Њен пенис и инквизиција

"О tempora, o mores" – "каква времена такви обичаји" могли бисмо превести речи Цицерона, чувеног римског писца и говорника. И заиста, свако време носи собом своје добре и лоше обичаје на основи којих можемо данас да доносимо суд о цивилизацијама, народима, временима па и властима.

Маје и Астеке су приносили боговима жртве, Кинези су закопавали читаве глинене армије, Маори су на Аотеарои (Нови Зеланд) пораженом непријатељу разбијали лобању да би му појели мозак и тиме преузели његову снагу и врлине. Млечани су држали карневале у току су уобичајене класне поделе и норме понашања биле скоро у потпуности аболиране. Осуђеницима на смрт попут војсковође Кармањоле су умели да одсеку језик како се не би обраћао окупљеном народу. Свака цивилизација има, наравно, и своје мање или више пожељне теме за разговор, а већина има и потпуно забрањене теме. Критиковати Стаљина, није било препоручљиво. Осим ваљда у Сибиру, у необавезном ћаскању са медведима.

Код нас је у некадашњој Југославији био друг Тито о коме су сви (углавном) имали најлепше мишљење. Јавно, наравно. Они који нису имали добро калибрирано мишљење су добијали јасне сигнале да би требало да се прилагоде. Сигнале попут Голок отока, тамнице, забране рада у професији и тако даље. У то време није било згодно помињати веру, ићи у цркву, славити Божић или (никако) славу, певати Ој, Војводо Синђелићу, помињати деду Солунца, а камоли четника. То некада у Југославији.

А у савременој Хрватској је пре неколико недеља забрањен/одложен/скрајнут научни скуп "Срби у Хрватској у другом светском рату". Занимљиво. Никад чуо за забрањене научне скупове. Што би тога било у демократској Европи?

Ја сам стицајем околности на испиту из Основа марксизма, прва година на Филолошком у Београду, извукао питање – СССР после смрти Лењина. Дивно једно, инспиративно питање. Почнем ја о Стаљину, a професор ме гледа и не трепће. Дођем до Троцког (ја као за инат баш био прочитао "Перманентну револуцију" од Троцког). Професор се завалио у фотељу и гледа ме. Ја кажем како је Лав Николајевич побегао из СССР-а. Каже професор одсечно и ауторитативно да није побегао већ је протеран. Прихватим ја исправку и кажем да је убијен у Мексико Ситију по налогу Стаљина. Каже професор ("изненађен") одакле мени то? Па убица још увек живи у Совјетском Савезу, уђем ја већ у детаље. Не живи више! - каже професор и уписује ми петицу у индекс који ми онда пружа – умро је прошле године. Тада сам схватио да је то шкакљива тема о којој сам ја нешто начуо по кафанама и разним сумњивим скуповима али којој није место у храму науке и образовања. Пример деловања идеологије на свакодневни дискурс.

У то време смо гледали каубојске и уопште западне филмове где су сасвим слободно говорили о свему (нама се чинило). Но, како то данас изгледа у том истом западном свету? Ево, баш скоро, пре неколико месеци, британски новинар и публициста Брендан О’Нил је то описао у књизи "A Heretic Manifesto: essays on the unsayable", "Манифест јеретика: есеји о ономе што не сме да се каже". Међу десетак есеја који се овде појављују, изабраћемо као илустрацију О’Ниловог виђења стања слободе јавног говора и изражавања, први есеј који носи наслов "Њен пенис". Да, добре сте прочитали, присвојни придев је женског рода а пенис, је, у сваком случају, ваљда, обично, до сада био – мушког рода. Исто је тако и у енглеском, да не буде забуне. Зна О’Нил врло добро шта хоће да каже.

"Њен пенис" је свуда, жали се овај новинар. У "Тајмсу", на Би-Би-Си-ју... онда даје пример из локалних Метро новина које априла 2022. године доносе чланак под насловом "Бивши војник је извукла (из гаћа?) свој пенис којим се поиграла у јавности". После се у чланку "Дејли рекорда" разјашњава да је ова сексуална преступница признала да је у јавности изложила свој пенис (енглески овде нема родове па сам ја ради контекста овде ставио женски). Новине из Мидлзбороа, где се све и догодило, су пренеле да је "Жена осуђена због излагања пениса у јавности". Новине нас даље обавештавају да је дотична женска особа мастурбирала на прозору свога стана и тиме узнемирила јавност. Брендан О’Нил коментарише да је читаоце више изненадило сазнање да постоји жена са пенисом него то што је, и тако даље...

