Сунчаница

Јако је ризично приписивати ставове књижевног јунака аутору књижевног дела. Различите јавне свињарије дешавале су се због таквих ствари. Андрићу су, примера ради, због сличних момената спочитавали исламофобију, а ону једну партитуру о односу Срба и лагања коју Добрица Ћосић приписује једном свом прозном протагонисти на стотине су пута злоупотребљавали као тобоже програмски текст иза којег стоји сам грађанин, мислилац и политичар Ћосић. Списак би се, наравно, могао ширити од Шекспира до Његоша и од Руждија до Достојевског.

Ја ћу сада ипак ризиковати па ћу цитирати кратки пасус из једне новеле приписујући успут вредносни став из пасуса аутору новеле, а не само њеном (фикцијском) наратору: "Тако сам и ја у једно касно септембарско поподне лутао по Гробљу ослободилаца Београда, загледао оне лијепе бијеле плоче полегле по трави и читао натписе на њима. Чудно је то, али пажња ти се најмање задржи на онима на којима стоји и име и презиме. Дирљивији су они описни натписи, као један који сам дуго загледао: Мујо митраљезац. Гробљем су пролазиле младе мајке с колицама, д‌јеца су се играла, неко двоје клинаца су на декици имали прави пикник. Сентиментално сам се осјећао, ваљда сам зато и мислио: то је та слобода за коју су се борили, то је та слобода вриједна сваке борбе."

Новела коју цитирам зове се "Јерес номинализма". Писана је, како се види, из првог лица једнине. Наратор очито мисли да је то што Гробље ослободилаца Београда функционише више као парк него неко типично и стереотипно гробље заправо нешто сасвим оправдано и позитивно јер се тиме потенцира и доказује слобода за коју су се погинули јунаци и борили. Усуђујем се, међутим, да изнесем и идеју да то не мисли само (фиктивни) наратор него и аутор новеле као грађанско лице. Ставио бих руку у ватру да не грешим. Аутор се, наиме, зове Мухарем Баздуљ; другим речима, то сам, да простите, ја.

Повод овог благо театралног увода је једна релативно непримећена прошлонедељна бизарност. Вест агенције Бета гласила је дословно овако: "Музеј жртава геноцида саопштио је да је Гробље ослободилаца Београда у Другом светском рату један од војних меморијала који су 'у континуитету изложени честом и непримереном односу већег броја наших суграђана'. У саопштењу се као пример наводи да је управо то место недавно једна суграђанка 'изабрала за сунчање'. 'Због недовољне бриге одговорних на градском и националном нивоу, овај локалитет временом је претворен у простор за бављење спортским активностима, разбибригу, а однедавно и за сунчање. Призор који су пре извесног времена забележиле наше колеге, стручњаци Завода за заштиту споменика културе града Београда, сведочи о срамотном и апсолутно недопустивом понашању једне наше суграђанке која је Гробље ослободилаца Београда у Другом светском рату изабрала за сунчање', наводи се у саопштењу.

Додаје се да је "'недолично, срамотно и недопустиво понашање' примећено од стране 'бројних суграђана' и на другим војним меморијалима, стратиштима и губилиштима из периода Другог светског рата, поводом чега је Музеј жртава геноцида апеловао на одговорне у локалним самоуправама, у ресорним министарствима и јавним тужилаштвима, 'да без одлагања реагују на овакве поступке и прописно их санкционишу'."

У неким рецентним полемикама у српској јавности, београдски Музеј жртава геноцида супротстављао се становитим квазипатриотским фантазмагоријама. Можда и због тога, тражећи неку нивелацију, овд‌е је заузео потпуно погрешну позицију. Недавно преминули немачки социолог Бернхард Гизен који се бавио концептом "колективног памћења" разликовао је "трауматски" и "тријумфалистички" образац унутар колективне наративне обраде прошлости. У Србији се, чини се, клатно последњих година од потоњег снажно вратило ка првом. Из перспективе друштва као целине, то ствара врло непријатне феномене. Ова осуда сунчања ту може бити згодна илустрација.

Шта је толико "недолично, срамотно и недопустиво" у понашању поменуте суграђанке? Гробље ослободилаца Београда је свесно пројектовано као део живога града, као меморијал живота, не као костурница. На сличан начин у Бечу, примера ради, функционише Споменик погинулим војницима Црвене армије (Heldendenkmal der Roten Armee) – више као локалитет за дружење него протоколарно жаловање. Чини ми се да у оба ова случаја грађани више него добро препознају интенцију оних који су одлучили да се погинулих антифашистичких бораца присећају преко меморијала инкорпорираних у пулсирајуће ткиво града. Хероји се лепше памте афирмацијом живота, него концентрацијом на смрт.

Могло би се рећи да се кроз новију српску историју генерално истрајније гајио тријумфалистички образац колективног памћења од оног трауматског. Иван Радовановић је недавно објавио књигу о десетинама хиљада изгинулих српских регрута мобилисаних 1915. о чијој је судбини једна од комисија насталих ради истраге након Првог светског рата објавила указ који почиње реченицом "Имају се предати забораву". Тријумф је лакше славити ако се не размишља о цени.

Постоје, наравно, места посвећена националној трауми и тамо се подразумева да су и кодекс понашања и правила облачења, да баш не кажем дрес код, посве друкчији. Постоји можда и зрелији начини ношења с траумом од "предавања забораву", али то не значи да је свака тачка националне историје – трауматична. Сунчајући се, ова Београђанка ничим није укаљала успомену на борце који су дали животе да би се у Београду живело под сунцем слободе.