Пуч у Нигеру и Олуја над Речником екс-ју митологије

Изгледа да је у Нигеру у срцу Африке морао да се догоди пуч да бисмо се подсетили: сви смо (им) ми помало Нигер. Само што живимо у свету наопаких, то јест европских вредности у склопу којих су проблем они који обележавају ”Олују” док нису проблем они који ”Олују” славе, па ту околност, да смо сви ми неки Нигер, нисмо баш увек у стању да приметимо.

У Нигеру су пак приметили да није нормално што тек сваки седми житељ ове земље има струју – кад је уопште има, често је нема – док она својим колонијалним господарима из Европске уније даје четвртину уранијума за производњу оне исте струје као цивилизацијског достигнућа какво поменути житељи Нигера углавном могу само да замишљају.

Штавише, изгледа да им притом Нигер сав тај уранијум, безмало, поклања, то јест, ако изнуда и отимачина представљају добровољан чин. Пажњу, наиме, привлачи податак да уранијум чини 70 одсто извоза из Нигера а доноси свега око 6 одсто БДП-а ове сироте земље, уз уговор са надлежном француском компанијом који је строго чувана тајна. Такви су западни стандарди транспарентности за све који нису они. Те отуда и сумња да су Французи из Нигера цивилизовано узимали уранијум будзашто а тамошњи народ, уместо да се обогати захваљујући свом природном богатству, намерно држали у тешкој беди и мраку без струје.

Па су зато у Нигеру и подигли устанак против својих белих господара и пљачкаша; ова, антиколонијална борба, нормално, није могла да прође без руских застава које тамо представљају барјаке ослобођења.

Румунија је, насупрот томе, руске дипломате протерала и приде у том смислу, у очекивању да због тога неће бити Нигер и њему слични, урадила све остало што су јој рекли исти они колонијални господари који пљачкају Нигер и њему сличне.

Заузврат, уместо да јој се испуне та очекивања, ”Румунија се бори да спречи колапс здравства. ’Седам месеци нисмо имали лекара’… Румунија је земља која се бори да заустави масовни егзодус здравствених радника. Одлив мозгова погоршан је уласком у Европску унију 2007. Румунију је напустило више од 15.000 лекара.” У том погледу несташице медицинског особља, ”сада је најгоре што сам икад видео,” каже један од оних који (још) нису отишли одатле.

Ово није руска пропаганда него ових дана јавља амерички Радио Слободна Европа.

У ствари, ”Источна Европа више даје Западу него што добија заузврат” када се ”у обрачун узму корпоративни профити и цена одлива мозгова”, указала је пре пар година у ”Фајненшел тајмсу” једна румунска европосланица, опомињући да је ”између 2009. и 2015. Румунија изгубила половину својих доктора. Сваке године, око 10 одсто оних који су остали активно регрутују агенције за људске ресурсе које траже лекаре да лече остареле земље Западне Европе.”

Да ли је нормално да Румунија, после толиких година чланства у Европској унији, иде према стандарду Нигера уместо према стандарду, на пример, Француске или Немачке?

Заправо, јесте. И Румунија је тај Нигер кога пљачкају како стигну; систем и служи томе, а не да од Румуније и тог Нигера направи поменуту Немачку. С тим што у Румунији имају нешто бељу кожу него у Нигеру и географски су јој мало ближи па пљачкање ресурса, укључујући и људске, мора да буде мало мање брутално очигледно, да се не досете. Али принцип је исти, ефекат такође, упркос томе што су Румуни, у нади да нису Нигер већ ови што га пљачкају, урадили све што се од њих тражило.

Што нас доводи и до случаја нас који све поменуто нисмо урадили. Иако нам наведени румунски случај показује да је свеједно да ли смо или нисмо урадили, будући да нисмо, нама све то исто раде и са извесним уживањем уместо са хладном пословном прорачунатошћу као у било којој другој Румунији, то јест, Нигеру.

