Свет
"ОсвРТ" са Врзићем: Немири у Француској, ЕУ пропаганда против РТ, поуке 2(5). октобра
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Немири у Француској и проширење Европске уније, избори у Републици Српској, као и поуке 5. октобра теме су које анализира у ауторској емисији "ОсвРТ" уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Немири у Француској
Белорусија је изразила озбиљну забринутост због масовног хапшења демонстраната у Француској, поготово малолетних. Исказала је солидарност са жртвама полицијске бруталности, и позвала на истрагу навода о прекомерној употреби силе и покретање друштвеног дијалога ради деескалације тензија у тој земљи.
Иран је позвао француског амбасадора у Техерану у Министарство спољних послова да му уручи протест због "насилног третмана" ђака који захтевају боље услове у школама, као и због "екстензивног и флагрантног кршења људских права" током протеста.
Није се свет окренуо наглавачке. Него овако изгледа кад ствари почну да долазе на своје место. Што је процес који је и даље у току јер је потом иранском амбасадору у Паризу уручен протест због провокације, на основу уверења да Француска има право да се брине око људских права демонстраната у Ирану, док заузврат Иран нема право да се брине око људских права демонстраната у Француској.
Е, тог диктата дуплих стандарда више нема. Батина људских права може да има два краја. А њихова злоупотреба постала је и сасвим очигледна чим је и Французе мука натерала на борбу за своја људска права па су зато добили пендреке по леђима и сузавац у очима.
А корисно је било уочити и како изгледа аутономија универзитета кад је полиција у опреми за разбијање демонстрација упала на Сорбону. Сигурно је да то нису европски стандарди који могу да представљају узор, све и ако Мајкл О’Флаерти, комесар за људска права Савета Европе, није успео да примети хапшење више хиљада деце у Француској, уз повреде барем 215 тинејџера до минулог уторка, укључујући ампутације шаке које су неке од њих унаказиле за читав живот.
Лицемерје се, наравно, састоји у томе што је дотични комесар за људска права Савета Европе само пар дана раније из Куће људских права у Београду критиковао стање људских права и наводе о полицијској бруталности у Србији, додуше, с нарочитом бригом за службенике невладиних организација јер их проглашавају за стране агенте – камо среће да се донесе и одговарајући закон о томе – и за слободу медија. Додуше, то не значи и његову бригу за слободу свих медија у Србији, него само оних које назива независним, док је руске медије иначе оптуживао за "шокантне дезинформације" чији је циљ да изазову друштвене тензије у Европи.
Дакле, само мало стрпљења, и већ ће се појавити неко с тврдњом да су клинци у Француској гледали Раша тудеј па су изашли на улице да нападну полицију.
Илон Маск пак тврди да је у питању "спора инвазија" и да су "издајници који заслужују судбину свих издајника" сви који подржавају описану инвазију сопствене деце, док је Доналд Трамп прецизирао да "ислам жели да преузме земљу која је некад била велика".
Покоравање. Без сумње, има и тога, макар и ако нема доказа да је Трамп икад чуо за Мишела Уелбека.
Несумњива је, у сваком случају, подршка крајње левице и Жан-Лика Меланшона; лично је позвао и своје присталице да се придруже ђацима и студентима у демонстрацијама које доживљава као најмоћније још од ’68.
Има још запажања која проистичу из француског случаја. Јер случај није искључиво француски – улични нереди као народна традиција – него се прелива и у Белгију. Али је, ено, и шпански где се протестује због стамбеног питања. У Немачкој се не протестује као у Шпанији или Француској, али зато у знак протеста због свега Алтернатива за Немачку постаје популарнија од обе владајуће партије заједно.
А Фридрих Мерц наставља да влада као да га народ жели. Упркос народу, што се зове тиранија; Педро Санчез је барем поднео оставку, а и Емануел Макрон има бољи изговор него Мерц јер му до априла свеједно истиче мандат. А после мене – потоп, као још једна француска традиција.
