Лутање земљом камених бајки
Сви који походимо грчка острва, знамо да се тамо градови чују у тами како певуше, птице су у кавезима ноћу окачене у критском Ретимну и цвркућу тихо, хипнотишући. Град Крф ми вазда мути снове, од прве посете
Када на позив Лоренса Дарела Хенри Милер први пут ступи на тло Грчке, узвикује: "Скочићу у небо да се окупам!" Шели је тврдио да смо сви ми помало Грци. Путописац Александар Генис ауторки ових редова рекао је једне спарне, атинске вечери, "сви смо ми Грци много више него што се то себи усуђујемо да признамо".
Одлазак у Грчку увек има чисту радост повратка кући. У сјајну зору, море дише ритмично и правилно. Формална углађеност и љупкост Италије је иза нас. У Грчкој, путник ступа у земљу – дивљи врт, где је растиње махнито, малахитно, неукротиво, а природа има лепоту немилостиве богиње. Све даје оку, али све узима срцу. На почетку, пије се први узо, јак и опојан. Он се у Грчкој служи као у Египту зебиб, или у Либану арак. Има јак укус аниса.
Ронимо у зеленом мору. Сунчева светлост сећа на Аполонов златни штап... "Ти грчки предели – да ти срце препукне од лепоте. У њима има такве чистоте и неке наге чедности; они не траже да им се дивимо. Светлост као да допире из средишта неког будистичког, плавог камена или цвета... А тек острва... Сими, начињен од воде, као низ орловских гнезда, Калимнос, попут неког сивог скарабеја, а онда, непрегледни маслињаци испод мраморног града Камироса на Родосу – и смркнути Лерос", писао је Дарел, енглески аутор гласовитог "Александријског квартета", који је Грчку сматрао јединим домом.
О Грчкој, први грчки лауреат Нобелове награде за књижевност, године 1963, Јоргос Сеферис, писао је: "Овде имам утисак да су ме затворили да спавам у некој соби пуној цвећа. Моја површина остаје мирна, али увек, у моментима највећег заборава, имам тај осећај да нешто у дубини тумара."
Додаје да у Грчкој можемо да градимо вртове на ветру. Ипак, вртови на ветру Јоргоса Сефериса доносили су плодове – сребрне јабуке месеца и златне јабуке сунца. У "Чатрњи", која ће Сеферису донети прве цветове славе, он пише и стихове овакве сублимности и лепоте: "О, нек изненада на наш додир, омекша кожа тишине која нас стеже."
Сви који походимо грчка острва, знамо да се тамо градови чују у тами како певуше, птице су у кавезима ноћу окачене у критском Ретимну и цвркућу тихо, хипнотишући. Град Крф ми вазда мути снове, од прве посете. Острво Самос шампањизира поетичку меморију запењеним таласима и металним прахом Звезда у које је са овог острва гледао Архимед… Та лепота заувек умањује сваки други склад, те музикално распоређене, детиње једноставне грађевине, у време поднева уснули прозори, укуси свежег, омамљујућег морског ваздуха, мрва соли у сласти воћа, естетика су која рањава.
Нигде на свету нису тако непорециво снажни мириси маслињака са млечних, камених заслона као на Крфу. Тамни кречњак меко је покривен шипражјем и приморским биљем оштрог и јарког мириса… Кадуља, кантарион, рузмарин, мирта, босиљак… Уз то острво пристадосмо једном ноћу, месец беше отворио каверну светлости у уљу црне, непомичне воде, владао је јул и стење беше још млако и благо. Северни део Крфа одвојен је од Албаније само траком сомотастог мора широком два километра.
Хлад албанских планина осећао се у ноћи. Меки зов зеленила. Од првог свитања научих да су зоре овде споре, провидне и ружопрсте елипсе светлости. Град Крф једно је од оних места које је лако волети. И никада не беше то једнострана љубав.
"Улазак у Грчку сличан је уласку у неки тамни кристал"
На Родосу, Лоренс Дарел почиње да се осећа као прави Левантинац: "Улазак у Грчку сличан је уласку у неки тамни кристал; обриси предмета постају неправилни, преламају се. Услед оптичке варке острва ненадано ишчезавају, а ако мало напрегнете вид, угледаћете треперави застор атмосфере..."
На Тасосу, у Лименасу уроњеном у септембарску, ћилибарску светлост (сласт касног грожђа), седели смо на руменожутим аркадама и по малим кафеима до врха испуњеним сјајем као водом и посматрали цизелирани ковчег мора. Сунце је сагоревало сате, док је око лудовало и водило љубав са светлошћу. У осами грчких острва, касно се одлази на починак и мало се сања, ноћи бродске сирене цепају лако, као старинским сабљама.
Грчка је симбол за једноставност – ово је писмо које је написао Епикур: "Пријатељу, понеси кришку сира и дођи да се науживамо", али и по распусности у коју каткад путник овде утоне. До зоре, каткад, на Косу, под космичким декором ноћи, испробавасмо све што је Грчка просипала пред нас – беху то еденске, једноставне, пуне сласти, чаше алкохола ароматизованог четинарском смолом, наранџе мале и нежне као слатка сунца, узо у поноћ, млечнобео и са јаком аромом аниса, ошамућујуће јак… У подне, опојно и дуго, конобари на округлим, сјактавим послужавницима спуштали суп пред нас ципуро, начињен од комине ултрамаринског грожђа и маслина. Све је имало хорски дах зрелих, крупних маслина.
