"ОсвРТ са Врзићем": Си и Трамп, "Косово" у УН, предизборни консензус у Србији
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Како је изгледао сусрет председника Кине и Америке у Белој кући, како је украјинска криза постала енергетска криза, шта су нам показали резултати избора у Русији, а шта у Немачкој, коме је требало да преседне ручак код Каје Калас у УН и какав су предизборни консензус постигли власт и опозиција пред изборе у Србији, ове и друге теме анализирао је у ауторској емисији "ОсвРТ" уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Самит Доналда Трампа и Си Ђинпинга
Ово је свет Си Ђинпинга, а сви ми живимо у њему, прилично је ефектно – и не нарочито задовољно – приметио коментатор Ројтерса уочи почетка самита председника Кине и САД.
О томе је потом посведочио и председник САД који је председника Кине дочекао на црвеном тепиху већ на писти. Тако је дочекао још само председника Русије на Аљасци, и ниједног свог НАТО партнера, то јест поданика.
И над попом има поп.
"Фајненшел тајмс" уочио је и да је прошли пут такав дочек с црвеним тепихом у бази Ендруз имао премијер Велике Британије Харолд Макмилан кад је 1962. дошао у посету Џону Кенедију.
Када је у мају Доналд Трамп стигао у посету Кини, Си Ђинпинг није био чак ни у Пекингу, а камоли на аеродрому да дочека свог колегу из Америке.
Уосталом, Си је сад у Америку стигао на својој (како описује британска агенција) "захукталој трговинској машини" која ће и другу годину заредом забележити суфицит већи од два билиона долара. Упркос свим покушајима Сједињених Држава и Европске уније да то обуздају.
Тако да трговинско примирје две највеће економије света – које је продужено за још два месеца, од новембра до 10. јануара следеће године – значи још једну победу Кине у том сукобу јер нормална трговина превасходно одговара оној економији која производи и продаје више. Није ни чудо што "Волстрит џорнал" такво постигнуће сматра "скромним".
Скромно је било и оно чиме је Трамп имао да се похвали Сију; кога је, иначе, похвалио да је у доброј форми, "фит – бољи него икад", док је "госпођа Си, наравно, прелепа". А Трамп се заузврат похвалио балском двораном у Белој кући, истина, још недовршеном и после 11 месеци радова. Ако је заврше по плану, Кинези ће увелико завршити нову линију супер-брзе железнице од Пекинга до Шангаја дужине хиљаду и по километара.
Елем, судећи по тону коментара у САД – поменути "Волстрит џорнал", рецимо – уопште им није пријатно што је генералном секретару Комунистичке партије Кине приређен царски третман, а он је заузврат Трампу обећао само две велике панде.
С тим што се у погледу непријатности истакао сенатор Џон Кенеди из Лујзијане који верује да је "Си рептил (…) на божанској мисији, при чему је он тај Бог".
Озбиљнији од тога, Си је остао доследан порукама с којима је у Америку и пошао, а пре свега око Тајвана. Трамп још није одобрио уговорену продају америчког оружја овом острву вредну 14 милијарди долара упркос притисцима којима је изложен; судбина овог дила у доброј ће мери одредити даљи развој односа Кине и Америке, у склопу кога је Кина већ показала да може да заустави америчку индустрију прошлогодишњом обуставом извоза ретких земних сировина. А сада поврх тога при руци има и претњу даље (рас)продаје америчких државних обвезница у моменту у коме Америка прети где може, и моли где мора, да се то не ради због раста камата.
Велика тема била је и вештачка интелигенција. Изгледа да су се договорили да то питање оставе таквим како јесте – свако за себе, без успостављања ограничавајућих правила – а то значи да неће бити онога за чиме су завапили власници америчке технолошке индустрије чим су их Кинези сустигли у параметрима најнапреднијих модела вештачке интелигенције; дакле, нема договора о успоравању развоја па како се ко снађе, што ће рећи да убрзани развој кинеских модела, захваљујући чему су и сустигли америчку конкуренцију, наставља да се развија истим темпом све већег убрзања. Тенденција је таква да ће ускоро и превазићи америчку конкуренцију.
Мирољубива сарадња, укључујући узајамну конкуренцију кад је неизбежна, Кини не може да не одговара јер ће у условима мирног развоја она напредовати још и брже. Ако је Америка схватила да с тиме мора да се помири, утолико боље.
