Самит Г20 - симбол краја једне епохе

Самит Групе 20 (Г20) на острву Бали,  у Индонезији,  се претворио у симбол бесмисла и уверљивог распада досадашњег западног међународног поретка. Г20 постаје потпуно ирелевантна за глобална кретања и тај самит је практично и њен крај
Самит Г20 - симбол краја једне епохеАуторска права: www.globallookpress.com © Christoph Soeder/dpa

Скупови Г20 су се одавно претворили у бесмислене дебатне клубове који пре свега служе за одржавање привида моћи западних земаља, дневне геополитике, обавештајне игре и медијске манипулације. Према једном недавном истраживању само један до два одсто договореног на тим самитима се и оствари. Као и сви помпезни међународни скупови тако и Г20 није донела ништа ново али је ипак то била прилика да се још једном разоткрије провалија некадашњег међународног поретка и западне узалудности.

По протоколу усвојена је и завршна декларација са 52 тачке задатака и амбиција. Све те тачке су већ толико пута виђене у декларацијама Г20 али ништа од тога се није остварило.

Иако у основи неважан Самит на Балију је ипак потврдио тектонске промене у савременом свету. И показао је да Запад ипак схвата да су се те промене десиле и да зна шта се дешава него не може да све то прихвати. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је тако после самита на Балију рекао да је ера после Хладног рата завршена. Према његовим речима, тренутно је у току конкурс за дефинисање новог светског поретка.  

Блинкен, међутим, верује да управо Америка има све што је потребно да заузме централну улогу у том историјском послу. Он је истакао да Вашингтон сада ради са савезницима на подршци Украјини како би се постигао стратешки пораз Русијe. Поред тога, казао је Блинкен, Америка активно сарађује са партнерима у супротстављању Кини. 

То би требало да значи да Америка може да влада светом само ако порази Русију и Кину.

У преводу, Америка као лидер западног света схвата да се дешавају промене, али не разуме да она више нема капацитет да влада другим земљама. На сцени су друге силе. А то је управо показао и самит на Балију.

Победник, или добитник, тог дефилеа промена су Кина и њен лидер Си Ђинпинг. Кина је показала да је газда у том делу Азије. И то не само на скупу на Балију него и на друга два самита регионалних организација. Иронија је да је управо Америка својевремено основала те регионалне организације како би контролисала тај део света а сада су се измакле америчкој контроли и гледају ка Кини.

Сви ти амерички савезници на које је ваљда мислио Блинкен, од Европе до Азије, су практично чекали у реду да се сретну са кинеским лидером који је, поред сусрета са америчким председником Џозефом Бајденом, у кратком времену одржавања скупа имао око 50 разговора са страним званичницима.

Али, председник Си није примио све оне који су чекали у реду. Из Европе се сусрео само са француским председником Емануелом Макроном, који је потом, према кинеским изворима, лажирао садржај разговора, са премијерком Италије Ђорђом Мелони и холандским премијером Марком Рутеом. Кинески лидер је са Рутеом имао конкретан пословни разговор око обустављања испоруке производа холандске компаније АСМЛ која једина на свету прави машинерију за производњу чипова. Та холандска компанија је у оквиру санкција против Русије обуставила снабдевање Кине својом опремом, а те две земље су уз Тајван највећи произвођачи чипова на свету. Све њих је председник Си позвао да идуће године посете Пекинг, а да ли ће и доћи још је неизвесно. 

За историју ће, међутим, остати важмо не кога је Си примио него кога је одбио. Кинески лидер је одбио, на пример, да прими британског премијера Ришија Сунака.

После тог понижења Британије и британског премијера утицајна америчка новинска агенција "Блумберг" је објавила коментар са оценом да Велика Британија више није утицајна земља, Лондон више нема утицај у свету. Британија, указује агенција, мора да прихвати нову реалност и да почне да слуша и следи оне који су сада важни у глобалним кретањима а не да другима намеће своје ставове.

