Би-Би-Си против Илона Маска

Илон Маск, један од најбогатијих људи на свету, познат је по врхунским техничким достигнућима његових фирми попут аутомобила Тесле, Старлинк сателитских интернет веза, а у последње време и по куповини чувене Твитер платформе за размену порука.

Маск је купио "Твитер" пре неких шест месеци и одмах је изјавио да жели да подржи слободу говора и да се противи цензури. Тако је узео да преиспита листу корисника којима је забрањен приступ. Листа је била доста дугачка, почнимо од бившег америчког председника Доналда Трампа. Маск је питао кориснике Твитера да гласају да ли да се Трамп врати на платформу. Већина (51.8%) је гласала за повратак "наранџастог" и Маск је објавио – "vox populi, vox dei", "глас народа је глас божанства", те су Трампу враћена Твитер грађанска права.

Затим је враћен познати канадски универзитетски професор и публициста Џордан Питерсон, па сатирични часопис Бабилон би, певач Кање Вест и тако даље. Теме које су поново добиле право критичког гласа и грађанства су корона пандемија (мере и штетност вакцина), Амерички избори 2020 (покрадени?), расна и трансродна питања те сукоб у Украјини.

Овај заокрет је био толико изненадан и болан за владајуће структуре да је "Њујорк Тајмс" објавио један ламент (како то другачије назвати?) над старом добром и провереном праксом цензуре: "Маск им је укинуо забрану, да видимо сад какве они поруке шаљу", и у поднаслову, "многи који су били забрањени су само наставили да шаље поруке на исту ону тему због које су и забрањени". Некада славне новине, "Њујорк Тајмс" се дакле жали што дотични корисници нису сасвим преваспитани у том дигиталном Сибиру, и што и даље имају исте ставове које чак желе да обзнане. Сасвим грозно, са тачке гледишта омиљеног гласноговорника империје.

Маријана Спринг на специјалном задатку

Но, у последњих неколико дана се површина те медијске воде још додатно узбуркала јер је Твитер поред имена британске корпорације Би-Би-Си ставио ознаку "државно гласило" (government funded). Како, па не, ми нисмо државна корпорација, чули су се повици из Лондона. Ми смо независна медијска кућа која се издржава прилозима грађана. Ово мора да је нека забуна.

Тако Би-Би-Си шаље на задатак свог специјалног дописника за "дезинформацију и социјалне медије" надарену Маријану Спринг која успева да произведе читаву серију извештаја на тему лицемерја Твитера чије је укидање дотичних забрана довело до праве поплаве говора "мржње", закључује Маријана у својим извештајима.

Но, коначно, у циљу отклањања заблуда, Би-Би-Си заказује интервју са Илоном Маском, који радо и пристаје. Изванредно, ништа боље него да човек лепо објасни шта он то мисли. Па ево како је то прошло. Директно из Сан Франциска на интервју са Маском долази дописник Би-Би-Си-ја из Северне Америке за технологију, Џејмс Клејтон. Новинар дошао да ради репортажу за своју кућу. Репортажу која ће наравно проћи кроз уобичајени процес уредничких интервенција са све сецкањима и додатним објашњењима. Каква боранија остаје иза таквих интервенција то смо видели пуно пута до сада. Маск, међутим, инсистира да интервју иде уживо на Твитер платформи где се за ту прилику скупило око три милиона вредних гледалаца из читавог света. Што ће рећи, можете то после уреднички обрађивати колико хоћете али је оригинал отишао у етар а са њим и милиони снимака тог разговора.

Два човека седе на столицама један наспрам другог а најзанимљивији део почиње констатацијом Клејтона да је у последње време, од када је Маск преузео Твитер, приметио тенденцију пораста говора мржње у порукама које добија. Па добро, дај ми пример, пита Маск. Па не, али ја мислим..., покушава да се измигољи новинар славне медијске куће. Дај ми један пример, да знам о чему причаш, каже Маск. Али не, ја слабо користим мој налог у последње време (лаже)..., мучи се дописник Би-Би-Си-ја за технолошка питања. Па ако га слабо користиш, како си онда приметио пораст говора мржње?, неумољив је мултимилијардер у инкарнацији борца за слободу изражавања. Дај ми један пример, један једини! Наставља Маск. Па не, хајде да променимо тему, каже новинар Клејтон. И сада долази онај најзабавнији део. Маск га гледа право у очи и упире прстом на њега – ти лажеш! Каже му Маск. Управо си рекао да си видео више говора мржње а не можеш да ми даш ни један једини пример. Па то је апсурдно!

