Да ли Трамп може довести Годоа на Блиски исток… и да ли је за то довољно шездесет дана?

Мир на Блиском истоку обећавали су многи: пророци и божји посланици, калифе и султани, краљеви и шахови, религијски фанатици и верски реформатори, диктатори и они – заиста ретки, лидери склони демократији. Међутим, дуго призивани мир је, попут чувеног Годоа – онога из пера још чувенијег Семјуела Бекета, уредно одбијао позив у госте и у широком луку заобилазио ове крајеве.

Тако је, чини се, учинио и овога пута, игноришући потписивање Меморандума о разумевању између Сједињених Држава и Ирана, амбициозног споразума који би, према замисли његових твораца, требало да обезбеди трајно настањивање мира на обалама Персијског залива и Леванта.

Меморандум је, додуше, на неколико дана донео извесно смиривање ситуације и омогућио нешто бољи проток нафте кроз Ормуски мореуз. Међутим, врло брзо нашао се под ударом готово свих актера који имају капацитет да утичу на његову судбину – од Израела и Хезболаха до самих потписника, Вашингтона и Техерана. Тако је са оптимизмом најављивани Pax Americana 2.0 за сада само потврдио оно што би се могло назвати бекетовском природом Блиског истока: мир се непрестано најављује, али никако не долази.

Пре свега петнаестак дана Доналд Трамп и ирански председник Масуд Пезешкијан потписали су споразум у четрнаест тачака којим би требало да буде окончан вишемесечни рат између Сједињених Држава, Израела и Ирана.

У основи овог документа налази се једноставна претпоставка: да се војни сукоб може зауставити, нуклеарни програм ставити под контролу, санкције укинути, а регионални поредак стабилизовати кроз политички споразум чија је реализација орочена на свега шездесет дана. Историја Блиског истока, међутим, не пружа много разлога за такав оптимизам, а не пружа га ни најновији развој догађаја.

Наиме, меморандум није стигао ни да се политички "охлади", а већ су почеле међусобне оптужбе за његово кршење. Најпре је Иран оптужен за напад дроном на комерцијални танкер у Ормуском мореузу, након чега су Сједињене Државе извеле ваздушне ударе на иранске војне циљеве у близини овог теснаца. Техеран је одговорио ракетним и беспилотним нападима на америчке војне објекте у региону, док су обе стране тврдиле да управо она друга прва крши дух и слово споразума.

Истовремено, Бахреин и Кувајт упозоравају да нова размена удара угрожава регионалну безбедност и поткопава тек започети процес деескалације. Укратко, споразум који је требало да послужи као почетак изградње поверења готово тренутно је постао предмет спора око тога ко га заправо поштује.

Шта је пошло наопако?

Одговор треба тражити већ у самом чину потписивања поменутог документа. Меморандум је потписан електронски и на даљину. Трамп га је потписао током боравка у Версају, док је Пезешкијан свој потпис ставио у Техерану. Лидери две државе још једном су успели да закључе споразум без сусрета лицем у лице. Није било руковања, заједничке фотографије, па чак ни симболичног тренутка који би сугерисао почетак новог поглавља у односима две земље.

Другим речима, први доказ слабости споразума био је управо начин на који је потписан. Документ који би требало да отвори пут трајном помирењу закључен је на безбедној удаљености, између држава које се и даље понашају као противници, а не као будући партнери. У томе нема ничег новог. Слично су потписани и чувени Алжирски акорди из 1981. године. Чак ни нуклеарни споразум из 2015. године, упркос историјском телефонском разговору Барака Обаме и Хасана Роханија и руковању Џона Керија и Мохамада Џавада Зарифа, није довео до сусрета америчког и иранског председника.

Начин на који је споразум закључен само изнова потврђује колико Исламска Република не верује Америци. То неповерење не зависи од тога ко тренутно седи у Овалном кабинету. Оно је преживело Картера, Регана, Клинтона, Буша, Обаму, Бајдена и Трампа.

Међутим, Техеран нема много разлога да верује ни самом Трампу. Не само да је током првог мандата Трамп једнострано напустио нуклеарни споразум из 2015. године – документ који је, барем привремено, успео да ирански нуклеарни програм стави под међународну контролу, већ је и два пута – прошле и ове године, флагрантно преварио Иранце.

Иран је два пута улазио у преговоре са САД са циљем избегавања даље војне ескалације, само да би се оба пута суочио са америчким војним ударима. Из угла Техерана, тешко је такав след догађаја назвати другачије него политичком обманом. Није стога тешко разумети зашто иранско руководство данас са дубоком скепсом посматра свако америчко обећање, без обзира да ли оно долази у форми безбедносних гаранција, укидања санкција или инвестиционих пакета вредних стотине милијарди долара.

Када смо већ код долара – проблем није само у томе што Иран не верује Америци. Проблем је и у томе што Трамп не разуме – или пак не жели да разуме, да се неке ствари не могу купити новцем. За неке ствари – попут успостављања (самоодрживог) мира, потребно је време. И то доста времена. За политичара који је навикао да пословне уговоре закључује брзо и спектакуларно, шездесет дана вероватно делује као сасвим прихватљив временски оквир. За Блиски исток, међутим, шездесет дана представља тек зрно песка у Арабијској пустињи.

У региону у којем политичке одлуке често остају заробљене сећањима и предрасудама старим деценијама – па и вековима, очекивати да се за два месеца реше проблеми нагомилавани још од државног удара 1953. године (када је ЦИА збацила са власти иранског премијера Мосадега), делује више као фантазмагорија и пуста жеља него реална и изводљива стратешка процена.

Трампов геополитички резон одувек је био подешен на "lucrative mode". Његово разумевање међународних односа често подсећа на спој пословног преговарања и шатл дипломатије: пронаћи цену, понудити погодност, закључити посао и кренути даље. Отуда и обећање о инвестиционом пакету вредном 300 милијарди долара намењеном обнови и развоју иранске економије.

Међутим, полазећи од сопственог светоназора, Трамп занемарује чињеницу да историјска сећања ретко функционишу као quid pro quo пословна трансакција. Чак и ако поменути инвестициони пакет једног дана буде реализован, тешко је очекивати да ће он сам по себи избрисати више од седам деценија иранског искуства америчког мешања у унутрашње послове те земље.

На Блиском истоку – као уосталом и другде, поверење се може изгубити за неколико дана. За његову обнову, међутим, обично треба много више од шездесет дана. А ако покушај "измирења" и орочимо на овај период, онда тих шездесет дана морају бити утрошени на искрену посвећеност настојањима да до мира у региону заиста и дође. Ратне чарке којима тренутно сведочимо, тешко да су доказ такве посвећености.

Неко мудар – а то није био Бекет, једном је рекао како је вођење рата зарад осигурања мира исто што и имати секс како би се сачувала невиност. Трамп очигледно није чуо за ову довитљиву опаску, па отуд не види парадокс у томе да на бомбама, а не поверењу, гради мир. Тако, нажалост, резонују и остали актери у овој драми апсурда, навикнути да тешко дају поверење, а да лако повлаче ороз. И докле год је тако, овај крај света неће дочекати Годоа.

Јер кад неће Блиски исток Годоу, зашто би Годо ишао Блиском истоку?