У супротном, упадање у Тукидидову замку рата, макар и само трговинског, између опадајућег хегемона и нарастајућег рата, ако и има предвидљивог победника, у међувремену никоме неће донети ништа добро…
Како је украјинска криза постала енергетска криза
Од свог савезника у рату против Русије Америка мора да тражи да Русију не напада због рата Америке против Ирана. Зато што је украјинска криза постала и енергетска криза коју је изазвала иранска криза. Због чега је све извеснија и дужничка криза о којој је овде већ било речи, а овом приликом ће то бити допуњено и кроз неколико бројки да укажу на опасности.
Укратко: Доналд Трамп је нашао начин да за раст цена горива на пумпама надомак међуизбора окриви Украјину. А како је Украјина Бајденов рат, што ће рећи да није његов, јасно је ко је крив, а то није Трамп.
Оправдање је чак делимично тачно. Утолико што је тешку ситуацију због Ирана Украјина учинила још тежом. За себе и своје савезнике, а не за њиховог противника.
Кампањом напада на рафинерије нафте у Русији, наиме, режим у Кијеву намеравао је да дестабилизује и економску и друштвену ситуацију у Русији.
У томе нису успели – о чему сведоче и цене горива на руским пумпама и резултати избора у Русији, па нема потребе да се додатно доказује – а једини трајнији ефекат који су постигли била је одлука руске владе о забрани извоза одређених категорија нафтних деривата, донета ради снабдевања домаћих потрошача.
Калкулација је једноставна. Приоритет над профитом од извоза има стабилност руског тржишта. То је и остварено.
Узгред: на украјинску кампању удара по руским рафинеријама, коју нису Украјинци сами спровели, али то је друга тема, Русија је одговорила и симетрично и асиметрично, укључујући паралишуће ударе по лукама на Црном мору које су због тога у доброј мери престале да служе својој сврси.
Резултанта ове кампање удара и контраудара састоји се у предлогу – молби – Владимира Зеленског да се успостави примирје. Јер трпе далеко више удараца него што су у стању да задају.
Марко Рубио на то узвраћа да Америка нема ништа од обуставе руских удара на украјинске објекте енергетске и остале инфраструктуре – јер то не извози нафту и деривате на светско тржиште – него их превасходно занима да Украјинци прекину с ударима по руским рафинеријама и танкерима по Црном мору који често чак и нису руски него преносе, поред осталог, нафту из Казахстана.
Све то у циљу избацивања неких – што већих – количина нафте и деривата на глобално тржиште, како би се ублажио њихов мањак и, тиме, притисак на цене.
Тако да је тренутна ситуација вишеструко парадоксална.
Настављајући нападе на руске рафинерије, Украјинци ризикују да (додатно) разбесне свог најважнијег савезника, јер ти удари више штете наносе њему него Русији.
А поврх тога Америка, из истих разлога мањка на тржишту нафте и деривата и последичног раста цене, зависи и од Ирана и његових савезника Хута.
И, поврх тога, од Кине, и то по два основа: због кинеске подршке Ирану, и због количине нафте коју ће, увозом, сама повући са светског тржишта и тиме додатно продубити несташицу коју је досад ублажавала смањеним увозом.
Укратко, Америка је безмало препуштена на милост свим својим непријатељима и супарницима.
Не зато што ће сама остати без нафте – наравно да неће, има више него довољно сопствених извора – него због њене цене и последица које раст цене изазива. Како политичких, тако и економских.
Политички, уочи новембарских међуизбора, наравно да рекордне цене горива на пумпама нису најпожељнији предизборни слоган. И тешко да у довољној мери може да се с новчаника скрене пажња објашњењима о Бајденовом рату или иранској нуклеарној бомби.
Економски је то још и компликованије, јер више цене горива изазивају раст инфлације, који се онда сузбија подизањем каматних стопа. Већ извесно време овде указујемо на ситуацију на тржишту обвезница и раст камата на дуг који прети да изазове дужничку кризу широм Финансијског запада.
А сада је још и горе него прошле недеље; "Блумберг" јавља да операција америчког Министарства финансија на тржишту, канибалистичким откупом сопственог дуга, није успела, а томе се пак прибегло јер нема довољно регуларних купаца дуга. Све у свему, вишак понуде и мањак потражње изазива даљи раст камата; до овог петка је камата на десетогодишње обвезнице стабилно порасла на више од пет одсто, највише у последњих 20 година, само што је дуг тад био вишеструко нижи па је финансијски баланс зато неупоредив. Прецизније, у условима нараслог дуга и нарастајућих камата на дуг, улазимо у потпуно непознату територију. "Блумберг" већ тим поводом упозорава на "фундаментални заокрет" и "нови режим".
