Колевка над безданом

Јутрос ме је пробудило љескање дрхтаве таме на завеси оболелој од несанице. Четири откуцаја срца од мене беше лептир, баршунаст, цвет перунике и све ме то врати у један град, место где он само мине Невским проспектом, проверавајући његову савршеност, док на град падају у ројевима душе као пахуље.

У улици Морској број 47, године 1899. "колевка се зањихала над безданом"- рођен је Владимир Набоков, у здању од "финског гранита у италијанском стилу". Ову кућу саградио је деда будућег писца 1885, са цветним фреско-орнаментима. Деца су боравила на другом спрату овог аристократског дома, где је Набоков прво научио да пише на енглеском, па тек онда на руском и француском.

До краја живота, он ће француски доживљавати као бисерни говор, што "жубори и цакли се". Стварао је на руском и енглеском језику. Његова кућа, "тихо савршенство митског испољавања" детињства, где је Набоков делио дечју собу са братом, имао бројне часове са различитим учитељима, помагао мајци при паковању кофера за путовање возом "Норд експрес" за Бијариц, беше једино место које је касније спомињао као дом. Ту су стизале свакојаке, бескрајно привлачне, сласне ствари из "Енглеске продавнице" на Невском проспекту: карте за играње, сируп од меласе, воћни колачи, миришљаве соли, пругасти спортски сакои, тениске лоптице, "беле попут талка".

После бега из Русије, 1917, испрва на Јалту, па малим бродом "Нада", што је превозио суво воће у Европу, касније у Америку, Набоков је променио безброј адреса. Али једино је Морска 47 заиста била дом. Његова породица беше аристократска, имали су и грб. Њему се испрва чинило да то два медведа држе шаховску таблу. Касније се уверио да су у питању два лава, што држе парче штита. Бака по мајци беше Немица, баронеса. Њихов рођак, Иван Набоков, у затвору је Достојевском позајмљивао књиге.

У тој кући слушао је причу о стрицу Константину који је вратио карту за путовање "Титаником."

Мати је носила прстен са рубином боје голубије крви и пред спавање му је дуго читала на енглеском. Касније, трошкове живота у емиграцији платиће тај прстен, који је уз рубин имао и дијамант. Још касније, осећао се код куће само у својој прошлости. Постхумна, вечна љубав.

 На стогодишњицу пишчевог рођења, кућа са петоро деце, тоном играчака, тургењевским клупама у башти, као од воска начињеним бехарима, постала је музеј аутора који ће написати генијални опус, али ће га свет упамтити по роману "Лолита", ("толико сам тога у животу написао, а хранила нас је толико дуго једна девојчица, Лолита," говорио је.)

Музеј заузима први спрат куће, где су сачуване просторије трпезарије, дневног боравка и библиотеке. Испрва, у Музеју Набокова није било експоната - имовина Набокових национализована је 1917. године. Где је отишло заплењено? Делом у Ермитаж, затим у Руски музеј и у Руску националну библиотеку.

Али - предмете из куће чували су они који су били запослени код Набокових. Тако је музеј стицао раритетну колекцију. И добио месечарски ореол. А кућа се опирала да постане музеј. Чекала је становнике. Витражи су немо сузили, влажан, млад месец висио је над измаглицом баште, где су трунули остаци брезовог цвета. Залазак сунца посуо би ћилибаром звонце једног баченог, дечијег бицикла.

Као дечак је патио од несанице, а преко дана, овај дом беше место у коме као да се славила сама суштина пролећа. Деца су се са Мадмоазел возила у отвореном фијакеру ландауеру, промицали су поред излога Фабержеа, изложене предмете  Набоков је сматрао "минералним грозотама, тројке опточене драгим камењем на постољима од мермерних  нојевих јаја и сличне ствари које је царска породица ценила за нас су представљали типичан пример гротескног неукуса".

У једној од вожњи (а Набокови су имали импресивну флоту возила: Мерцедес Бенц, Ролс Ројс и Опел Торпедо), Владимир ће, док слуша како звоне црквена звона угледати и првог лимуновца (врста лептира из породице белаца), како пролеће понад Дворског лука. Све је то део пишчеве "престонице сећања", као и шљискање блата, почетак заушака и гротескно накострешена егзотична птица закрвављеног ока на шеширу Мадмоазел.

Набоков је волео тиху, сањиву удобност дневне собе, она беше на првом спрату, а зидови су били прекривени зеленом свилом. На плафону су, по сећањима писца били насликани - "бледозелени облаци." Плафони музеја су боје меда, обложени дрветом у интарзији. Витражи куће Набокових су једним делом - необичним даром провиђења - преживели марш историје. Сам Набоков је обожавао геометријске витраже сачињене од безброј ромбова - осмех ране сецесије у Санкт Петерсбургу.