Европа, с њима на њеном челу и на челу Европске комисије Урсула фон дер Лајен за коју није гласао нико, постаје неуправљива. С погоршањем енергетске и економске ситуације то ће постајати још и горе, шта год било непосредни повод, француске учионице или станови у Шпанији.
Јер у Европи више не могу да живе као што су навикли да живе па очекују да ће тако бити и убудуће. Неће.
Штавише, вероватно ће бивати све горе. Управо ту будућност најављује раст инфлације и истовремени раст камата на дугове који никад нису били већи, од Француске до Италије и Шпаније, а то су друга, трећа и четврта економија Европске уније. Француска ће само за рефинансирање дуга доспелог на наплату следеће године морати да потроши 380 милијарди евра, које нема него ће морати да позајми, али по камати од пет и више одсто уместо нула до један као пре, што значи још бржи раст дуга. Уз још дубљи минус у буџету да раст дуга и додатно убрза.
Само на отплату дуга ће следеће године бити потрошено 10-ак милијарди евра више него ове године, укупно чак 90-ак милијарди, што је новац који неће бити потрошен на учионице и ученички стандард.
Што значи да ће сви разлози који сад постоје за протесте, постојати још и више.
Уз дужничку кризу на помолу, која прети да постане криза евра и читавог система. Јер није само Француска, него и Италија и Шпанија.
Како се из овакве кризе излази, није утврђено. А питање је и да ли уопште има доброг излаза.
Проширење Европске уније
Ако буде ушла у Европску унију, Црна Гора ће ући на хрватском језику. Зато што за десетине хиљада прописа, на више од 170 хиљада страница правила понашања, нема довољно преводилаца на црногорски језик. За превод на српски језик би се можда и нашло јер српски језик говори највећи део становника Црне Горе, али српски језик није службени језик Црне Горе, па ништа.
Ако буде ушла у Европску унију, Црна Гора ће Хрватској за то, како је најавио хрватски министар вањских и европских послова Гордан Грлић Радман, платити 2,7 милијарди долара, обрачунато у еврима.
Укупан годишњи буџет Црне Горе за ову годину износи само милијарду евра више од тога. Можда ће Хрватска Црној Гори одобрити исплату у ратама. Попуста нема, иако и Црна Гора још од 2010. има министарство вањских уместо иностраних послова. То само служи да у Европску унију можда уђу на хрватском језику, пошто смо већ разумели да српски не долази у обзир.
Уосталом, лакше ће на хрватском разумети ”кључни захтев” за суочавање с прошлошћу који су, уз венце и спомен-плочу хрватским заробљеницима у Морињу (Црна Гора), упутили комесарка Марта Кос и министри вањских послова Црне Горе и Хрватске, Ервин Ибрахимовић и већ поменути Грлић Радман.
Словенка, Муслиман и Хрват. Као у неком вицу из старе Југославије, само што ово више личи на подсмех, а упућен је Црногорцима. То су, ваљда, и заслужили својом жељом да на хрватском (можда) уђу у Европску унију.
Треба ли да нагађамо какве су, тек, захтеве спремили у Хрватској за Србију ако би стигла у овако напредну фазу ЕУропских интеграција? Или ћемо прецизније то предвидети ако пустимо машти на вољу…
А шта нас све тамо чека ако на то пристајемо, представљено је и формално ове недеље у документу Европске комисије под називом "Припрема за ширу Унију" у коме се изричито, већ у првим реченицама првом поглавља, каже да је због Русије и Украјине проширење Европске уније постало "геополитички императив". Дакле, регрутација нових поданика за њихов рат против Русије, а све владавине права, демократија и просперитети којима нас тамо маме имају функцију мамца на удици. За сомове да се упецају. Уосталом, што се тога тиче, ено Француске.
Документ о припреми за проширење уније – дозлабога досадно штиво, иначе – представља покушај да се постојеће чланице, које још имају право да се о томе питају, одобровоље око пријема нових чланица.
