Ода властитом политичком сифилису

На једној од ренесансних фасада у Виторио Венету, на северу Италије у самом подножју Доломита, могуће је видети профилни портрет Маркантонија Фламинија, песника рођеног у овом градићу, који је живео у првој половини 16. столећа. Фламини је чувен по томе што је у младости, поред осталог, написао елегију о сопственој тешкој бољци, које није могао да се реши. Пратила га је целог живота.

Захваљујући Фламинијевим стиховима о болести, његов пријатељ и лекар Ђироламо Фракасторо, ком је Фламини посветио своју болесничку оду, објавио је 1530. године запажену епску поему под насловом Syphilis sive de morbo gallico.

Због врхунске књижевне лепоте овог дела, којој је Фламинио допринео описујући Фракастору своја стања у вези са болешћу и почетним пропратним стиховима, књига је постала нека врста бестселера тадашње Европе.

Име несрећног пастира Сифила, опеваног у Фракасторовом делу, постало је толико популарно, да су људи почели да говоре o "болести Сифила", што се убрзо сажело у сифилис, именицу коју данас користимо у свакодневном говору, а коју је сам Фракасторо, касније, уврстио и у стручну медицинску литературу, коју је такође писао.

До Фракастора и Фламинија, људи са простора данашње Италије, али и Немци, сифилис су називали "француском" болешћу, Турци "хришћанском", Французи "напуљском" односно италијанском, а Руси "пољском".

Мала дигресија: покушај Доналда Трампа да својевремено ковид назове "кинеским" вирусом, представља чисту историјску и цивилизацијску регресију.

Зашто је потребно да до краја упознамо сопствени изазов?

Ова епизода из историје поезије и медицине, важна је због тога што је Маркантонио Фламини заиста и до краја спознао шта се са њим дешавало. Прихватио је сифилис као чињеницу, није покушавао да га одстрани или да се њиме изговара.

ЕУ тоне у изолационизам: Европски протекционизам чији ће рачун платити њени потрошачи

Обрачунао се са својом болешћу тако што је она постала део његове и Фракасторове уметности и на крају, преко Фракастороа, део савременог медицинског речника. Фламини је на тај начин, ипак, доскочио свом сифилису.

Без сумње, ми у Србији патимо, притом веома тешко, од друштвеног сифилиса званог корупција. Али, за разлику од Фламинија, ту своју друштвену бољку не спознајемо до краја, већ искључиво политички дозирано, преко медијских интерпретација и психолошких кампања. Радије се њоме изговарамо, често у најбестидније сврхе, чему смо сведочили и још увек сведочимо.

Како ствар са корупцијом заиста стоји?

Корисно је, стога, упутити се како ствар са корупцијом, тим сифилисом нашег друштва, заиста стоји.

Судећи према доступним подацима, коруптивна рента у Србији, мерено по глави становника, износи од око 150 до приближно 500 евра. То је ред величина у оквиру којих се, према најразличитијим изворима и методама, креће висина коруптивне ренте код нас, а којом се, у ширем друштвеном контексту, бавио Слободан Антонић.

Проблем са корупцијом у јавном простору похрањен је у чињеници да се о њој, најчешће, говори на збуњујућем нивоу статистичких илустрација, често "индекса перцепције", или "индекса платилаца мита" или "индекса јавног интегритета", а не у конкретним и упоредивим бројевима.

Једно је констатовати да је корупција у Србији заиста присутна и велика. Мислим да би се око ове реченице код нас лако могло успоставити сагласје на националном нивоу. Међутим, ствар постаје знатно занимљивија када се велика и несумњива српска корупција стави у контекст опште европске корупције. Ово тим пре, јер "европске" снаге унутар српског друштва управо механизме Европске уније помињу као средство ефикасне ампутације корупције са друштвеног ткива. Европска унија је у тим интерпретацијама стварности, отприлике, озбиљан санаторијум за лечење друштвеног сифилиса.

Како зли језици не би тврдили да ударам на кварно, хајде да корупцију у Србији, хипотетички и џентлменски, удвостручимо у односу на најрадикалније процене и кажемо да она тренутно износи око хиљаду евра по глави свих становника. Дајмо око 500 евра форе најцрњим скептицима.

Хајде сада да новоутврђену корупцију у Србији, ову увећану преко мере – вишеструко или према најрадикалнијим проценама удвостручену, упоредимо са стањем у земљама Европске уније којој је тежила прошла, а тежиће јој и те како и следећа српска влада.

Оно што је дозвољено дон Лукезију, није дозвољено набуситом предузетнику са севера Косова

Пођимо од Фламинијеве Италије.

Судећи према документу који је јавности 2018. године представила група The Greens/EFA, која делује у оквиру Европског парламента, сваки Италијан је на име коруптивне ренте издвајао 3.903 евра годишње.

