Шпијунски рат у Србији, или: КРИК за Оскара

Зашто је специјална медијска операција која је у току још опаснија него што делује на први поглед
Шпијунски рат у Србији, или: КРИК за Оскара

Онда кад смо хтели да и Београд буде свет – Београд је свет, вапили смо јер су нас претходно убедили да ми то нисмо – да бисмо постали део тог њиховог света, шетали смо с пиштаљкама и тако нехотице остварили сарадњу с њиховим службама надлежним да нам се баш то деси.

Истина, те сарадње са тим службама тада углавном нисмо били свесни – зато службе и јесу тајне – а ово је дефиниција свих нас корисних идиота који смо послужили туђем циљу а да то нисмо знали. Као што нисмо знали ни да припадност том њиховом свету неће значити да смо равноправни партнери, него да морамо да их слушамо и то беспоговорно.

Па је утолико веће било изненађење, чак и за најискусније међу подизвођачима свих тих радова, када су били суочени с дотичним сазнањем о правој природи партнерства и послушности. Наиме, њихове надлежне службе – од ЦИА надаље – нису надлежне за нашу добробит него да и наша служба, као и наша држава, постане њихова.

”Почетком 2001. било је много притисака на Владу Србије, Зорана Ђинђића и мене, од стране (…) пријатеља са Запада да се читава тајна служба Србије распусти. И да се направи нека нова српска тајна полиција. Био сам против тога да се тајна служба сруши и уништи, јер сам из искуства знао да је тако важну службу за земљу јако тешко изнова направити,” открио је својевремено Душан Михајловић, министар полиције у ономе што се назива ”првом демократском Владом Србије”.

Док је Зоран Мијатовић, заменик начелника ДБ-а кога је поставила та влада, поврх тога сазнао и да су га ”господа Американци и Британци” прислушкивали те 2001. године у његовој ”рођеној земљи”, ”и то под шифром алфа”, како је написао у књизи ”Сачекуша за Србију”.

Све то у наведеном циљу претварања наше службе у њихову.

Оно што су тада желели нису престали да желе. И то је најважнији податак за разумевање случаја који је покренуо КРИК у садејству са западним корпоративним медијима који излазе на српском језику.

Укратко, сачекуша за Србију и даље траје. У Србији букти прави шпијунски рат. Али најпре још мало контекста неопходног за разумевање тога што нам се догађа све и кад поприлично нисмо свесни шта је све повезано.

Понајпре, француски председник Емануел Макрон који гори од жеље да ратује против Русије. На страну сад како је у том погледу прошао Наполеон, и у каквој је институцији (затвореног типа) место сваком следећем ко умисли да је Наполеон, него, ова Макронова криза идентитета има директне последице и по нас. Наиме, ако су сви они наши партнери и пријатељи са Запада имали потребу да наше службе безбедности, а тиме и читаву државу, ставе под своју контролу и онда кад није било никога да их угрози на било који начин, колику потребу тек имају сада, кад се поврх свега још и спремају за непосредни сукоб с Русијом? Па им је утолико неопходније да што пре обезбеде позадину фронта.

Ова је пак њихова потреба да наше службе безбедности ставе под своју контролу и још преча кад се узме у обзир колико тврдоглаво наше службе неће да се ставе у службу њиховог интереса.

То је, маниром вредним јавне похвале, приликом обележавања 140 година Војнообавештајне агенције демонстрирао њен директор, генерал-мајор Зоран Стојковић. ”У нашој служби нема места људима који не носе Косово и Метохију у свом срцу, и који не живе за дан када ће се српска тробојка вијорити широм наше јужне покрајине”, истакао је у инат свим француско-немачким и осталим НАТО плановима да нам отму Космет тако што ћемо сами на то пристати. И у том контексту наше борбе против њихових планова субверзивно напоменуо да ће припадници Војнообавештајне агенције наставити да се труде да буду достојни наследници легендарног Јована Милановића који је шпијунирао НАТО док се спремао да изврши агресију на нашу земљу.

Да би, као да и то већ није довољно да изазове узбуну код свих тих што су извршили агресију на нашу земљу а сада би и на Русију, истом приликом још и уручили плакету бившем директору БИА Александру Вулину. Који је, као што је познато, на оставку био натеран зато што је непријатељ Америке. Чиме је заузврат заслужио признање војних обавештајаца, што говори да је амерички проблем с нашим службама знатно дубљи од једног персоналног решења.