Британска дипломатија је далеко од оне некадашње. Тако сада, под изговором епидемије корона вируса, чак 60 одсто запослених у британском Форин офису и даље ради од куће. Каква је то дипломатија седењем код куће и читањем интернет садржаја, у преводу праћењем сопствених лажи.

Селекција сусрета је стара кинеска политика да неке земље фаворизује, а неке, условно речено, кажњава. Поруке су врло су јасне.

Али генерално, дипломатија, па тако и политика, западних земаља је постала детињаста, инфантилна, о чему је на Балију сведочило кашњење заједничке фотографије јер су лидери западних земаља, по инструкцијама Вашингтона, одбили да се фотографишу заједно са шефом руске дипломатије Сергејем Лавровом, иако се претходно Лавров сусрео са некима од њих, рецимо са председником Макроном. Међутим, Русију више не интересује шта каже Запад.

У духу те инфантилне дипломатије и на Балију је било приметно да се у Америци не одустаје од идеје, амбиције, да Вашингтон посвађа, одвоји Кину од Русије. И даље се верује да је то могуће. А ако то не успе онда барем Индију. То су невероватно нереалне процене.

За Америку, међутим, тек долази прави шок. Председник Си иде у званичну посету Саудијској Арабији. Могуће је да ће бити постигнут коначан договор о чланству те земље у БРИКС-у и будућем дугорочном аранжману за нафту што би готово сигурно могао бити почетак краја петродолара. Кина је већ највећи спољнотрговински партнер Саудијске Арабије и водећи инвеститор у тој земљи. Сијева посета ће такође бити и корак даље у руско-кинеском плану да се Евроазија удаљи од долара. Саудијски пример ће готово сигурно следити и друге блискоисточне државе, а Египат то већ чини.

Све се то прикрива манипулацијама какве су пратиле и самит Г20 у Индонезији. Оне, међутим, нису ништа ново, Групу 20 је Запад и основао 1999. године као инструмент контроле и ширења утицаја. Убрзо је та група замрла и онда је 2008. у време финансијског слома, на иницијативу тадашњег председника Француске Николе Саркозија, Бела кућа оживела њен рад. И од тада се сваке године одржавају самити чији је циљ званично економска и финансијска сарадња.

Али Г20 није институција, нема ни свој стални секретаријат и то је дебатни клуб који би требало да сведочи о западној моћи.

У том светлу вредило би ипак подсетити ко су чланице Г20: Аргентина, Аустралија, Бразил, Канада, Кина, Француска, Нјемачка, Индија, Индонезија, Италија, Јужна Кореја, Јапан, Мексико, Русија, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Турска, Велика Британија и Америка. и плус ЕУ. У преводу, то је Група 19, а не 20 јер Европска унија није држава. Све је обмана.

Време је, међутим, учинило своје, дошло је до тектонскх промена, и док Г20 и даље само дебатује у току је стварање и институционализација једног другачијег света којег представљају нове глобалне интеграције. Пре свега је реч о Евроазији, највећем интеграционом пројекту 21. века, и групи БРИКС која нуди потпуно нови облик сарадње међу државама. У западним медијима, додуше, о томе нема ни речи.

И све више земаља се окреће тим  другим облицима сарадње, другим интеграцијама. Иран, Аргентина, Индонезија и Алжир су већ и формално затражили чланство у БРИКС-у, а Иран је уз Русију и Кину већ део евроазијских интеграција. И Турска, Саудијска Арабија, Египат и Авганистан су обзнанили да желе да буду у БРИКС-у. Ред оних који чекају на БРИКС је поприлично дуг па би се могло десити да та интеграција постане већа од Г20. И многе земље из Г20 су већ у, или су близу, тим новим интеграцијама, па Г20 губи смисао. Наравно, то неће бити тако брзо али процес је незаустављив.

Савременом свету је неодложно потребна нова економска, финансијска, политичка и безбедносна архитектура али ту архитектуру не могу да граде старе институције које су и довеле до распада глобалног уређења. То је још једном показао самит Г20 на Балију. Али и то ће ићи прилично споро а кључни проблем су велики доларски пласмани. Докле год је амерички долар доминантан у светској трговини и економији свет не може бити слободан.