Један изгнанички кофер Милоша Црњанског
Милош Црњански још увек је најмодернији, најинвентивнији писац српског језика, са фотографија посматра са осмехом који "ћути, вара и крије, који је заверенички, који вас воли…"
"Размишљам о томе и даље, о тој жудњи да се некуд оде, и оданде где смо најсретнији. Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим", писао је Црњански, опседнут митским, судбинским путовањима, која су увек наликовала на архетипско.
У пролеће, није могуће не помислити на њега, у Улици браће Недића, тамо где је тврдио да је некада био срећан и да смо "сви једнаки у пролећу", на сина Дон Кихотовог, како је себе волео да назива, који јесте доказао да је језик старији од времена. Писао је да је једна жена имала диван љубичаст цвет у грудима, а мирисала дивно, у доба ратно и да је слатко било женско тело које се даје за килограм брашна… Сањао је трешње у Кини, сматрао да је спасење само у једном – бити добар, писао је о сунчаним водама Фиренце, али и "да је био на крају света, где је место живота видео једну благу, бескрајну, зелену светлост…"
Милош Црњански још увек је најмодернији, најинвентивнији писац српског језика, са фотографија посматра са осмехом који "ћути, вара и крије, који је заверенички, који вас воли…"
У Лондону смо сви ми, крајем прошлог столећа, са истим оним ледним, провидним очима какве је имао и он, расипали младост. "Сан је цео мој живот био", писао је.
Пролазили смо крај тих сумрачних улица које беху његове стазе, покрај тих заљуљаних цркава, њихова унутрашњост беше извечери боје вина, а затим крај хотела Парк Ланена, поред две адресе које се спомињу у роману о Лондону: 28, The Drive, Potters Bar или крај малог хотела Exeter, у Denmark Roud-у…
Ретко се то спомиње, али сцена договора о самоубиству пара Рјепнин у "Роману о Лондону" у ствари је биографске природе. Ту своју одлуку брачни пар Црњански сматрао је узајамним завештањем, последњим решењем против умирања у беди и немоћи.
Вида Црњански је после смрти Црњанског одлучила да поклони оставштину Црњанског. У зиму 1993. дошла је у Народну библиотеку Србије да види где ће бити смештена заоставштина покојног супруга, поклонила ју је и желела да упозна особе која ће истраживати његове рукописе. И даље је била лепа, позне године нису остављале дубоке сене на лицу, у разговору је зрачила благошћу и имала посебну врсту отмене, старинске лепоте, тако ретке.
Њен поглед, милокрван, плаве, готово дечје очи, нису могле лако ишчилети из сећања. Молила је уљудно и пријатељски да не буду потцењени рукописи Црњанског које је донела, што на различитим цедуљама беху смештени – у кутијама за кошуље.
Супруга Црњанског вешто је шила хаљинице за лутке по поруџбини за кућу "Harrods" и тако била једини стални извор њихових веома скромних прихода у Лондону. Није случајно што је Црњански написао: "Моја жена је својом шиваћом машином омогућила мој рад овде, више него ма ко други."
Црњански је као одрастао искусио оно што свако дете зна – како су лутке пуне милости. У време рада на заоставштини Црњанског у Народној библиотеци Србије, деведесетих година, укупна друштвена клима у култури је била другачија, па је постојала спомен-соба Црњанског са деловима његовог намештаја, писаћим столом, малом писаћом машином, аутопортретом у уљу из времена његовог учења и сликања у Темишвару, затим изванредан портрет Црњанског Саве Шумановића као и мала, бирана библиотека његових књига којих је било толико да су могле да стану у један изгнанички кофер, по речима самог Црњанског.
Рибља кост
Црњански је био познат како по дару, делима, ерудицији, тако и по елеганцији и отмености. Но, у изгнанству, једино пристојно одело које је Милош Црњански имао, сашила је супруга Вида по шниту, од вуненог шкотског твида са дезеном рибља кост. Тај штоф је успела јефтино да купи на Тржници рестлова, где је свакодневно одлазила, бирајући парчиће скупоцених остатака материјала за хаљинице за лутке које је шила за кућу Harrods.