На опште весеље светске Твитер популације која је уживо пратила овај меч, дописник Клејтон успева да некако намоли Маска да промене тему. Ево једне лепше и погодније, мисли дописник Клејтон. Зашто сте променили регулативу о корона дезинформацијама? Каже младац уз победнички осмех који се претворио у готово самртнички хропац кад је Маск узвратио против питањем: А да ли је Би-Би-Си променио своју корона регулативу? Ха, Би-Би-Си не одређује правила на Твитеру, каже Клејтон. Не, али ја те питам да ли је Би-Би-Си променио своју регулативу што се тиче короне? Упоран је творац аутомобила Тесла. А зашто сте ви променили регулативу? Опет ће новинар, на шта се Маск замислио па онда објаснио да корона није више проблем и да се регулатива променила у складу са таквом ситуацијом. Онда, међутим, следи аперкат у браду млађаног британског дописника за технологију из Северне Америке: да ли Би-Би-Си сматра себе одговорним за све оне дезинформације које је ширио у вези маскирања и нежељених последица вакцинације, а о којима није уопште извештавао? И шта са тим што је Би-Би-Си под притиском владе променио своју уређивачку политику? Јеси ли ти упознат са тим?

Као у рингу

Да је ово био ринг, судија би раздвојио борце и почео да одбројава дописнику из Северне Америке. Ово је ситуација где је најважније сачувати људски живот. Судија подиже обе рукавице, загледа се у стакласти поглед. Чује се гонг. Да ли је то спас или коначно проклетско видећемо у следећој рунди. Опет гонг, борци на средини ринга... новинар долази до ваздуха: али ово није интервју о Би-Би-Си-ју! Протествује. А то, ти си мислио да није, смеје му се у лице Маск. Ха, ха...

И даље, дубоко у петнаестој рунди, Маск пита већ потпуно сатрвеног новинара крвава лица: Ти као да постављаш питање ко најбоље зна нешто. Просечни грађанин или новинар? А ја мислим да у многим случајевима просечни грађанин зна боље и више од новинара! Опет гонг и борци одлазе у своје ћошкове. Чује се онемоћали глас новинара Клејтона: А да ти неко понуди 44 милијарде долара за Твитер да ли би га продао? Не бих, каже милијардер. Желим да имам неки извор (праве) истине на који могу да рачунам. Неки кажу да си упропастио Твитер, виче новинар последњим атомима снаге док га износе из сале. Па имамо више корисника него икада у историји Твитера, каже Маск. Не бих се сложио да је платформа упропашћена.

Тако је завршен овај интервју који су милиони испратили уживо а још више милиона сада гледа на готово свим могућим платформама. Но, да будемо сасвим фер, хајде да цитирамо и Би-Би-Си који доноси чланак о интервјуу у виду резимеа у шест тачака. Интервју је прошао како је прошао, открио је шта је открио и нема посебне потребе да нам "независна" медијска кућа објашњава шта смо видели и чули.

Но, ових шест тачака које преносе као најважније су занимљиве: Маск пориче да сада има више говора мржње на Твитеру, каже да је гласао за Џоа Бајдена (рекао је да није за Трампа), Твитер побеђује ботове у рату дезинформација, Маск се противи забрани ТикТока у Америци, не би продао Твитер за 44 милијарде долара, одустаће од етикетирања Би-Би-Сија као државне куће.

Ето, то су отприлике најважнији моменти интервјуа по чувеном Бибу. Срећа да смо гледали уживо и поново снимак на разним другим платформама. Што нас наводи на следеће питање: на шта ли је само личио информативни простор пре интернета. Било би само неколико од ових тачака у вечерњем дневнику. Глас спикера благо сатиричан. Дикција научена, савршена, по стандардима владајуће структуре.