Не 150 до 350 и 500, или наших 1.000, већ тачно 3.903 евра.

Бриселски рецепт за корупцију: Државни новац, невладине организације и дегустације за одабране

Неко би рекао да је италијанска економија вишеструко већа од српске, а неко би на то одговорио да је и италијанско друштво десетак пута бројније од српског.

Ствар, међутим, није у решењу на другој децимали најпрецизније математичке рачунице, већ у реченици коју изговара Мајкл Корлеоне у трећем делу "Кума", када, говорећи о свемоћном дон Лукезију, каже да италијанска политика вековима има људе који су, за разлику од његове проказане породице, она "права мафија". Дакле, мафија горњих слојева друштва, која се не бави уценама, рекетирањем, коцком и проституцијом, већ заиста великим пословима.

Укратко, оно што је дозвољено дон Лукезију, није дозвољено, на пример, набуситом предузетнику са севера Косова и Метохије који би се лако уклопио између Ала Нерија, Питера Клеменце и Тесија, а штрчао би поред Тома Хејгана.

Брендирање институција само по себи не значи ништа

Док нам Европска унија држи лекције о институцијама и томе колико смо лоши и јадни, а притом да поновимо – уопште нисмо добри ни сјајни, вреди у оквиру наведеног размотрити и кретање индекса садашње италијанске корупције.

Зашто људи протестују широм Европе?

У тој земљи је 2012. године основана Национална управа за борбу против корупције (АНАЦ). Уколико неког званичника из Европске уније упитате за корупцију, рећи ће вам да они имају разрађене демократске и правне механизме борбе против корупције, те да та околност драстично разликује њихове од наших неефикасних институција.

Проблем са АНАЦ-ом је у томе што је индекс корупције у Италији од 2012. када је АНАЦ основан, до данас, повећан са 42 на 53, а не смањен.

Тако долазимо до чињенице да данас коруптивна рента по глави сваког становника Италије износи преко 4.000 евра годишње, упркос супериорним европским механизмима сузбијања.

Постојање и циљана медијска брендираност европских установа и институција код нас, напросто, не подразумева и њихову стварну ефикасност, о којој овде нико заправо не говори изван флоскула као што су "владавина права" или учитавања поменутих индекса према којима су једни увек горе, а неки увек доле.

Како Италијани плаћају порез?

У Италији, притом, према недавном писању листа "Из Фољо", има 42 милиона пореских обвезника на 58 милиона становника, али је оних који заиста плаћају порезе тек нешто више од 34,1 милион.

Дакле, више од 24 милиона Италијана не уплаћује ниједан евро на име пореза. То произлази из извештаја Центра за пензијске анализе "Итинерари превиденцијали" о пореским пријавама за 2024. годину.

Док нама медијски подваљују да је пругу од Новог Сада до Суботице било могуће изградити за 323 милиона долара, што је у потпуности измишљена бесмислица и дословно пропагандна подвала великих размера, у Италији је један једини километар брзе пруге коштао и до 61 милион евра.

Пољски WC или чешки чучавац?

Али, можда Италија, због извесне, а притом добро познате субетничке насилне културе – како би рекао Ричард ла Пена, бивши супруг др Џенифер Мелфи у "Сопрановима" – овековечене на гробљима, по болницама, у правосуђу, књижевности и на филму, те доминантно развијене на југу те земље, није најпогоднија за поређење са такође криминализованом Србијом.

Да видимо, како ствар стоји у Чешкој, која је огледна земља на плану европских интеграција и по многима најбољи постсовјетски ђак.

Према истом извору, дакле извештају The Greens/EFA, корупција је сваког Чеха 2018. године годишње коштала око 2.500 евра годишње.

Разочарање и срамота: Шта Украјинци кажу о Зеленском и како је корупција постала национални спорт

До данас је ситуација остала слична, јер се процењује да корупција у Чешкој поједе од 4,1 до 4,5 одсто државног буџета сваке године. Неке процене се ту не завршавају. Годишњи износ од 26,7 милијарди евра, изгубљених због корупције у Чешкој, око 80 пута је, према поменутом извору, већи од укупног годишњег буџета за незапослене (око 337 милиона евра).

Овај износ је више него двоструко већи од буџета за здравство у тој земљи (12,2 милијарде евра), као и од средстава која се издвајају за старе особе (око 13,1 милијарду евра).

Новац изгубљен због корупције у Чешкој више је од 17 пута већи од укупног годишњег буџета за полицију (око 1,5 милијарди евра), односно више је од 62 пута већи од буџета за ватрогасну службу (430 милиона евра).

Овај износ је готово 60 пута већи од укупних средстава која држава издваја за становање (452 милиона евра), а више од 14 пута већи од целокупног годишњег буџета за породицу и децу (више од 1,8 милијарди евра).