Прозори другог спрата, који гледају на двориште, украшени су витражима мајстора из Риге, Ернеста Тодеа. Док је младом Набокову и његовом брату Мадмоазел читала – Набоков беше опчаран "арлекинском шаром обојених окана уметнутих у беле оквире са обе стране веранде. Кад се посматрао кроз та чаробна стакла, врт је постајао необично миран и отуђен".

Дечак је гледао кроз модроплаво окно и песак се за час прометне у пепео, а мастиљава стабла заплове тропским небом. Жуто је стварало ћилибарски свет засићен изузетно јаким одварком сунчева светла. А кад би се, после свеколиког тог обиља, "бацио поглед кроз невелики квадрат обичног, незанимљивог стакла, с усамљеним комарцем или кљастим косцем, кроз који се указивала прозаична бела клупа испод познатог дрвећа, било је то као да отпијеш гутљај воде онда када уопште не осећаш жеђ. Али од свих прозора, управо ће кроз то оканце, моја неутаживо жедна носталгија у потоњим годинама желети да зури".

 У делу куће од које је направљен музеј, чувају се најразличитија издања Набоковљевих књига на десетак језика, његове распињаче са лептирима, породичне фотографије, где су сестре у белом, а дечаци у матроским оделима, једна шаховска гарнитура, латерна магица, ћирилична писаћа машина… Набоков је, још као дечак, волео да са оцем игра шах, уроњен у "бунило концентрисане шаховске мисли." Касније, у егзилу, бавио се решавањем шаховских проблема. "Била је то дивна, сложена, бесмислена вештина…” Набоков је остао у шаховском свету познат и као аутор више шаховских проблема. Његова шаховска гарнитура је од ораховог дрвета, Стентон, где су бела поља боје липовог меда. Шаховске проблеме решавао је у Берлину, 1940, у излозима беху Хитлерове фотографије окићене пролећним цвећем. Спремао се са супругом Вером и сином Димитријем у нови егзил – у Америку.

 У музеју су у положеним витринама изложене и распињаче са лептирима (прустовске лепоте) које је Набоков читавог живота ловио, као и његова мрежа за лов. Од осме године, када је прележао упалу плућа и мати му је кревет окружила најразличитијим књигама, па и делима о лептирима, (и та се енциклопедија о лептирима чува у музеју, на енглеском је језику), Набоков је лепидепторолог- односно страстан ловац на лептире.

Неколико његових открића су обрадили други истраживачи, а нека су добила име по њему. Међу њима је Набоковљева грбица(Eupithecia набокови). Изложене су веома младе, црвене еребије, које се излежу тек сваке друге године и које је ловио међу јелама или док су се сунчале на листовима папрати украј пута, са крилима обрубљеним шаховским пољима и ишараним црвеним белезима,окасти смеђаши звани "јунаци",тамне аберације Сиверове кармелићанке, мужјаци великог дуката.

Ову збирку лептира сам Набоков поклонио је Музеју компаративне зоологије. Сада су део изложбе Музеја Набокова у Санкт Петерсбургу. Набоков је тврдио да осећа суптилни миомирис лептирових крила, мирис који се разликује од врсте до врсте-ванила, лимун, мошус или "нека плесњива, слаткаста арома коју нисам успео да дефинишем…"

Једна кутија је пуна писама - питам се да ли је међу њима и неко од писама Набоковљеве прве љубави, коју је у сећањима назвао "Тамара". Ходали су "под белом чипком опеваних леја јавних паркова." Љубили су се у Ермитажу (зима је била оштра, а руски Лувр топао), у пустој сали, у приземљу, између витрина са скарабејима, иза саркофага Нане, првосвештеника бога Ptha, у Музеју дворских кочија, у Музеју мапа...Или у последњем реду биоскопа на Авенији Невског.

Кад буде студирао у Кембриџу, на Тринити колеџу, мислиће на њу. Затворио би очи, видео младу ноћ и "ледену влагу на њиховим трепавицама која је претварала усамљене уличне светиљке у морска створења призматичних кичми…"

 Касније, снег мирише на јасмине у сутону који се брзо згушњава. Још мало лутања Невским проспектом,чудне, језиве звери лутају по снежном пејзажу, у потпуној тишини мрзле таме.

Мислим на снагу куће – љуска која је обликовала месо искуства, на Набокова који се више никада није овде вратио и како никакве "туђе маргиналије не могу отупити чистоту тог бола." Тврдио је да не замера што је његовој породици све одузето, него то што је њему отето детињство. Али он се никада није разметао нити својом уметношћу, нити сопственим ранама.