Уз два додатна проблема.
Под један, поскупљење задуживања значи и поскупљење корпоративног задуживања. А задуживање у једином где Америка још има шансу – вештачка интелигенција – подразумева енормне износе. Који управо постају још већи, с претњом да читав бизнис модел пукне као балон јер је неизвесно када ће, и да ли ће икада, донети одговарајући профит.
И, под два, "Фајненшел тајмс" јавља да су камате на хипотекарне кредите из свих побројаних разлога превазишле опасних 7 одсто. Није занемарљив проблем: прошли пут је слом америчког тржишта некретнина изазвао светску економску кризу…
А могли су једноставно да не започињу рат против Русије. И против Ирана. И да живе сходно својим могућностима, и да пусте друге да живе. Сада им предстоји да плате последице својих поступака.
Избори у Русији и Немачкој
Ако је демократија кад власт нема подршку народа којим влада, а аутократија кад власт има подршку народа којим влада, онда мора да живимо у свету наопачке.
Али закони физике нису се променили, тако да је извесније друго тумачење: да нас праве будалама кад нас убеђују да живимо у свету наопачке. Са свим наопаким последицама које из тога проистичу…
У сваком случају, избори у Русији потврдили су да је Русија политички стабилна упркос рату и санкцијама. Избори у Немачкој показали су да је Немачка због рата и санкција политички нестабилна.
Како сејеш, тако и жањеш.
Али најпре пар речи о бројкама.
Излазност је на изборима за руску Думу била највиша у протеклих 10 година – 60-ак одсто – што је у нивоу највиших забележених стопа излазности икада, 1995. и 2007, када је гласало око 64 одсто уписаних бирача.
Пре две године је на председничким изборима излазност била још и виша – безмало 80 одсто, највише икад – што се иначе уклапа у тренд традиционално веће заинтересованости за председничке него за парламентарне изборе у Русији.
Као што је Владимир Путин пре две године победио убедљивије него икад пре, тако је Јединствена Русија сад победила убедљивије него пре и надмашила сопствени рекорд (с претходних избора) у броју освојених мандата у Думи.
Уз велику излазност и велика победа: тако да нико (осим злонамерно, али свеједно нетачно) не може да дође до закључка да Русија није политички стабилна. Јесте и те како.
И то не само због власти него и због опозиције. Која није опозиција сопственој држави, тако да тамо нема пете колоне на коју НАТО може да рачуна у иоле незанемарљивом проценту – управо о томе сведоче високи проценти изашлих да подрже и власт и опозицију који немају битно различит став око борбе за националне интересе Русије; страни агенти су одувек убедљива мањина која је несразмерно приметна само због простора који добија у страним медијима.
Каже, међутим, Каја Калас да су избори за Думу били такозвани и да представљају "још један велики ударац за демократију у Русији". То много више говори о њој него о демократији о Русији о којој говоре поменуте (рекордне) бројке. Док је Каји Калас успело да побрка и Монако с Мароком, а не само оно око демократије.
Захваљујући резултатима избора у Русији, а не само по негодовању Каје Калас, знамо да руско друштво она и њени послодавци нису успели да поремете. Напротив, сад је само још хомогеније, да означи потпуну пропаст планова да се, најпре санкцијама а онда и нападима по дубини територије, изазове незадовољство народа и тиме створе услови за дестабилизацију. Ако ишта, ти покушаји су само произвели ефекат бумеранга јер је народ још одлучнији да се одупре нападима којима је изложен, а уз то је и држава показала да функционише. И што се тиче одбране огромне територије, и што се тиче услова за одржавање избора.
А шта су показали истовремени избори у Немачкој? У Берлину и Мекленбург-Предњој Померанији, након избора у покрајини Саксонија-Анхалт.
Најпопуларнија странка потврдила је да је најпопуларнија, и све популарнија чак и тамо где није била нарочито популарна, као у либералном Берлину. Док је већа владајућа партија чак успела и да (про)падне испод цензуса.
Обично поуздане анкете, осим тога, показују и да је Алтернатива за Немачку по први пут избила на прво место и у најнасељенијој немачкој савезној држави, у Северној Рајни-Вестфалији.
Није више само Исток Немачке, него је све више и Запад.
Док ваљда у немачки фолклор спада податак да се највећа (опозициона) странка у земљи налази под званичним надзором њихове тајне службе. Наравно да се то не зове демократија, али то већ знамо чак и кад нам Каја Калас то не каже.
Оно што се још не зна: како се из овога излази мирно. Чему свакако неће допринети одбијање Фридриха Мерца да одступи с функције најнепопуларнијег канцелара за најкраће време.