И представља упозорење на оно што нас чека у том случају, јер нас чека само другоразредно чланство. Све смо то већ спомињали; од предвиђених мера заштите као средства уцене да са ЕУ пута не скренемо, преко укидања права вета и права гласа у случају кршења вредности, и диверсификације снабдевања енергентима тако да и ми плаћамо 7 до 8 пута скупље него да купујемо од Руса, скроз до подвргавања ЕУ тужиоцима.
Са правом да гледамо како други доносе одлуке у наше име у Европском савету, јер се захтева стопроцентно усаглашавање а нама припада привилегија да наређење добијемо у првом реду публике уместо преко Твитера.
И 15 година пробног чланства после такозваног пријема у чланство.
Јер Марта Кос каже да неће поново Виктора Орбана, као да је она надлежна да Мађарима бира премијера. Или било којим другим поданицима Европске уније. Који сви морају да слушају покорно кад је на њихову штету. Јер је такав "геополитички императив" Европске уније.
А за Србију је сходно том императиву имала и посебну поруку да ће "морати" – морати! – "да испоручи више… посебно у погледу стратешког усаглашавања и усклађивања са заједничком спољном и безбедносном политиком".
Наравно да то значи санкције Русији. Са ценом коју за то имамо да платимо, од гаса до Косова и Метохије.
За утеху (или не), тиме ћемо, као и Црна Гора која је то већ постигла, заслужити прилику да нас Марта Кос, Ервин Ибрахимовић и Гордан Грлић Радман помире са прошлошћу. Уз рачун који ће, уместо 2,7 милијарди за Црну Гору, бити пропорционалан хрватском салду са Србијом.
А онда ће и непослушни ђаци моћи да прођу кроз француски третман без примедби комесара за људска права, само ако се усуде да се побуне против власти која је стопроцентно поступила по геополитичком императиву Европске уније…
Или је можда, ипак, боље што Марта Кос није припремила мапу пута и за Србију као за Црну Гору или Албанију? Да лакше залутамо док још није прекасно…
Медији и пропаганда
У документу о проширењу Европске уније који су представиле Марта Кос и Урсула фон дер Лајен захтева се "заштита медијске слободе и плурализма" али се ту говори и о "страним манипулацијама информацијама и мешању" који представљају "претњу чланицама као и кандидатима за чланство".
Што значи да су медијске слободе допуштене само у плурализму у коме сви мисле исто. Као Марта Кос и Урсула фон дер Лајен. На српском се то зове једноумље.
У Србији не влада једноумље захваљујући томе што се Марта Кос и Урсула фон дер Лајен не питају колико сматрају да им припада. Па зато редовно траже укидање РТ Балкан и Спутњика. У име медијског плурализма да медија буде мање, а нарочито ако су слободни да примете оно што би Марта Кос и Урсула фон дер Лајен да остане цензурисано. У име слободе медија.
Па је сходно таквом односу према слободи извештавања амерички Радио Слободна Европа уочио да, ето, руски државни медији у Србији извештавају о ставовима учесника у изборима о (не)увођењу санкција Русији. Шта је у томе необично, остаје нејасно, али макар је јасно да нас читају и гледају, што је добро за њих јер неће остати необавештени.
Међутим, у складу с наведеним генералним смерницама Марте Кос и Урсуле фон дер Лајен – а да не прескочимо и Кају Калас у смислу заједничке дијагнозе - симптоми кампање против нашег постојања појавили су се у медијима на српском језику о чијем власништву одлучују министри у Луксембургу.
Некако су нас умешали у сукоб њихових власника и запослених – уз то и прилично натегнуто – што би било и прилично неинспиративно, јер шта се нас тиче сукоб власника и запослених у фирми из Луксембурга с којима немамо баш никакве везе, да та прилика није искоришћена за денунцијацију у складу са уобичајеним вокабуларом захтева Европске уније да престанемо да постојимо у Србији.
