Стефан, Бојан и Игор, или: Како се завршила сеча кнезова

Одмах да то разјаснимо, јер, ако ништа друго није, једно је сигурно. За трагедију надомак Бањске криви су Аљбин Курти и сви они који га у склопу тог заједничког злочиначког подухвата држе на месту председника владе самозваног Косова. На њиховим рукама није само крв Стефана Недељковића, Бојана Мијаиловића и Игора Миленковића, него и Африма Буњакуа који је у полицијској униформи саучествовао у том њиховом подухвату против људског права Срба на нормалан живот.

Кад смо код тога, и ово је, ваљда, досад морало да постане јасно: све то што нам ради, Курти не ради сам. Злочиначки подухват је заиста заједнички; садејство његове полиције, Еулекса и Кфора, њихово усаглашено чињење и нечињење у реону села Бањска минулог викенда, у том смислу представља непорецив доказ спреге која је, уосталом, и довела до трагедије чије ћемо све ефекте тек да искусимо.

Наиме, за свих ових, ево, скоро четврт века од НАТО агресије и доласка агресорске војске на Косово и Метохију, Срби се нису латили оружја да се бране. Они који нису били протерани или једноставно ликвидирани, с гандијевским миром и методама трпели су све што их је снашло, притом, ништа лепо.

И тако је било све док и то што није било лепо Курти није учинио још и горим. Уз прећутну подршку поменутих саучесника из Еулекса и Кфора који му се нису мешали у посао.

Откако су зимус невољно пристали да уклоне барикаде, лов на Србе као зечеве попримио је системски карактер; уследила је својеврсна сеча кнезова и прогон свих који би Куртију и његовим саучесницима могли да пруже отпор, макар и тај гандијевски. Као што су и упозоравали да ће им се догодити; истом приликом, подсећања ради, они су упозорили и да се никаквим гаранцијама Запада у погледу њихове коже не може веровати. И за то су били у праву.

Суочени с алтернативама – живот у виду ловине или исељавање – Срби су одлучили једино што су и могли. Да се бране. Како знају и умеју, јер никога другог немају да их брани. То их не чини терористима – нећемо овом приликом о овдашњим бедницима који тврде супротно – него очајницима сатераним у ћошак. Нису хтели, него су морали. Стефан, Бојан и Игор: сва тројица били су породични људи, деца им живе ту где су покушали да их бране.

Да ли би морали да их бране да зимус нису уклонили барикаде када их је Београд тако молио? А они на то пристали иако су слутили шта ће им се догодити. Може и додатно питање да се постави: да ли би се све ово догодило да, на пример, није распуштена Цивилна заштита, у чије време разни албански специјалци нису ни помишљали да овако вршљају и по северу наше јужне покрајине? И да у замену за то нисмо добили гаранције НАТО-а да се неће догодити баш ово што се сад догађа, и то уз дозволу НАТО-а.

И да Београд претходно није пристао на замену Унмика мисијом Европске уније за изградњу институција независног Косова, и да у договору с Београдом на Јарињу и Брњаку Приштина није почела с интегрисаним управљањем објектима који по свему личе на граничне прелазе…

И тако даље, да, сасвим је сигурно да сва наша попуштања и прекомерну склоност компромисима окупатори нашег народа на Косову и Метохији нису могли да схвате као знак наше снаге и одлучности.

Истовремено, ипак, можемо само да нагађамо шта би било да није било свега побројаног. Можда бисмо их одвратили као што су били одвраћани док је било оних могућности за то, али, можда би постојање дотичних могућности, од Цивилне заштите до барикада, само значило да би сва та њихова акција лова на Србе као зечеве кренула и раније. Јер им је наум све време исти: да скрше отпор Срба на северу Косова. Милом или силом, свеједно им је, а сеча кнезова ионако се више не врши само одсецањем глава.

С тим у вези, до даљег нећемо поуздано знати, ако уопште икад сазнамо толико поуздано да у то сазнање можемо да верујемо безусловно, шта је тачно групу наоружаних Срба довело у околину Бањске оне кобне ноћи. Загонетка је поприлична већ и стога што су били исувише лако наоружани и малобројни да би било шта, на пример, могли да заузму, с тим што против НАТО-а то не би могли да учине ни да их је било знатно више. Камион као барикада је очигледно требало да послужи за блокирање пута, дакле, да се осујети кретање противника, што би требало да значи да су некакав покрет противника очекивали, но, не вреди даље нагађати.

Оно што је сигурно јесте да су их дочекале десет пута бројније Куртијеве убице у униформама; њихов знатан број, ангажован толико брзо, изазива извесну упитаност, али, опет, да не нагађамо.

Него да се држимо онога што знамо. Албански полицајац није погинуо у пуцњави већ на минираној барикади, његова смрт није била намерна; за разлику од тога, њихових десет на једнога убијали су из снајпера и, изгледа, из непосредне близине, да овере. Ово није одлика полицијске акције и правне државе, макар то била и само државолика творевина, него убиство с предумишљајем.

Еулекс се за то време правио луд. Кфор такође, осим што је пробао да блокира извлачење српских устаника на територију централне Србије. Важна напомена: ни једни ни други (Еулекс и Кфор) нису ни покушали да сами разоружају ову групу, иако би то вероватно сачувало неке животе. Него су пустили Куртијеве убице да на миру обаве свој посао. То их и чини саучесницима у том послу, то јест, њиховом заједничком злочиначком подухвату против Срба који, наравно, у овом облику траје још од деведесетих година прошлог века.

Сходно томе, поставља се питање шта даље.

Ловци на Србе наставиће то да чине, сада и са новим изговором борбе против тероризма а сваки им је Србин терориста; иначе, раскошан је цинизам тог изговора, имајући у виду да је сам Курти летос признао да је његова полиција наставак терористичке ОВК.

Председник Србије открио је пак у среду увече на Радио телевизији Србије да нема контролу над устаницима на северу Косова и Метохије. Али, без обзира на то (а и сам је истом приликом подсетио да се заклео на Мирослављевом јеванђељу и Уставу Србије): он има обавезу да Србима, а рекосмо да им је сваки Србин терориста, то јест, устаник, пружи сваку врсту помоћи. Укључујући и поједине, такорећи, асиметричне потезе којима ће узвратити Куртију у циљу одвраћања даље агресије; ово тим пре што се досадашњи приступ, очигледно, показао, ако не потпуно погрешним, а онда свакако недовољно ефикасним да спречи прогон Срба и њихово протеривање с Косова и Метохије.

У супротном, догодиће се она "Олуја" за коју је обећао да је неће допустити, и то, ако је тако нешто могуће, у кудикамо мучнијем облику; тихим исељавањем једне породице за другом уместо свих њих у истој колони избеглица из своје земље.

А опет, није "Олуја" и једино историјско искуство које прети да се понови. Знамо, наиме, и како се завршила сеча кнезова. А Стефан, Бојан и Игор својом су жртвом већ успели да подигну Србе широм српског света…