Роберт Фицо, или: Путин, Си и Сребреница

Протести ЕУ агената у Грузији показују да меци нису случајно испаљени у премијера Словачке
Роберт Фицо, или: Путин, Си и Сребреница© РТ Балкан

Термин су напокон у Уједињеним нацијама успели да закажу – 23. мај – а објављен је и текст њихове резолуције о Сребреници. Оно што тамо не пише представља крунски доказ да ће та резолуција бити (зло)употребљена против Републике Српске, Србије и читавог српског народа.

Нису, наиме, прихваћена два амандмана Црне Горе у којима се потврђује да, под један, кривица за (такозвани) геноцид у Сребреници није колективна – дакле, свесрпска – него индивидуална, и, под два, да дејтонски мировни споразум остаје неповредив, а у склопу њега и Република Српска са свим својим надлежностима којих би да је противправно лише.

Да им је намера да Република Српска овом резолуцијом о Сребреници остане неповређена, као и читав српски народ, креатори резолуције од Албаније до Вануатуа – и Немци, Американци, наши пријатељи Французи и Британци међу њима – и сами би већ написали оно што су им Црногорци накнадно предложили. Још није касно да се предомисле ако су нам пријатељи, премда унапред знамо да нису; довољно смо већ претрпели од њиховог пријатељства.

Влада Црне Горе изгледа намерава да гласа за резолуцију иако њени амандмани нису прихваћени. Што је још горе, то би да уради упркос томе што Срби чине бар трећину њеног становништва, док српским језиком говори и натполовична већина, тако да ће огроман део сопствених грађана сопственим гласом у Уједињеним нацијама власт Црне Горе обележити као геноцидан. Није тешко наслутити какву ће трауму у том друштву ово изазвати.

Узгред – шта се чека с резултатима пописа у Црној Гори? Зашто се не објављује колико има Срба и свих којима је српски језик матерњи? И моле се у Српској православној цркви. Биће да их има превише, па због тога прете да буду утицајнији него што је то допуштено у једној НАТО чланици. Застој око набавке софтвера за национално разврставање који одлаже објављивање резултата пописа у том смислу евидентно служи само као неуверљив изговор да се Србима у Црној Гори не да оно што им припада.

Али и изван Црне Горе: резолуција о Сребреници ништа добро неће донети ни Бошњацима због којих се тобоже доноси, из једноставног разлога што овакво провоцирање раздора може да донесе само раздор. А не помирење као што тамо пише, папир трпи свашта. Али резолуција о Сребреници се и не доноси због Бошњака, још мање због помирења, него због укидања Републике Српске – зато је онај црногорски амандман неприхватљив – како би (и) Босна и Херцеговина била увучена у НАТО.

Ова производња раздора, невоље и сукоба, претње и изнуде као једина преостала понуда власника НАТО-а, савршено се лепо види и у Грузији, где изазивају немире због закона о регистровању страних агената. Лудило се збиља ближи врхунцу: уз претње санкцијама посланицима који се усуде да гласају за, министар иностраних послова Литваније чији је прадеда био колега омиљеног деде Аналене Бербок, дакле угледни нациста, а уз тог поносног потомка нацисте и министри иностраних послова Летоније, Естоније и Исланда, марширају на челу демонстрација у Тбилисију против закона о иностраним агентима које доноси парламент Грузије; не смеју законе у Грузији да доносе они који је изабрао народ Грузије, такве су европске вредности и НАТО наредбе.

Ваљда ће у Грузији бити довољно паметни да избегну судбину Украјине у којој је све почело тако што је Викторија Нуланд делила оне своје колачиће на Мајдану, пуна саосећања као и ови сад у Тбилисију. А био је међу њима и феминиста из Бундестага Михаел Рот, грлио је неку демонстранткињу и прогласио Тбилиси за престоницу Европе, а претходно је исказао захвалност свим земљама које су подржале резолуцију о Сребреници и подржао улазак такозваног Косова у Савет Европе.

Уосталом, све је то део исте оне приче у којој о људским правима највише говоре они који побили највише људи у историји.

Што нас доводи и до Роберта Фица. Можда ће се, или се никад неће, поуздано утврдити да ли је у њега пуцао усамљени атентатор какав је био Ли Харви Освалд – а ко још верује да је он био усамљени атентатор, и ко може да докаже ван сваке сумње да он то није био – но, како год се окрене, једно је већ сада извесно. У премијера Словачке пуцано је због његове политике.

Прецизније: због политике за коју га је народ Словачке изабрао да је спроводи. Као што је народ Грузије изабрао оне своје посланике који доносе закон о обележавању агената страног утицаја, а Михаел Рот и онај нацистички праунук кажу да то не може. Што значи да се може рећи и да су у Роберта Фица пуцали Михаел Рот и њему слични. У фигуративном смислу, разуме се.

Све то што су, у садејству с медијима који су под контролом оних који и њих контролишу, они посејали у виду мржње и темељне, тотал(итар)не неспособности да уваже било чији интерес који није подређен њиховом, испалило је хице у премијера Словачке. Док околност да је у политичара који се уместо за рат залаже за мир пуцао пацифиста који је основао организацију против насиља, само додатно осветљава сав ћорсокак парадокса у који је тај њихов свет запао.

Од Сребренице и Босне и Херцеговине, преко Грузије до, ево, Словачке – о Израелу и Палестини да и не говоримо – тај свет нуди само крш и лом, несрећу и разарање. Из два разлога од којих не може да побегне све и да хоће. Зато што је то његова права природа – заснована на колонизаторском пљачкању, које није било изузетак него правило – и зато што нема могућности какве је имао пре, па више не може да приушти да се претвара да је другачији него што јесте. А то што је почео да прождире самог себе, пуцањем у Роберта Фица или текућом деиндустријализацијом Немачке и осталим самоубилачким потезима као што је рат санкцијама против Русије, Кине и читавог остатка света, само показује да улази у своју коначну, терминалну фазу. Јер све то нису радили кад су били на врхунцу моћи.

И то је процес који Русија и Кина чак и не морају да убрзавају. Него само да пусте да ствари иду својим током, који је постао неумитан, док истовремено изграђују алтернативу – да преостане кад се ово што се уротило против њих (а и против нас) уруши под теретом разних својих грехова.

Управо је томе служио и састанак председника Кине и Русије Си Ђинпинга и Владимира Путина. Њихова Заједничка изјава о продубљивању свеобухватног стратешког партнерства у координацији за нову еру представља драгоцено сведочанство онога што раде и тек намеравају да ураде. Заиста свеобухватно, од војне сарадње до финансија и наравно све између тога, оличено присуством она два господина с коферима поред двојице председника и гувернерком Народне банке Русије Елвире Набиулине у делегацији. Да поруче да двама носиоцима америчке моћи – оружју и долару – време премоћи истиче. И да будућност припада (свима) другима.

И да не заборавимо. То је она заједничка будућност у новој ери којој се, декларацијом Си Ђинпинга и Александра Вучића, придружила и Србија. Истој заједници са заједничком будућношћу пуна подршка пружена је сад и у изјави Сија и Путина.

Да, имамо чему да се надамо. И само да до тада издржимо. И Сребреницу и све преостале хице тог умирућег режима у Роберта Фица који им је засметао…

image