Море и базен, пливачи и купачи

На једном месту у Знаковима поред пута, Андрић је записао: "У сваком свом и најситнијем поступку, он је цео присутан". Мање је битно да ли је овде Андрић мислио на себе или на неког другог; важно је то, да се ова реченица може применити и на време у коме живимо. Чак и када се одмара на плажи, човек непогрешиво може да уочи главне црте духа времена садашњег.

То ми је пало на памет када сам, лежећи на обали мора, почео да разликујем оне који у мору пливају и оне који се у мору купају. Однос између пливача и купача је отприлике 1:50.

Купач је онај који своје тело расхлађује у води или опушта на плутајућем душеку. Када није у води, купач се сунча се на плажи, јер сунчање захтева најмању количину труда. Његово достигнуће, којим понекад воли да се хвали, јесте да степен напора, којем је његово тело изложено, смањи на минимум. Тело за купача тако постаје божанство које се негује, које се штити, које се пази. Између слободе у купању и сигурности у купању, он бира сигурност, јер више и не види разлог постојање слободе – да би човек своје тело обожавао, чувао, пазио и неговао, није му потребна никаква слобода. Потребна му је сигурност, а то значи милост онога ко може да му угрози тело.

Заједничка потреба купача да своје обоготворено тело (са)чувају, негују и пазе, ствара специфичну хијерархију на основу критеријума чије је тело више неговано и у већој мери сачувано од напора или неугодности. Не хвалимо се више оним што наше тело може да учини или је учинило, већ оним што оно не мора да учини.
У том контексту, базен у некој вили поред мора постаје (наводно) супериоран у односу на море, зато што је ближи од мора, зато што је "чистији" од мора (јер се вода редовно мења, јер у њему борави мање људи, а они који бораве су "чистији" од оних на мору), зато што је вода "угоднија" од оне у мору, будући да се њена температура може подесити (за разлику од морске) тако да купач, када улази у воду, не осети шок нагле промене температуре.

Купачка хијерархија фаворизује базен, а не море. У таквој хијерархији, море престаје да буде море и постаје "базен" за купаче који не могу да приуште прави базен. То потврђују и мале, пластичне бове постављење дуж плажа, које ограничавају простор купања и тако претварају море у мало већи базен са јежевима. Купачу, наравно, те бове не сметају, јер му дају осећај сигурности – до слободе му ионако није стало – а купање ионако не захтева простор.
Поред купача, постоји, међутим, и пливач. Он није супротност купачу, зато што и пливач може да понекад изабере купање, али се ипак, разликује од купача јер пливач најчешће плива.

Из перспективе купача, пливање је просто пливање, а то значи непотребно умарање и оптерећивање тела (и то на одмору, када треба да се одморимо).

Међутим, пливање не почиње тако што просто уђемо у море и пливамо. Оно почиње у нашој глави, пре него што уопште додирнемо воду. То значи да је пливање није само ствар руку и ногу, већ пре свега, духа који поседујемо. Ако га немамо, никада нећемо пливати. А то, да ли имамо или немамо тај дух, то се види по томе шта видимо или не видимо.

Једном сам изашао на терасу малог хотела на Сицилији одакле се видео врх Етне. Када сам окренуо главу, испред мене се појавила пучина Јонског мора са таласима који су плавили сивкасти песак на плажи. Тада сам помислио да су Етна и море постојали много пре свих ових кровова кућа и хотела, којима сам био окружен, а сасвим сигурно ће постојати и након што људска цивилизација једном нестане или оде са ове планете.

Осећање да није све на свету настало за нас и да није замишљено по нашој мери, изазива у нама дивљење према том свету. Планина и море у том случају нису тек пуки делови природе, већ постају њени пра-елеменати, који нас подсећају да наше људско време није једино време на овом свету. Они нас отварају према вечности и буде духовну снагу или одговарају на њу, ако она већ постоји у нама.

Човек који осећа да границе његовог тела нису и његове границе, управо је у себи открио компоненту духа. После тог открића, он не може да буде само тело, нити само обожавалац тела: он осећа да га подједнако чине дух и тело.

Дакле, док посматрамо призоре планинских врхова покривених снегом и непрегледну морску пучину, осећамо да наше тело није мера свих ствари на овој планети. Уместо обожавања сопственог тела, јавиће нам се жеља да се приближимо ономе што је старије и дуговечније од нас. Тако долазимо до алпинизма или планинарење, када се приближавамо планинама, или до пливања када желимо да се приближимо морима или океанима.

Море за пливача тада престаје да буде само вода у којој се може расхладити тело, већ постаје елемент природе којег треба бити достојан. Зато пливач бира неко место на хоризонту које ће бити циљ пливања: то место није ни преблизу, али није ни предалеко. Оно је удаљено онолико колико нам је потребно да се пливањем приближимо мору. Из тог разлога, пливачу је потребна слобода, а то значи простор; потребно му је море, а не базен, и зато пливач не пристаје на бове које ограђују море. Он их превазилази и тако превазилази купача у себи.

