Плијен оваца

"Пљуни Боже на моје весеље,
Ручак раштан а вечера зеље!" певало се у малом селу чије име не зна кажа а ни памтише.
У вртачама где су у сепетима носили земљу да направе њивице главна храна је био раштан, дивљи купус што не главича.

Омиљена храна црногорских главара био је раштан са "каштрадином". Каштрадина је сува овчетина, овча стеља.
Кад се приближи јесен баба Милуша би изашла са пушком кремењачом на сред села и викнула:
"Ха ко је витез у чету да се удари на овце. Ако нећте даљ ми жене оружје пашемо".

Све је у језку. Никад нико није рекао крађа оваца, него удар на овце и плијен коња. Тако почињу све племенске гусларске песме. Удар на овце или плијен коња. Ових или оних.

Чета се брзо скупљала а онда пут планина. Доводили су овце на које прве наиђу. Брдске, херцеговачке, турске, арнаутске.

И у том селу се роди Милица лепота девојка, лепша од снахе Милонића Бана чију је лепоту владика Раде у заветној књизи "Горски вијенац" описао.

Црно јагње

Браћа хајдуци су је водили по црквеним саборима по Херцевини и Црној Гори. Тражећи прилику.

Дадоше је у Дољане у Херцеговини у богату кућу што је триста оваца имала.

Надали су се хајдуци да ће од богатог зета добијат коју овцу да раштан без меса не једу.
Прође година, пет, осам а зет се тазбине и њихове глади не сећа.

"Да се зетове овце плијене", завика Милуша која је вазда носила кубуру за пасом и њоме убијала мише.
И крену чета пут Дољана.

Наиђоше на стадо од двеста овца и два дечака, близнад, крај оваца. Плијене овце али и дечаке поведу са собом да не би отрчали у село и потера кренула за њима. Кад су добрано одмакли и кад се више нису плашили потере, завезаше
дечаке за букве. Сад ће потера па ће их одвезат.

И стигну у село са пленом.

Паде мрак а у Миличиној и зетовој кући нема ни деце ни оваца.
"То су моја браћа плијенила овце. Овце прежалите а ђецу су одвели да од њих праве хајдуке а не пастире".
И не крену потера.

Прође година.
И опет Милуша са кубуром сред села. Нестало овчетине.
Вични четовању скупише се брзо.
Крену истим путем.

За букве нађоше ујаци завезана два костура од два сестрића.
Покупише кости и без оваца вратише се у село.
Сахранили су их у порти сеоске камене омалечке цркве.

И паде проклество на село.
Ускоро се и расели.
Њихови потомци населише се у цетињском Доњем Пољу али се четовања и плијена оваца не оставише.
Остало је записано да су Светом Петру Цетињском плијенили oвце и да је морао због њих да са Цетиња бежи.