Стоп репресији над појединим неистомишљеницима

Опет су за све криви Србија и њена "клеронационалистичка и етношовинистичка идеологија". Уосталом, како и да очекујемо било шта друго ако ЦИА утврђује шта је истина
Стоп репресији над појединим неистомишљеницима© РТ Балкан

Вероватно је то било само питање тренутка. Појавио се, наиме, и такав апел за заустављање прогона неистомишљеника у склопу кога смо обавештени да немамо право да мислимо у случају да не мислимо како треба. То јест, онако како је допуштено и у мери коју нам допусте.

Што ће рећи да мера слободе наше мисли и говора представља и границу наше слободе. И сасвим је занимљиво што би ту границу да нам одреде, на пример, и један бивши генерални секретар НАТО-а и његов колега и сарадник, бивши директор ЦИА.

Споменути апел, елем, под насловом "Стоп репресији над неистомишљеницима", потписало је 50 јавних личности; на првом месту председница Хелсиншког одбора Соња Бисерко, па остали за њом. Списак потписника се, иначе, поприлично, дакле, упадљиво подудара са оним нацистоидним Апелом 88 – нацистоидан зато што је 88 неонацистичка шифра за хајл Хитлер, х је осмо слово абецеде – а и осим тога су тај Апел 88 писали и потписали да би пружили подршку Милу Ђукановићу против народних литија и Српске православне цркве. Што је читаву ту ствар учинило не само неонацистоидном него, у извесном смислу, и ђаволском работом. Па су у складу с тим и прошли; односно, нису прошли.

Али нису ни одустали, нису за то ни плаћени, него су наставили.

Кад смо код плаћања, није згорег да подсетимо: Хелсиншки одбор Соње Бисерко плаћају америчка Национална задужбина за демократију, УСАИД, Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, Европска унија, Немачка, амерички Стејт департмент, и тако даље.

А све то је вредно спомена већ и стога што "Фајненшел тајмс" овог петка јавља да Европска унија, "у настојању да спречи тајне кампање утицања на јавно мњење" и "страни утицај", спрема прописе којима би невладине организације и остале лобисте приморала да "открију детаље великих уговора са иностраним владама и државним ентитетима". Из неког разлога невладине организације противе се овом предлогу да буду транспарентне јер, објашњава "Фајненшел тајмс", страхују да ће зато бити проглашене за стране агенте.

Другим речима, шта крију ако не морају да крију да су страни агенти? И зашто се плаше да буду транспарентни у овом погледу. Као што је, рецимо, РТ транспарентан. Вратићемо се, разуме се, и овом детаљу. Али, пре тога, још пар речи о њиховом апелу у форми захтева да ућуте сви који нису оно што су они.

Одмах на почетку не оставља се место сумњи ко је за све крив. "Србија је", поручују, "исцрпела све државне и националне потенцијале усмеравајући своје снаге на прекомпоновање Западног Балкана и доминацију њиме. Опредељујући се за такву стратегију и политику пре 35 година, Србија је изгубила трку и са временом и са историјом, па тако и могућност да рационално промишља сопствене реалне интересе и да тражи решења у складу са захтевима времена. Такво ирационално опредељење све више прибегава насиљу и на унутрашњем и на регионалном плану."

У преводу, ако је превод потребан, свако регионално черупање Србије и српског народа је оправдано, а сваки покушај Србије и српског народа да се од тога одбране је насиље.

Ирационално, је л’, док они нас черупају рационално. Уосталом, један од потписника овог апела сад скоро је апеловао, биће да баш воле то да раде, да "Србија нормализује своје односе са Косовом", при чему је истом приликом на сајту Хелсиншког одбора приметио да је Србија, под оправдањем "Милошевићевог режима" – сама крива за "трагично бомбардовање од стране НАТО пакта" јер је претходно ископан "дубок јаз између Срба и Албанаца". А "неизбежна последица" свега тога – копања и бомбардовања – "било је дефинитивно одвајање Косова од Србије и проглашење независности које је добило потврду и од стране Међународног суда правде". Крај цитата који потврђује да ништа није насиље ако је против Срба и њихових интереса, и обратно.

Што нас доводи и до забавних, ако је лицемерје забавно, конкретних примера наведених у овом апелу Соње Бисерко и њених истомишљеника за прекид репресије над појединим неистомишљеницима.