Пливач дакле, излази на море, које је практично бескрајно, јер га никада не може препливати. Наравно, пливач није будала. Он зна да се поред њега, на мору, крећу и једрилице и глисери и скутери, рибарски бродићи и јахте, трајекти и зна да његово тело не би издржало судар са безмало било којим другим пловним објектом. Он зато ограничава своју путању, али границе те путање нису наметнуте, објективне и видљиве, већ су успостављене у свести пливача: оне су субјективне, невидљиве, флуидне, динамичне.

Простор мора је некада ужи, некада шири, а некада се чини бескрајним. За разлику од купача који се радо одриче слободе за максималну сигурност, пливач је спреман да преда нешто од сигурности, да би добио нешто од слободе.

То је разлог зашто базен за пливача никада не може да буде синоним за море, а посебно не може да буде супериоран у односу на море. Базен је, у најбољем случају, само компензација за недостатак мора у близини. Пливач који је принуђен да плива у базену, мора да уложи огроман напор духа, како би пливање у ограниченом простору, између људи који се брчкају, хладе и купају, још увек доживео као приближавање пра-елементу воде. То је судбина свих нас који не живимо на обалама топлих мора, што не значи да смо инфериорни у односу на морске пливаче: од нас се, једноставно, тражи више.

Сасвим је јасно да тело пливача није исто као и тело купача. За купача је, као што смо видели, тело центар света. Оно се не само чува, већ се негује и обожава. За пливача, међутим, тело је само оруђе помоћу којег се плива и тако се приближава мору. Ако је тело пливача оруђе, онда је пливање рад; ако је рад, онда подразумева и неки напор, труд, залагање, умор. Међутим, ако је рад, онда је и вештина, занат или чак уметност. Уживање се више не осећа у опуштању тела, већ у садејству духа пливача (који жели да плива), тела пливача (оруђа које му омогућава да плива) и мора које је истовремено и простор и циљ пливања. При томе, пливање није супротност купању, јер тело које плива, такође се расхлађује као и тело купача, а напор којем је тело изложено, не искључује осећање уживања у додиру са водом. Пливање је превладавање купања, док је само купање оно што остане од пливања, када се човеку одстрани елемент духа, чиме се своди на пуко тело.

Свест о кретању код пливача ствара осећање слично ономе које има уметник када види да његово дело добро напредује. Пливач ужива у достигнућу, у ономе што његово тело и његов дух заједно могу да учине и осете, а не у могућности да се избегне сваки напор којем би тело могло бити изложено.

У коначници, између духа пливача, његовог тела и мора, ствара се нека чудна блискост, коју бисмо могли назвати и љубављу. Онај ко се купа, увек користи море претворено у базен (или сам базен) као слугу свога тела, а познато је да господар слугу ретко када примети. Међутим, пливач се заиста сусреће са морем, са његовом величином и непрегледношћу и осећа да је достојан те величине, јер пливањем може да јој се приближи. Када одлазе са мора, на крају одмора, пливачи зато могу да пољубе море или да га загрле. Тако нешто купачи не само да никада не би учинили, него никада не би могли ни да схвате смисао таквог поступка.

Погрешно је мислити да људи свесно бирају да ли ће бити купачи или пливачи. Купач и пливач су исходи две различите слике света, два потпуно различита поретка вредности. Традиционални хуманизам, који још увек у себи садржи трагове хришћанства, обликује пливача, зато што тражи од човека да развије своје потенцијале, односно да испуни до краја форму која му је задата божанским пореклом (или хуманим вредностима). Зато тај човек има и дух и тело. Скромност коју пливач осећа у односу на море које га превазилази, јесте услов да се мору диви и да га поштује. Самим тим, пливач није циник, који све што види ниподаштава у односу на свој голи живот (који је за њега једина вредност).

Пливач је дакле, човек који може да своје тело стави на коцку у име онога што осећа да га превазилази, а према чему осећа љубав. Пливач зна шта је слобода и стало му је до слободе: то је оно што га чини човеком.

Купач је, са друге стране, исход анти-хуманистичког напора да се човек сузи, тако што ће му се одузети дух, односно способност да се диви нечему што осећа да га превазилази. Купач је некадашњи пливач сужен или сведен на сопствено тело, према коме гаји идолопоклонички однос. Из тога разлога он је спреман да учини све како би га осигурао и зато није спреман да изложи своје тело било каквој опасности, будући нема осећај да га било шта превазилази и да било шта, око њега, заслужује дивљење.

Постоји међутим, једна ствар изван купача према којој овај гаји однос страхопоштовања: то је моћ која је у стању да доведе у питање његово тело. Купач тако постаје роб и свом телу и ономе ко има моћ да то тело угрози. Он зато пристаје да се бове које ограничавају његов приступ мору све више приближавају обали, а пристаће и да му се ограничи број дана које проводи на мору. Пристаће, у будућности, и на то да му се забрани да путује услед надолазеће "еколошке катастрофе", што је идеја са којом се поиграва тренутни министар здравља владе Немачке. Пристаће, укратко на све, ако то може да му гарантује да његово тело неће бити доведено у опасност.

А човек који је пристао да буде сведен само на пуки живот, пристао је заправо, да буде третиран као животиња, односно као биочестица.
То је истина базена у непосредној близини морске обале, поред којих сам пролазио, одлазећи на море.