Неме и без способности за сећање, непродате лутке беху једини сведоци њиховог живота, па и шивења тог одела, "рибља кост". (Шнит је сачуван, у једној је од кутија са осталим стварима Црњанског). Продавци су знали ту шармантну госпођу која их је увек питала за здравље породице и деце, што није био манир англо-саксонских купаца. У том оделу од вуне, по повратку у домовину, путујући са тадашњим југословенским амбасадором Срђом Прицом у дипломатском окружењу до Опатије у јулу, месецу летњих врућина, Милош Црњански се ознојен и зајапурен обрео на пешчаној плажи где су га одвели да се поздрави са Тасом Младеновићем, председником Удружења књижевника тада, који је лежао на песку, под сунцобраном.
После су ту "ексцентричност Црњанског у твид оделу на плажи", препричавали анегдотски у београдској чаршији. Наравно да нису разумевали тихи понос осиромашеног, старог човека, генијалног писца, који се после четрдесет година добровољног изгнанства враћао у своју земљу, збуњен. Црњанског је наговарао да се врати из изгнанства и Моша Пијаде, срели су се на једном пријему, у Лондону, а пријатељевали као уметници још пре Другог светског рата, у Београду. Наравно, најтачније је Црњанског дефинисао једини њему раван, Иво Андрић: "Сви смо ми временом научили да пишемо, само је Црњански писац по рођењу". Салијеријевска атмосфера око Црњанског је и дословце видљива у тексту Марка Ристића, који је Црњанског у изгнанству, живог, имао смелости да назове "мртвим песником".
Многи су га, дописујући се са њим у Лондону, плашили друштвеном климом, напомињући чак да може да буде и ухапшен ако се врати. Црњански је једном приликом истакао да је "Роман о Лондону" написао да би Марку Ристићу доказао да је жив.
Твој багрем ће пасти на мене као киша
Београд је град описан најлепшом песмом, стихови милују као дукати светлости. Молитвено клече на ампутираном ветру изгнанства. То је, наравно, "Ламент над Београдом". Понекад га изговарасмо једни другима гласно, у младим летњим ноћима, са винима светлокосим, младим месецом, готски филигрантским и далеким. Али, то је завршено.
Куриозитет је да Ламент Црњански није написао, већ прво изговорио. (Доказ више да најбоља дела јесу диктат који уметници чују од неког вишег, тишег, ближег, а најдаљег…) Ламент над Београдом, Милош Црњански је изговорио идући обалом Кудн Бича, у магнетофон који је држала Вида Црњански. Ходећи кроз прострелне ране сећања на Београд, а морска обала га је ту, са кућама у позадини, подсећала на Дунав крај Београда, он је ту песму једноставно гласно диктирао простору, дагеротипијама успомена… Доцније је последњу, скромну уштеђевину утрошио на издавање библиофилског нумерисаног издања, на графичком папиру.
"Ламент над Београдом" штампан је први пут у Паризу. Црњански је у једном интервјуу тврдио да је тога дана, на Кудн Бичу, видео мртвог галеба. "Свео лист, галеб и смрт на пучини", стихови су из "Ламента". По повратку у Београд, догодио се још један разговор са Видом Црњански. Уколико се разболи, морала је да му обећа да неће звати лекаре. И она је дала и то обећање. Али, када је писцу позлило, Вида је, престрављена, заборавила на обећано.
Када је Вида, позвала хитну помоћ, нашавши га онесвешћеног и он се обрео у болничком кревету са инфузијом у руци, шапнуо јој је – Ми се нисмо тако договорили. До краја, Види се више није обраћао, она је често плакала, а он је само ћутке примицао столицу до прозора, одбијао храну и гледао, слабу, провидну светлост, сутонске заласке сунца. Умро је готово нечујно, бескрајно тихо, онако како је написао за свог оца који је дошао у Темишвар, где је он учио гимназију, да га посети.
Донео му је отац књиге и рекао да се неће оперисати по препоруци лекара. Отишао је потом у сватове рођаци и по обичајима прескакао ватре, купио мед за мајку Милошеву, изабрао мртвачки сандук за себе од трешњевог дрвета и наредних дана тихо умро. Црњански је тада написао: "Треба умети и умрети." Ако је тачна мисао Ролана Барта да "једино читање воли дело и са њим одржава везу засновану на жељи", онда је наш однос са Црњанским и данас, четрдесет седам година после његове смрти, чиста, крилата жеља у пламену.
Волим да мислим да је у тренутку његовог одласка збиља један невидљиви багрем пао по њему. И да тај исти багрем, негде, нежно спреман, чека и на нас. Исто руменило, исти мирис, иста утеха…