И док генерал-мајор Стојковић указује да резултати рада његове службе најчешће, по природи тог посла, остају непознати јавности, јавности су у последње време предочени прилично импресивни резултати рада друге поменуте службе, Безбедносно-информативне агенције која је од новембра разбила чак четири шпијунске мреже хрватске, бугарске и албанске обавештајне службе. Које су, наравно, све чланице НАТО-а и као такве стављене у службу оног интереса који је, применом истоветних метода, то исто после 5. октобра покушао да направи и од наше службе.

А поврх тога су наше обавештајне службе евидентно оствариле довољно озбиљан ниво сарадње са својим руским колегама па је, захваљујући информацији из Русије, осујећена обојена револуција која би представљала репризу 5. октобра.

Све то непорециво доказује да је обавештајни рат за нашу земљу заиста у току. И да наша земља у том погледу не исказује захтевану количину склоности да се преда онима који су на њу извршили агресију.

Те отуда и наставак агресије, сада у виду медијско-обавештајне операције коју је отворио КРИК а даље је шири мрежа медија на српском језику и у иностраном корпоративном власништву у чијим органима управљања постоји и један бивши директор ЦИА.

 Већ је овде било доста речи о томе, па сада само у главним цртама.

КРИК напрасно рециклира пар година стару, већ објављену, потом проверену и на основу тога оповргнуту причу о (наводној) вези клана Дарка Шарића са Марком Парезановићем, кога је Мило Ђукановић својевремено описао као ”човека број 2 у Безбедносно-информативној агенцији” и оптужио за два неопростива злочина: да је учествовао у организацији литија у Црној Гори и да је близак Русији.

А како је преко Парезановића са Шарићем повезан и такозвани Оскар, у коме су сви моментално препознали председника Србије Александра Вучића, евидентно је и да је циљ текуће операције двострук: и БИА и Андрићев венац. Што због предстојећих београдских избора, што због избора чланова нове Владе Србије, што због притиска на Андрићев венац да, на пример, изврши утицај на БИА да свој посао не ради као до сада.

Ипак, на основу чега може да се претпостави да овде није реч о регуларном извештавању медија о бројним друштвено-политичким проблемима него је ово продужетак исте оне обавештајне операције и подривачке делатности о којој су из прве руке сведочили и Зоран Мијатовић и Душан Михајловић?

Да они који обавештајно ратују против наше државе сад нападају оне који контраобавештајно бране нашу државу прилично јасно показује анализа самих извора – информације које преноси КРИК нису плод непосредног увида било којег од наших државних органа у садржину ”Скај” преписке, него су државни органи Француске (неш)то анализирали и онда су те своје анализе и интерпретације пренели органима у Србији. Који треба да им верују на реч. А како може да им се верује на реч кад су у активном сукобу интереса с нашим државним и националним интересима, имајући у виду поменути француско-немачки план за Косово и Метохију и све друге њихове НАТО планове који представљају агресију на нашу земљу.

Исто се односи и на КРИК, који је члан ОЦЦРП-а, организације коју су сами високи званичници Савета за националну безбедност САД на брифингу за новинаре 3. јуна 2021. у Белој кући описали као сарадника америчке Централне обавештајне агенције на разноразним пословима у иностранству. А знамо каквим се пословима бави ЦИА, наиме, њен бивши директор Мајк Помпео јавно је уз задовољан осмех рекао да су лагали, варали и крали и да су тамо имали читаве курсеве за то…

И осим тога ОЦЦРП финансира Национална задужбина за демократију (НЕД) која је директно повезивана са деловањем ЦИА, и то у ”Њујорк тајмсу” и у ”Вашингтон посту” који додуше јесу учествовали у ширењу теорије завере о ирачком оружју за масовно уништење па је питање колико им се може веровати. Но, горку шалу на страну, плаћају их и амерички Стејт департмент и Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, а исти су и финансијери КРИК-а, из чега и основана сумња да им ни приоритети не могу бити знатно другачији.

”Не само да Стејт департмент финансира организацију која своје постојање дугује Сорошу, већ ова група сад таргетира америчке политичаре и америчке тинк-тенкове. Замислите шта тек раде у иностранству”, записали су пре неколико година сарадници конзервативне Херитиџ фондације која спада међу десетак најважнијих у Америци.

Али не морамо да замишљамо шта тек раде у иностранству: ми смо то иностранство, и нама то раде. Као што су нам, уосталом, радили и пре двадесет и више година. И добро је док смо у стању да то и препознамо. Јер само тако имамо шансу да се одбранимо, у борби која се не води за неколико функција него за саму нашу државу. Уосталом, зато и јесу онолико упорни.

image