Да се за тренутак сад задржимо на овој етикети до које је британској медијској кући јако стало. Нисмо ми државна кућа, нас финансирају гледаоци-слушаоци-потрошачи. Да видимо.

"Добровољно" плаћање ТВ претплате

У Британији је обавезна дозвола за телевизију. Кошта 159 фунти годишње а неплаћање је кривично дело. Дакле, законска је обавеза свакога ко поседује справу која може да прими телевизијски сигнал да плати за дозволу да исту користи. Новац прима Би-Би-Си и нико други! Справе су данас од телевизора до рачунара и телефона. Значи све. Било шта. Скоро је немогуће избећи ту обавезу. 2018. године је због неплаћања претплате кривично гоњено 128 хиљада грађана, 2019. 118 хиљада а у последње две године 50 односно 44 хиљаде. Смањио се број током пандемије. Ваљда били закључани у кућама, па ко веле да платим да ми и ову забаву не одузму. Значи и сада око хиљаду људи недељно бива кривично гоњено због неиспуњавања ове новчане обавезе према "јавном сервису". Толико о добровољном плаћању.

Кад год се неко појави у јавности са предлогом да се ова претплата де-криминализује, јавни сервис се томе успротиви. Ове претплате иначе чине око 70 посто укупног буџета куће који је 2022. године износио 5.3 милијарде фунти. Би-Би-Си исто тако добија од британске владе неких 90 милиона фунти за издржавање свог светског сервиса који је усмерен ка страној публици.

Орвелова нејасноћа

Што би рекао Фрејзер Нелсон из британског недељника Спектејтор, Би-Би-Си би могао да буде независан кад би хтео. Уместо тога, сервис се ослања на државни апарат и рећи да га јавност финансира звучи сасвим орвелијански (статуа Џорџа Орвела краси улаз у управну зграду). У свом есеју "Политика и енглески језик", Џорџ Орвел је писао:

"У наше време политички говор и писање су у великој мери одбрана неодбрањивог. Ствари као што су наставак британске владавине у Индији, руске чистке и депортације, бацање атомских бомби на Јапан, заиста се могу бранити, али само аргументима који су превише брутални да би се већина људи суочила и који се не подударају са декларисаним циљевима политичких партија. Стога политички језик мора да се састоји углавном од еуфемизама, постављања питања и чисте нејасне нејасноће."

Ах, та нејасна нејасноћа о којој је Орвел писао. Приметио сам да има више говора мржње али не могу да вам дам ни један пример, рече северно-Амерички дописник Би-Би-Си-ја и остаде жив (изгледа). То је пример јасне нејасноће јер је сасвим јасно да је дотични добио задатак а као дописник чувене медијске куће није ни сањао да би неко њега могао нешто да пита.

Слично се провела пре пар година друга једна новинарка исте куће, када је интервјуисала председника Азербејџана, Илхама Алијева. Почело је њеном тврдњом да у Азебејџану нема слободе медија, на шта је Алијев одговорио да то није истина и навео да на пример осамдесет посто становника земље користи интернет, и да постоје и друге политичке партије. Новинарка је међутим била упорна (добила задатак) па јој је Алијев узвратио питањем (аперкатом): А зашто ви држите Џулијана Асанжа у затвору? Одакле вама право да дођете овде и да нас оптужујете у вези слободе медија кад ви већ десетак година лишавате Асанжа слободе?

Овај интервју Алијева је иначе постао апсолутни класик међу љубитељима истините слободе медија и протока информација, тако да га знају већ и напамет. Нешто као глобални Радован трећи или Маратонци. Сад постоји реална опасност да то прво место на топ листи заузме Илон Маск.

Изгледа да колонијална ера када смо сви (и исток и запад) трпели зулум једнополарних западних медијских кућа полако пролази. Што би рекао творац Тесле: па ти лажеш, ха, ха, ха... Зар је цар стварно све ово време био го?