Но, никако није усамљени случај. Септембра 2021. "Дејли мејл" нам саопштава да је у Лос Анђелесу (Америка) "она извадила пенис на јавном месту". После сазнајемо да је већ чувена Америчка женска пливачица (бивши пливач) Лиа Томас оптужена да је у свлачионици (женској) извадила пенис". "Дејли мирор" је 2018. писао о жени која је потрошила хиљаде фунти на трансформацију свога тела али је решила да задржи пенис. А да забуна свих и свуда буде комплетна, иста та особа је после свега тога схватила да је, у ствари, лезбијка. Дакле, овде имамо случај особе са пенисом (мушкарац?) којој се свиђају жене. То се некада звало хетеросексуалним мушкарцем. Или можда грешимо?

И даље је Брендан лепо обрадио ову тему па је нашао случај белгијског филма из 2018. под насловом "Девојка". У том филму један од ликова, пише Британски институт за филм, "ставља сопствени пенис у међуножје, ту га везује лепљивом траком да му не смета током напорних часова балета". Истовремено нас Би-Би-Си обавештава да се једна транс-жена жалила да су је на аеродрому малтретирали јер су јој документа на женско име а на скенеру се појавио пенис. Цариници су то схватили као "аномалију". Непријатна ситуација. Мора бити. Где је та скривена камера кад је најпотребнија.

И најзад, појављује се и чувени случај Карен Вајт. То је мушкарац који је осуђен због силовања а који је уз то и педофил. Онда је променио пол и послат(а) је у на служење казне у женски затвор где је сексуално напаствовао(-ла?) две затворенице. На суђењу је адвокат оптужбе овако описао једну од тих ситуација: "Њен пенис је био у ерекцији и провиривао је из панталона". Њен пенис? Тако се Карен Вајт изјаснио једног дана и од сада ћемо се правити да је то баш тако. Да би био жена довољно је дакле рећи да јеси жена. Доста низак праг толеранције. Да би постао британски (на пример) држављанин мораш да положиш тест из језика и тест из културе након што си провео неколико година живећи и радећи у земљи. Да будеш жена (мајка?) ништа, само даш изјаву.

У Шкотској је донет закон по ком ће се силовања регистровати као да их је починила женска особа уколико се та особа идентификује са женским полом. Значи, силујеш, један од гнуснијих злочина, изјавиш да се осећаш женом па те пошаљу на служење казне у женски затвор. Па шта би ту могло да пође по злу, никако нам није јасно? Звучи сасвим нормално и рационално.

Дакле, њен пенис.  Што каже О Нил, то мора је лаж закамуфлирана у новинску вест. У свим горе наведени случајевима се ради о мушкарцу именом и презименом који је починио гнусне злочине (против слабијих од себе) попут сексуалних напада на децу и/или жене. Али је и даље прихватљиво да се каже и пише њен пенис. Није, наравно, прихватљиво да се јавно то доводи у питање или каже "његова вагина" (није тога још било...). То не, зато што је то само делић догме која нас све више обавија, као црни облак, као поплава, као најезда скакаваца или Монголска хорда (Џингис Кан). Ако нешто институционално не може да се доведе у питање онда се ради о догми. У време Ђордана Бруна је то била црквена догма а сада је догма левичарске провенијенције. Свако може, наравно, да буде и мисли шта хоће али су у оквиру задатих (не-)могућности. Како нова инквизиција поступа са преступницима? Ломача је превазиђена. Грета Турнберг се томе оштро противи јер дим, сви знамо, загађује човекову средину.

Погледајмо како је прошло пар дисидената, како се клика која артикулише и инструментализује догму са њима обрачунала. Током избора у Британији пре неколико година на којима је победио Борис Џонсон, вођа лабуриста Џереми Корбин је преко свих канала телевизије и на страницама свих новина оптужен за анти-семитизам. Корбин је иначе одувек јавно подржавао права Палестинаца и критиковао апартхејд Израела. Никада није критиковао јеврејски народ, наравно. Но то никада није ни било важно. Дрека која се подигне и пропагандна магла су важне.

