идиосинкразије проглашавало скоро па кантовским императивом. Ако је главно оружје у борби против "ултра-деснице", масмедијске вулгарности, насиља и агресије, проницљивост, интелектуална далековидност и смисао за политику попут оних какве имају Владимир Арсенијевић и његови јатаци и сличномишљеници, то је заиста помало чудно.