Како се то спроводи у пракси, у прилици смо били да искусимо ових дана док су прославу ”Олује” припремали сви који су у стању то да славе; па је, у складу с тим, комеморативно обележавање уместо слављења ”Олује”, у Приједору са ове стране избегличке колоне дуге четврт милиона судбина, на ”Слободној Европи” проглашено за ”дрску комеморативну фарсу”, како сматра неки функционер Иницијативе младих за људска права под условом да ти људи нису Срби (или Срби једноставно нису људи који имају права), при чему та ”дрска комеморативна фарса”, каже Наташа Кандић, ”оснивачица Фонда за хуманитарно право”, изазива ”цивилизацијску нелагодност”.

Другим речима, да се Срби нису усудили да у својој тузи обележе ”Олују”, не би ни доживели овакве приговоре што је обележавају, а у онако оштрој конкуренцији нарочито се истакао програмски директор Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић који је успео да дође до закључка да су Срби криви и када су пострадали. То јест, како рече, ”жртве ’Олује’ заправо (су) жртве Милошевићевог режима”.

А кад је већ тако, цитирамо даље његов недавни интервју ”Данасу”, ”Србија је генератор зла у овом делу Европе”, ”Србија има само једну политику: политику величања злочина и злочинаца српско-руског света. Србија је у контрасмеру у односу на цивилизацију” – опет то питање цивилизације – а и ”увођење санкција Русији је”, говори даље Грухоњић, ”цивилизацијско питање: или сте на страни жртава или сте на страни злочинаца”. А ”политика Србије је авангарда зла… Србија је, мора се признати, доследна већ 35 година: увек је, уз веома ретке изузетке у својој новијој историји, на страни зла.”

Ово је – да не буде забуне, да не помислимо да је нормално – школски пример говора мржње. Јавни излив антисрпског шовинизма или аутошовинизма, већ у зависности од тога да ли се Динко Грухоњић изјашњава као Србин или нешто друго, то не знамо а није ни битно.

Као што ни ови појединачни примери нису толико битни као случајеви за себе, већ као симптом тог принципа да је против Срба све допуштено а они имају само да ћуте и трпе судбину Нигера, односно, сваке друге Румуније за коју су предодређени.

При чему ћутање и трпљење, тако су нам одредили ови што би да одређују ко је Нигер а ко га пљачка, укључује и овај говор мржње каквом, иначе, нисмо били изложени док је председник Србије председнику Хрватске удворички поклањао ”Речник екс-ју митологије” а овај њему, да понизи и њега и Србију, узвратио књигом хрватског бранитеља о Вуковару.

Иако смо се у међувремену осмелили да им церемонију прослављања ”Олује” пореметимо својим обележавањем тог њиховог злочина, од оног се стања свести и неслободе још нисмо одмакли на довољно безбедну дистанцу. То нам је, својом сућути за жртве у Вуковару баш кад изражавамо саучешће и тугу због ”Олује”, демонстрирала актуелна амбасадорка Србије у Хрватској, некадашња јавна заговарачица уласка Србије у НАТО.

Наравно да јој на томе није приговорио нико од ових што нам с мржњом приговарају јер на ”Олују” одговарамо с тугом уместо покорним ћутањем, дакле, одобравањем.

Укратко, као и одувек, добар Индијанац је мртав Индијанац, па је сходно томе и избегличка колона пожељно стање Срба. Као и мрак без струје у Нигеру, и Румуни које нема ко да лечи. Људска права на све то резервисана су за људе.

Или смо и сви ми, ипак, неки људи? Ако је тако, онда је Динко Грухоњић заиста у праву када каже да је увођење санкција Русији цивилизацијско питање. Наравно, не онако како је он то разумео. Јер у Нигеру, док се ослобађају својих колонијалних господара, машу заставама Русије. Док су земље које су Русији увеле санкције исте оне које су Нигер све досад и држале у ропству. А без њих, узгред буди речено, не би било ни ”Олује”, ништа ту није случајно…