"Репортери без граница су посветили целу истрагу РТ Балкану, описујући га као канал преко кога се наративи Кремља прилагођавају локалној публици и шире регионом”, ”Европска комисија упозорава Србију управо на РТ Балкан”, ”у извештају о Србији за 2025. Комисија констатује да Србија ’није предузела никакву акцију’ против страног информационог манипулисања и додала да је РЕМ, напротив, доделио РТ-у дозволу која му је омогућила програм на српском језику преко државног Телекома Србија”, "Комисија посебно истиче покретање телевизије Раша тудеј Балкан и наводи да дезинформације и страни информациони утицај остају питање које Србија мора хитно да решава, јер је кандидат за чланство у ЕУ"…
И томе слично.
Да би се на то надовезао програмски директор Црте да "детаљно објашњава како руски медијски модел агресивно наступа на нашем тржишту" и успут гунђа јер сматра да "негативни наративи о Европској унији излазе из јасног модела који је обликован у Москви".
Није спорно право Црте да сматра оно што сматрају америчка Национална задужбина за демократију, амбасаде Велике Британије, Немачке и Француске, Фонд браће Рокфелер, Стејт департмент, Европска унија, Фондација за отворено друштво и њени остали финансијски партнери.
Ипак, не може се не приметити исказана нетолеранција за различитост и другачије мишљење. Што нас враћа на једноумље Марте Кос и Урсуле фон дер Лајен, што ће рећи, безумље Каје Калас.
Тим пре што иста организација – Црта – пружа изричиту подршку медијима (из Луксембурга) који откривају да њихов власник има "прилично профитабилну сарадњу са Европском комисијом" која је "само током 2025. доделила вишемилионске пројекте за извештавање о европским темама", па још појашњавају и да ”не постоји ништа спорно у тој сарадњи. Напротив."
Само што се то не зове независни медији, као што се лажно представљају. Лажна вест је да је њихово – независно новинарство. Него је пропаганда. Иако није пропаганда ако је истина.
А њима смета што ми постојимо. Нама уопште не смета што они постоје. Зато што је истина моћнија од пропаганде, ма колико да је гласна.
Избори у Републици Српској
На изборима у Босни и Херцеговини победила је Република Српска.
Пре свега, зато што је очувала стабилност упркос сталној тежњи политичког Сарајева и његових спонзора и подстрекача да Републику Српску дестабилизују.
У том контексту је неизоставан аспект остварене победе и континуитет власти. О чијем значају, уосталом, довољно говори и бес Мајкла Марфија, бившег америчког амбасадора у Сарајеву, што Европска унија није "забила глогов колац у срце" – баш тим речима – Милораду Додику "када је за то имала прилике". Те је Додик – иде даље Марфијева анализа, која открива и намере његових послодаваца – изашао из "рупе дубоке два метра у којој се налазио крајем 2024. године" када је Кристијан Шмит покушао да изврши његову правосудну ликвидацију.
Имајући у виду Марфијев вокабулар, ко зна да ли су хтели Додика да ликвидирају искључиво политички и само правосудним средствима, но, како год, осуђени а несуђени покојник постао је пуковник.
Његов СНСД, заправо, сад има више мандата него у претходном сазиву Скупштине. Но, и опозиција је дала свој допринос очувању стабилности Републике Српске утолико што су мирно прихватили пораз сви они које је британски шеф дипломатије окупио (против Додика) у амбасади Уједињеног Краљевства приликом посете Сарајеву у мају прошле године.
Каква год била, а нека увек постоје, унутрашња незадовољства остала су само то, ма које да су замисли имали Британци, што сведочи и о адекватном степену државотворне свести народа Републике Српске. Исувише је крви проливено да би била одбрањена да би сад била нападнута изнутра… Тим пре што ни Додикова власт, евидентно, није направила довољно прекршаја да би се то заборавило.