На Лефкади поподне слушах дисање мора, мирно, дубоко и јасно, црне доље таласа пениле су у ноћи беле као креч, без ичега мутног у себи. Ноћу су нам доносили ликер од кумквата, заслађен густим ароматом овог воћа, зурила сам у фасаде у сну налик на венецијанске,падале су нечујно звезде у море, бешумно, потонуће сјаја… Изјутра, на Кефалонији је у јулу бодљикава крушка још у цвету, а вучји реп размеће се својим жутим цветовима. Неке врсте користе рибари за прављење отрова за рибе. На Кеји сам мислила на Сеферисове стихове: "Овде сам зурио у месец обојен крвљу младе вучице."
У Кавали удисали смо мокро рубље које се вијорило на сваком прозору, ведро, разиграно, мајушне заставице радости, испуцали и слани прозори, подсећаху нас стално да је у Грчкој сваки нови дан, нови свет. Не беше у ваздуху оријенталног фатализма. Само сенка Пана. Или усне Ероса позајмљене странцу заспалом на клупи. У хладу Херсонисоса налазих вазда мир, спокој и самоћу, то свето тројство. Памтим места љубави по грчким острвима: пре свега, Музеј шкољки, пурпурне, ружичасте, беле као креч, тако отворене, младе, изложене погледима. Седефне, у бојама сијене и сепије, сасвим испране или абонос црне, лежаху, сребрнкастозелене као крљушти… У свима њима су некада пулсирали мали смотуљци живота, дрхтави као пупчана врпца, са бисером уместо очију. Сневам и сад шкољке сетне, свиласте, сукрвичасте, сунцолике, сатенасте…
Лоренс Дарел побећи ће са острва Крфа кад избије Други светски рат, чамцем који се опасно љуљао, са бебом која је сневала у корпи за хлеб. Али ће се овом месту митске лепоте и привлачности непрекидно враћати. Јер град Крф, заправо је лавиринт, као и читава Грчка. У сваком хладу спава по један Минотаур. Грци и даље чувају стари назив овог острва – Керкира, по истоименој нимфи, коју је бог мора, Посејдон, донео на ово острво, што поседује понешто од нимфе.
Маслине подсећају на њене од сунца потамнеле, округле брадавице, пучина је тиркизна, са белим мрљама, као њене дужице, а заруделе брескве на тезгама, лако најежене што крију мекоћу и сласт, сећају на њену врелу пут. У Хомеровој Одисеји стоји да је Одисеј на крају својих лутања овде, на Крфу, нашао склониште, а да га угостише краљ Алкиној и његова кћер Наусикаја.
Крф једном беше спас за српску војску
Крф, збиља, подсећа на место где можете наћи мир, спокој, слободу и тиховање, све што једно грчко острво чини срећним скровиштем. А ово острво и град Крф за српску војску једном беху – материнска рука и спас. Јер током Првог светског рата, Крф је 1916/17. био седиште српске владе у прогонству, овде је 1917. потписан Крфски пакт, којим је закључено стварање Југославије.
После вишемесечних, тешких маршева, српска војска се скупила код Скадра, Валоне и Драча и одатле се повукла на Крф. И ту су их примили, топло, хришћански меко. Српски војници, а беше их преко 150.000 звали су Крф – острвом спаса. Први пут су се искрцали у Гувији, шест километара од града Крфа. У хотелу "Бела Венеција" беше српска влада, а штампане су и "Српске новине" у 10.000 примерака.
Биле су објављене и бројне књига и школски уџбеници на српском језику, за ђаке српске основне школе и ниже гимназије. Доста српских војника остало је да живи на Крфу, а власник хотела Венеција, Јанис Газис, све три кћерке удао је за Србе. Регент Александар и многи српски војници крстили су крфску децу. Старији Крфљани и данас разумеју шта значе речи "тата", "глава", "кућа"…
Ту, у граду са тридесет седам цркава, свој дом нашла је једном српска војска. Али нису сви имали среће. Приликом повратка у Грчку, близу острва Крф, немачка подморница потопила је брод на коме је био и велики српски песник, Владислав Петковић Дис, који је написао збирку поезије, "Утопљене душе". Као да човек зна крај пре сваког почетка. Тако је Дис остао да сања заувек у Јонском мору, у зору сивкастог, магнезијумског бљеска. Од свих грчких острва, а обишао их је готово сва.
Дарел је, ипак, највише волео Крф: "Крф је сав у венецијанском зеленилу... Човек се осећа смлављен количином раскоши... Рогач расте дуж прашњавих путева у виду страшних експлозија љубичастог."
Боравак у граду Крфу се не заборавља: венецијанска архитектура, аркаде, колонаде, прозорске шкуре – налик на огуљену кожу, васкрсавају касније у прози непроспаваних ноћи. На грчким острвима, путник лежи у кревету и гледа како море светлуца по испуцалим плафонима, украшеним "волутама и херувимима". За разлику од Египта и Александрије, где царује "мек, туп звук александринаца", лутају коцкари и љубавници "који играју да изгубе", лутање Грчком је "лутање земљом камених бајки, смрсканих митологија и временом изједених статуа, које су (попут воска у пламену) пропуштене кроз жижу сунчевих зракова".