Иако је свега 14 одсто подршке истински значајно постигнуће, мора да је и Фридрих Мерц свестан да га неће заменити нико популарнији у оквиру његове политике.
Уосталом, неко мора и да плати 7 до 8 пута скупљи гас него пре њиховог рата против Русије.
Али није проблем искључиво његов и немачки.
"Фајненшел тајмс" опомиње на то. Мерцова позиција – између драматично ослабљене и сасвим неизвесне – осим његових планова за летовање идуће године додатно компликује и неизвесне преговоре о наредном седмогодишњег буџетском оквиру Европске уније који ионако захтева (констатује "Фајненшел тајмс") "тешке изборе о свему, од одбране до субвенција за пољопривреду", из простог разлога што пара нема за све а биће их још и мање.
Тешких избора не може да буде без подршке Немачке, а како да подржи Немачка кад тамо нема подршке за Мерца.
А притом је све ближи април идуће године, и председнички избори у Француској који ће компликовану ситуацију искомпликовати и додатно.
Некоме време откуцава. Само не питајте Кају Калас ко је то. Колико год да је очигледно, опет ће нешто побркати.
"Косово" у Уједињеним нацијама
Док тројни пакт Хрватске, Албаније и самозваног Косова спроводи војну вежбу на српској земљи коју су окупирали под надзором сабораца из НАТО-а, мало је пажње привукло обавештење да су под њиховим надзором после сасвим кратке суспензије на посао (силеџија у униформи) враћени полицајци који су прошлог месеца везали за дрво и зверски претукли злосрећног Ненада Рашковића.
Између "Олује" и Жуте куће нема дисконтинуитета.
Мисија Европске уније за владавину права на Косову, Еулекс, образложио је да прати случај, али жали случај: обратите се Косовској полицији, они нису надлежни, одговорили су збуњеним српским медијима које је занимало како је то могуће.
Има још сличних питања. На пример, како је могуће да је из затвора у Србији пуштен још један злочинац из ОВК. Тако да би требало да се чудимо сами себи пре него што почнемо да се чудимо њима. Зашто у Приштини не би ослобађали злочинце над Србима кад у Београду ослобађамо злочинце над Србима?
Мора да је то нормализација односа коју тражи Европска унија. И зашто бисмо онда од ње очекивали да негодује кад добија баш оно што и тражи. Што ми одбијамо да схватимо како нас третира, превасходно је наш проблем.
Каја Калас је на радном ручку у Њујорку окупила шесторицу Западних Балканаца који би да уђу у Европску унију.
Било којем Србину – а у име Србије тамо је био Марко Ђурић – у таквом друштву морало је да преседне: петорица од шесторице сматрају Косово независним, а четворица од шесторице подржали су и антируску изјаву Каје Калас, док би то учинио и пети, Аљбин Курти, само да је и његова државолика творевина чланица Уједињених нација.
Макар и ако је Србија била на оснивању Карпатске осморке у Украјини док су премијери Мађарске и Словачке успели да се извуку, овде је Србија била изузетак. Као што је читавом својом историјом и заслужила да буде. Срамотно би било кад бисмо били као наше окружење, укључујући Кају Калас.
Како на тај начин мислимо у Европску унију, друго је питање, све и ако се овом приликом из Њујорка чула и нада да ће пут Србије у Европску унију бити убрзан. Што је брзо то је и кусо.
Чему имамо да се надамо у погледу облика у којем бисмо ушли у Европску унију?
Тиме нам је припретила Каја Калас после одвојених сусрета с Аљбином Куртијем и председником Србије. На фотографијама које је објавила, с Куртијем се рукује уз осмехе, а на фотографији с председником Србије смеши се само она а између њих је сто. Можда тиме и није хтела ништа да каже о односу Европске уније према такозваном Косову и остатку Србије, али је зато сасвим довољно рекла у пропратном твиту.
У томе се и састоји наведена претња. Речима Каје Калас: "Напредак у нормализацији односа (то је оно кад пуштају на слободу без суђења за убијање и пребијање Срба) и напредовање на путу ка Европској унији морају да иду руку под руку. Договори постигнути у дијалогу под посредовањем Европске уније, а нарочито Охридски споразум, обавезујући су".
Овде чак и не постоји могућност да је Каја Калас нешто побркала, јер је Поглавље 35 – које се бави Косовом и Метохијом – допуњено Охридским споразумом па онда проглашено за тајно; иначе, једино тајно међу свим осталим поглављима свих осталих кандидата за Европску унију, садашњих и бивших.