Модерна ломача

Како је прошао наш зет, парламентарац Ендрју Бриџен који је тражио од британског парламента да покрене истрагу о наглом повећању стопе смртности и могућој вези са корона вакцинама – антисемита! Цитирао човек израелског доктора и научника у парламенту а проглашен за антисемиту! Све се може кад имаш довољно гласна појачала и послушне медијске службенике. И даље, чувени Роџер Вотерс, писац многих текстова и члан легендарне рок групе Пинк Флојд је критиковао и критикује све, свашта и свакога на власти – антисемита. И он. Носио је дугачки црни, кожни капут на концерту у Берлину. Очигледни антисемита.

То је дакле та модерна ломача где се спаљују идентитети, интегритети, јавне личности и мишљења. Ако случајно не упали антисемитизам из неког разлога, дуга је листа ломача на располагању. Расиста, на пример. Бели мушкарац – а горе поменута тројица ко за инат баш јесу то. Трансфобија, мрзиш особе које су промениле пол. Анти-ваксер, за оне који сумњају у званичну верзију било чега. И даље, пориче постојање климатских промена које је узроковао човек (и жена, ваљда)! И тако даље и тако даље. Ломача има на све стране и читава војска политичких комесара којима је дат радни налог да открију сумњивце и приведу их ради даљег менталног и духовног усавршавања – нешто између Сибира и Голог отока.

Како смо већ до сад схватили, њен пенис има функцију пропуснице у партијске кругове. Ко не може да каже или напише (мисли?) њен пенис бива означен као смутљивац и особа од не-поверења. А овде се само о поверењу и ради.

Тако функционишу секте. Рационалних питања и одговора нема нити су пожељни. У догму се има веровати, безрезервно. Сетимо се само како је библијски Аврам чуо наредбу Божију да поведе сина јединца на гору Морију и да га тамо жртвује. И Аврам је у својој вери са сином Исаком и пошао на гору Морију где му је Свевишњи у последњем тренутку зауставио подигнуту руку. Само ко безрезервно верује може да појми љубав Божију и да крене путем спасења. Само ко је спреман да све изгуби може све и да добије. Суров је то Бог. И праведан, кажу.

Нова секта

А шта нама нуди ова нова секта? За сада занимљиву једну синтагму – њен пенис. Ко поверује у такву реч може комотно да метафорички крене путем горе Морије где га тамо горе на врху чека некакво "божанство" са упутствима. Нека врста Мојсија са компјутером у руци. На том светлећем екрану су заповести које се тичу пола (мушко/женско, нема везе), расе (бели за све криви), транзиције између полова (општа конфузија), дигиталног новца и идентитета, човека (особе?) укрштеним са вештачком интелигенцијом, климатских промена, те једите бубе и Билове вештачке хамбургере, те Украјина као прва земља у комплетном власништву једне компаније (Блек рок), и тако даље. Контуре се свакако назиру а друштванце на разним властима по западном свету нас уверава да је то све врло добронамерно и за наше добро али да смо ми, ето, превише глупи да бисмо то схватили па ће они сами тако, на пречац и у наше име то да обаве.

Ја не мислим да се ти људи шале. Нису ни глупи ни не информисани, напротив. Мртви су озбиљни а плашим се да су и врло ефикасни. Но шта би могао да буде коначни збир њихових намера и делања? Сетимо се само оне горе описане сцене из новина коју је препричао Брендан О’Нил – (она) је стајала на прозору, па је извадила полни орган из панталона и мастурбирала пред светом који пролази (!?). Свет који туда пролази? Нисмо ли то сви ми, обични смртници?

Француски уметник Марсел Дишам се 1917. године обрачунао са класичном уметношћу тако што је писоар прогласио за уметничко дело.  Сад имамо случај њеног пениса. Јел то тај преломни историјски тренутак? Чувеног италијанског песника Дантеа Алигјерија је кроз пакао (Божанствена комедија) водио Вергилије, исто тако велики песник латинске епохе. А нас? Ко ће нас да води кроз догматични сумрак њеног пениса?