У наведеном контексту недопустиве репресије и насиља критикује се "нечувен притисак који надлежно министарство врши на управу" Филозофског факултета у Београду, што се по свој прилици односи на Јову Бакића. Кратко објашњење овог случаја, према информацији коју преноси "Данас": Министарство просвете је од факултета тражило податке за одговор на посланичко питање "да ли се Одељење за социологију оградило од наводних изјава професора Бакића да би ’волео да Александра Вучића и преко 2.224.000 грађана Републике Србије који га подржавају јури по улицама’, и да ће ’Александра Вучића и његове присталице јурити по улицама’ и да ће ’пливати по Сави и Дунаву’”.

Питање постављено факултету је, дакле, то насиље које је недопустиво. Па се у име борбе против насиља колатерално бране и позиви на насиље. Занимљиво.

Поменут је и "случај Динка Грухоњића, новинара и професора Филозофског факултета у Новом Саду, који је већ две деценије изложен перманентном вређању и претњама".

Претње су свакако недопустиве. И сваки пристојан човек зна колико су увреде ружна појава.

Али кад Динко Грухоњић за Републику Српску каже да је "монструозна", он не упадне у категорију оних који вређају, него увређених. Јер то (изгледа) није увреда него, ваљда, чињеница!?

Те са љубитељима таквих чињеница аутори апела и исказују "пуну солидарност", уз упозорење да "није далеко моменат када ће Вучићев и Додиков режим и њима одане марионетске структуре у региону" – "лојалисти (…) одани" Вучићу "попут техничког премијера Црне Горе Дритана Абазовића" – "увести Путинове методе обрачуна са неистомишљеницима". Наравно да све ово не може да прође без Путина, ево га сад и Дритан Абазовић да настрада због њега, нису му опростили Мила Ђукановића.

Али све нас ово – од чињеница до Путина – и доводи до много озбиљнијег питања од Мила Ђукановића и Дритана Абазовића, наиме, ко утврђује шта је чињеница па зато није увреда кад Грухоњић каже да је Република Српска монструозна?

Занимљива показна вежба на ову тему одржана је на порталу Гласа Америке који ових дана доноси текст под насловом "Не, господине Путине, Европа није забранила РТ зато што говори истину".

Укратко, Глас Америке позива се на сопствени сајт за утврђивање чињеница сугестивног назива полиграф, који, међутим, сам пада на елементарном тесту сопствене поузданости утолико што, описујући свој посао и као "додавање контекста", своју матичну кућу, Глас Америке, описује само као "мултимедијалног, непартијског, међународног емитера" чије је "седиште у Вашингтону". Али не додају притом, па ћемо то ми сад да урадимо, контекст који недостаје: Глас Америке је део америчке Агенције за глобалне медије, органа Владе САД који надгледа све не-војно америчко извештавање у иностранству. Агенцију финансира Конгрес САД.

У истом тексту о Путину, РТ-у и чињеницама Глас Америке позива се и на њузгард, "веб-сајт базиран у САД који трага за дезинформацијама". Али се не спомиње, ево још мало веома речитога изостављеног контекста и преко потребне транспарентности, ко све седи у Саветодавном одбору ових утврђивача чињеница и самозваних господара, или узурпатора, истине.

 Генерал Мајкл Хејден, на пример, бивши директор ЦИА и НСА. Андерс Фог Расмусен, бивши генерални секретар НАТО-а. Дон Бер, директор комуникација Беле куће за време Била Клинтона. Том Риџ, секретар за унутрашњу безбедност САД, а међу свима њима, опробаним у безбедносно-обавештајним пословима какви понајмање везе имају са истином, и суоснивач Википедије Џими Велс.

Овакво је друштво задужено да нам саопшти шта је истина, а шта не. Истина је шта они кажу, они имају монопол на то, а писци и потписници разних апела на српском језику о репресији над неистомишљеницима само су локални извођачи њихових радова који заговарају њихову истину и мишљење. И утолико горе по њихове неистомишљенике, а то су сви они који се не супротстављају, како стоји у оном апелу, "погубној клеронационалистичкој и етношовинистичкој идеологији" да ипак нису Срби криви за свако зло које их је снашло, укључујући и она која тек треба да их снађу.

Па је управо зато све ово чак и значајније од питања истине и неистине. Наиме, ако су господари истине као што очигледно желе да буду, ако они могу да одреде шта је истина а шта не, онда мисле да могу, да им се може – све. Па и линч неистомишљеника по улицама, Сави и Дунаву, укидање монструозне творевине каква је Република Српска, одсецање Косова и Метохије јер и на то имају право зато што су Срби криви и кад се побуне што их ликвидирају…

Разуме се, наше је да им докажемо супротно.

 

image