Новац изгубљен због корупције у Чешкој такође је седам пута већи од годишњег буџета за боловања и инвалиднине (око 3,7 милијарди евра).

У Пољској, коју су Руси у давна времена оптуживали за поменути сифилис, коруптивна рента износила је 2018. године око 1.732 евра.

Износ од 65,7 милијарди евра који се годишње губио због корупције у Пољској више је од 29 пута већи од буџета намењеног незапосленима (око 2,3 милијарде евра).

Овај износ је готово два и по пута био већи од буџета за здравство у тој земљи (скоро 27 милијарди евра) и један и по пут већи од издвајања за старије особе (38,9 милијарди евра).

Новац који се у Пољској губи због корупције више је од 13 пута већи од укупног годишњег буџета за полицију (скоро 4,9 милијарди евра), односно више од 84 пута већи од буџета за ватрогасну службу (784 милиона евра).

Износ од 65,7 милијарди евра изгубљених због корупције у Пољској чак је 340 пута био већи од годишњег буџета за становање (193 милиона евра). Такође је шест пута већи од износа који држава издваја за породице и децу (10,6 милиона евра), као и приближно шест пута већи од буџета за боловања и инвалиднине (скоро 11,2 милијарде евра).

Пољска издваја око 20,2 милијарде евра за образовање, што значи да је износ изгубљен због корупције три пута већи од тог износа. Укупно посматрано, због корупције се тамо сваке године губи практично двоструко више новца него што износи целокупни буџет за социјалне расходе.

Током последњих пет година (од 2021. до 2026. године), овај кумулативни губитак по сваком грађанину Пољске износи приближно између 5.700 и 8.860 евра.

Европска корупција у бројкама

Истраживање Евробарометра из 2022. године показало је да је већина грађана Европске уније, њих 68 одсто, сматрала да је корупција широко распрострањена, а 40 одсто њих сматрало је да су се ризици од корупције повећали.

Чак 70 одсто испитаника сматрало је да је антикорупцијска политика неефикасна. Грађани су посебно били забринути због корупције у владама и некажњивости влада за противправна дела.

Најновије истраживање Евробарометра, објављено јуна ове године, показује да незадовољство и скептицизам грађана Европске уније поводом корупције настављају да расту у односу на претходне године, што доводи у питање поменути наратив, који се, да поновим, овде циљано истиче, о ефикасним механизмима борбе против корупције у Европској унији спрам наводног српског очаја на том плану. Проценти који изражавају забринутост грађана Европске уније већи су ове, него што су били поменуте 2022. године.

Чак 71 одсто грађана Европске уније сматра, наиме, да је корупција широко распрострањена, што је раст од три одсто у односу на 2022. годину, када је, као што сам навео, тај проценат износио 68 одсто и тренутно представља други највиши ниво забележен од 2013. године.

Притом, 69 одсто испитаника сложило се да се случајеви корупције на високом нивоу у Европској унији не процесуирају довољно. Овај осећај некажњивости за политичку елиту порастао је за три одсто, у односу на претходну годину.

Кесић о истрази Шмитових радњи у БиХ: Има назнака да је ненаменски трошио амерички новац

Истовремено, свега 35 одсто грађана Европске уније сматра да су напори њихових националних влада у борби против корупције ефикасни, док већина од 54 одсто јасно истиче да су ти напори потпуно неефикасни.

Чак 63 одсто грађана Европске уније сматра да је корупција део пословне културе у њиховим земљама. Када су посреди мала и средња предузећа у Европској унији, 37 одсто оних који су повезани са њима истакло је да им корупција представља озбиљан проблем у свакодневном пословању.

Ови подаци сведоче да питање корупције није потпуно "црно" на страни Србије, као ни да је потпуно "бело" на страни земаља Европске уније.

Симптоматично је да, на пример, у Хрватској нико не организује масовне протесте због корупције, иако је обим корупције тамо знатно већи проблем него у Србији, где уопште није мали и та околност, да поновим, за сваки случај, не представља оправдање за домаће скотове, како би то рекао покојни Александар Тијанић.

У Хрватској, која је поштеђена спољне агитације на плану организовања унутрашњих протеста због неподношљивости корупције, по глави становника плаћало се 2018. године и још увек се плаћа око 2.000 евра годишње. Како ствари стоје, то је више него у Румунији и Бугарској.

Ове бројке су оквирне и указују да у Европску унију нипошто не треба да хрлимо као мува без главе, као и да треба да сачувамо заиста самосталне медијске изворе који ће на овакве, али и на многе друге појаве, указивати аргументовано и слободно.

Да ову причу о европској распрострањености друштвеног сифилиса окончамо у Француској, будући да смо је започели са "француском" болешћу (Syphilis sive de morbo gallico– Сифилис или о галској/француској болести). Французи, не без разлога, кажу: варалица највише личи на поштеног човека.