Зашто је тајно, открила је Урсула фон дер Лајен кад је – необично искрено – признала да Охридски споразум, који је обавезујући за остатак Србије ако икад хоће у Европску унију, представља фактичко признање самопроглашене независности Косова.
Па да и Аљбин Курти може равноправно да се прикључи антируској изјави Каје Калас. А од Србије шта остане…
Предизборни консензус у Србији
Богољубу Карићу имамо да захвалимо што се догодио редак случај сагласја власти и читаве опозиције уочи парламентарних избора 25. октобра. Наиме, сви су посумњали да је председнички кандидат са зеленом салатом из 2004. овом приликом извео неки марифетлук с потписима.
Било би благотворно за српску политику када би консензуса било и неким важнијим поводима од потписа за Богољуба Карића.
На пример, око Устава Србије. Укључујући његову преамбулу о Косову и Метохији, будући да четири од пет сигурних учесника избора који имају стопроцентну до приличну шансу да пређу цензус – владајући СНС и СПС, Студентска листа и ДСС Милоша Јовановића – у овом тренутку бар декларативно стоје на становишту поштовања Устава Србије, укључујући Косово и Метохију, док се лидери проевропске листе у последње време (из разумљивих разлога) о томе нису баш гласно изјашњавали.
Разуме се, у оквиру декларативног поштовања Устава Србије постоји и раскошан низ нијанси. Испуњавање или не, и којих, одредби Бриселског и Охридског споразума? Повлачење из свих тих споразума јер их друга страна не поштује?
Шта се у том случају дешава са европским интеграцијама Србије њеном дезинтеграцијом?
Кад смо код тога, увођење или неувођење санкција Русији? Колика је подршка Републици Српској? И тако даље.
Да ли неизјашњавање поводом ових питања значи и сагласност са досадашњим поступањем у тим питањима?
Оно што је извесно: ниједно од ових питања неће нестати само од себе, нити ће (они који доводе у питање српски суверенитет и однос Србије и Русије) чекати да се спроведе јавна расправа у Србији да би Србија одговорила. Ко то мисли, или је безнадежно наиван, или је опасан дилетант.
Проблем не престаје да постоји када ној забије главу у песак. Или кад дете стави ручице преко очију. Они који хоће да нам распарчају земљу неће да чекају да ми постанемо јачи да би нам то урадили.
До сада је јавна предизборна расправа о свим овим темама – узгред буди речено, од кључног државног и националног значаја – изостала. Шта нам то доноси, сазнаћемо кад буде касно да се промени, на добро или на зло.
До избора има још месец дана, што је довољно да се око тога догоди и нешто другачије.
После одбијања првог на Студентској листи да ступи у предизборни дуел с првим на листи Српске напредне странке под неуверљивим доскочицама, макар је некакав дијалог успостављен кроз сучељавање председнице Скупштине Србије и ректорке Универзитета уметности; све и ако не треба преувеличавати значај тога, боље је да се разговара – макар и свађа – него да се не разговара уопште, јер одсуство ма каквог дијалога само повећава могућност да га неће бити уопште баш када то буде најпотребније.
А ко је победио у ТВ дуелу? Зависи кога питате.
Агенција "Фактор плус" одважила се да у јавност изађе с прогнозом ко ће победити на изборима. СНС 48,6 одсто, Студентска листа 37,1, СПС 4,9 одсто, док су око цензуса, у оквирима статистичке грешке, и проевропска листа и ДСС коме ће вероватно отићи и неки део досадашње подршке покрету др Несторовића који води важнију битку од изборне.
"Фактор плус" је у неколико последњих изборних циклуса био поузданији прогнозер од осталих; у децембру ’23. СНС-ов резултат промашили су за мање од 0,6 одсто, док су тадашњу Србију против насиља потценили за око 2,6 одсто. Највећи промашај забележили су на изборима пре тога, у априлу ’22, када су СНС-у прогнозирали четири одсто више него што је та странка добила (тада су потценили СПС и патриотске странке). Колика је сада маргина грешке?
Имајући у виду досадашње изборе и резервоаре гласова на које њихови учесници рачунају, један од најважнијих индикатора у изборном дану, пре затварања биралишта, односиће се на излазност.
Но, о том–потом. А до тада само нека све прође што мирније. Пошто у сваком другом сценарију губимо сви заједно. И сасвим би пожељно било да се власт и опозиција око тога сложе као што су се сложили и око потписа за Богољуба Карића. Јер ово не би смело да буде мање очигледно.
Live