Република Српска је у овом тренутку, заправо, најстабилнији део српског света.
Уз још један важан нов моменат у оквиру БиХ: Хрвати имају свог представника у трочланом Председништву уместо да и њиховог представника бирају Бошњаци. Имајући у виду веома добре односе СНСД-а и ХДЗ-а БиХ, ово може да се испостави као додатни фактор стабилизације положаја Републике Српске.
Но, наравно, за то је још значајнији спољни фактор у виду геополитичког чуда које су извели Милорад Додик и његови сарадници. Који су са листе америчких санкција стигли до Беле куће. А истовремено су задржали изузетан однос с Кремљом, где се Милорад Додик уочи избора поново срео с Владимиром Путином. Дакле, могуће је.
Наравно, цена успостављања оваквих односа је успостављање односа с Бриселом какав се огледао у поступцима Кристијана Шмита. Зато што у Бањалуци нису имали илузије о Бриселу и европском путу пре пута у Москву и Вашингтон. А Кристијан Шмит је ионако прошлост…
Поуке (2)5. октобра
Ове године 5. октобар углавном није прослављен жаљењем што је 6. октобар уследио само календарски, него је обележен високим степеном сагласности извесно највећих победника и највећих губитника предстојећих избора – ко год били једни и други – о ономе што нам се десило пре 26 година.
Александар Вучић указао је да је 5. октобар био револуција, "делом увезена и плаћена споља", док су студенти Филозофског факултета у Београду указали на "интензивно финансирање ДОС-а од стране спољних извора" које се пак "морало наплатити отварањем Србије за међународни капитал", што је донело "уместо просперитета сиромаштво" јер "интерес капитала није интерес друштва", "суверенитет је прокоцкан а Србија је дефинитивно смештена у периферију светског капитализма".
И Вучић набраја слично: Србија је после 5. октобра економски разорена и уништена, 500.000 људи остало је без радних места, направљен је висок јавни дуг. Уз десуверенизацију у виду ослобађања ОВК терориста и прихватања сецесије Црне Горе како би онда могли да нам узму и Косово…
Уосталом, све што је у свом последњем говору (2. октобра 2000) и предвидео Слободан Милошевић, што није могло да га сачува на власти иако се показало као тачно – од успостављања марионетских влада и претварања њихових земаља у земље ограниченог суверенитета, преко одвајања Косова и Црне Горе (обрнутим редом, додуше), до трансформације јавне и друштвене својине у приватну, чији би власници по правилу били странци, укључујући национална добра, уз чувену опомену да "не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије".
Свој суд о ефектима 5. октобра, уосталом, народ Србије дао је 2012, када је петооктобарске победнике заменио свима који су 5. октобра били поражени. Међутим, истом приликом није поражена и политика 5. октобра, од европске до економске, тако да страни инвеститори из Србије годишње односе 4 до 5 милијарди евра само на основу свог профита на нама, док амбасадори из Европске уније Влади Србије забрањују да ограничи трговачке марже у супермаркетима како им (екстра)профити не би били мало мањи. А да и не говоримо шта нам раде на Косову и Метохији, док је за Црну Гору прекасно пошто тамо послушно хапсе и руске новинаре.
Имајући све то у виду, ипак остаје закључак да је 5. октобар морао да нам се догоди; једноставно, превише је народа било спремно да поверује да ипак нападају Србију због Милошевића, и да ће све бити боље чим он оде. А да ли је морало да нам се догоди све поменуто што је уследило кад је он отишао? Па, управо томе је 5. октобар и служио, само што народ то није знао.
Сада знамо. Да ли ће то бити довољно за исправљање грешака на које је указао неко ко ће извесно победити на изборима 25. октобра? Можда је, за почетак, довољно да постанемо свесни шта нам се заправо догодило. Као предуслов да једног дана то почнемо и да исправљамо у корист свог суверенитета, уместо да га будемо лишени потпуно ако продужимо путем 5. октобра.
Live
