Русија
Велики развод: Зашто се Русија мора окренути од Европе
Непријатељство Европе требало би да подстакне Русију да преиспита свој идентитет, ојача одвраћање и развије своје евроазијске корене
Велика Русија је северноазијска цивилизација, а Европа престаје на њеним границама, пише проф. Сергеј Караганов, почасни председник Руског савета за спољну и одбрамбену политику, у листу "Русија у глобалним односима" који преноси РТ интернешенел.
Многи људи у Русији, вођени преосталом еврофилијом и навикама формираним током друге половине 20. века, када је Западна Европа уживала у периоду релативног мира након пораза, и даље траже знаке "опоравка" и начине за обнављање односа.
Постоје снаге унутар Русије које би се залагале за превазилажење тренутног непријатељства, а постоје и пристојни људи у Европи, чак и ако су све више маргинализовани. Али узроци овог избијања очајничке русофобије су дубоки и не могу се лако отклонити, а за њихово превазилажење можда је потребан потпуни пораз и демонтажа већег дела садашње европске елите. Да ли је то вредно труда, пита се Караганов.
Док је европски пут Петра Великог ка остатку Европе у почетку донео многе користи, укључујући помоћ у стварању неких од највећих дела светских књижевности и музике и модернизацију оружаних снага, Караганов сматра да је трајао "век и по дуже него што је било потребно или корисно".
"Европа је вековима била главни извор зла у свету, нудећи бескрајне ратове, укључујући два светска рата у једној генерацији, поновљене геноциде, колонијализам, расизам и друге несреће", наводи руски стручњак.
За Русе који су одрасли у сенци Петра Великог и Катарине Велике, и који су у себи усвојили љубав према Европи, није лако да признају ову једноставну истину и да се понашају у складу са њом.
Руска еврофилија је знатно порасла када је Европа, преплављена бујицом зла коју је сама ослободила, постала релативно мирна на неко време током друге половине 20. века. У СССР-у, еврофилију су подстицале свакодневне тешкоће совјетског социјализма, за разлику од далеко већег материјалног просперитета западног дела полуконтинента.
Постоји много разлога за тренутну антируску хистерију. Главни је свеобухватна, вишеслојна криза која је захватила западни део Европе и ова криза је посебно болна након деценија релативног просперитета и, пре свега, еуфорије победе која је захватила Запад након распада СССР-а.
Та еуфорија је привремено прикрила све веће знаке кризе у европским економијама и друштвима, који су већ постали очигледни крајем 1960-их, када је почело да се јавља протестно расположење. А онда се догодило чудо када је распад Совјетског Савеза и Источног блока обезбедио стотине милиона жељних нових потрошача и милионе јефтиних радника.
Од 2000-их па надаље, ови проблеми су се поново појавили са обновљеном снагом. Деценију касније, већина западноевропских земаља је запала у стагнацију, јер се неједнакост поново почела погоршавати. Животни стандард великог дела становништва почео је да опада, док су конкуренти почели да претичу, не само САД и Кина, већ и многе земље глобалног Југа.
Еуфорија је уступила место осећају неуспеха, а европске елите сада покушавају да угуше тај осећај подстицањем непријатељства према Русији. Истовремено, од краја 20. века, почеле су да се осећају последице антиколонијалних револуција из 1950-их и 1960-их. Проток ресурса које је Европа црпела из остатка света од 16. века, а на којима је у великој мери био изграђен њен просперитет и културно, војно, научно и технолошко вођство, почео је да пресушује.
Необично дуг период релативног мира и просперитета изнео је на површину неке од најгорих особина европског карактера и наслеђа, док је Европа почела да окреће леђа хуманизму и жељи да служи општем добру.
Деценије развоја у клими мира и формалне демократије довеле су до деградације владајућих елита, јер су демократски политички системи антимеритократски, подсетио је Караганов. Већина бира оне који личе на себе, или чак и оне који су гори, а у најбољим случајевима бирају лукаве манипулаторе.
Један од најзначајнијих узрока тренутног пада Западне Европе, а у мањој мери и других делова колективног Запада, јесте одбацивање вере. Ово је почело са ером просветитељства, које је створило услове за пропадање људи који су, свесно или несвесно, кренули у одбацивање божанског, најбољег у себи. Караганов каже да је схватио како је Европа "нагло и неповратно кренула надоле" почетком 2000-их, када је након дуге расправе о предложеном уставу Европске уније одлучено да се хришћанство не помиње као њен духовни темељ.
Губећи равнотежу и заостајући у економској и духовној конкуренцији, Европа се враћа једној од најгорих особина своје цивилизације, а то је милитаризам, тврди руски стручњак.
Милитаризација економије се види као један од главних начина за излазак из економског пада, али то захтева непријатеља. Као и често до сада, тај непријатељ је представљен као Русија, јер се слика непријатеља ствара практично ниоткуда.
"Морамо себи чврсто рећи, ми нисмо Европљани, већ независна северноеврозијска цивилизација чији спољашњи духовни корени леже на југу и истоку", пише Караганов.
Руске традиционалне религије су дошле са југа, из Византије, Палестине, арапског и будистичког света. Руска политичка култура потиче са истока, из два и по века интеракције и сукоба са великим Монголским царством, чији је део историјски била и територија данашње Кине.
Велика Русија, највећа и једна од културно, национално и религиозно најотворенијих земаља на свету, уједињена кроз круту вертикалну хијерархију моћи усредсређену на руски народ и руски језик, никада не би настала да није било монголског политичког и идеолошког наслеђа, тврди Караганов.
Неке од најранијих високошколских установа основане у Северној Африци и Византији. Европа је на основу своје војне надмоћи преузела вођство у образовању током 17. и 18. века, па се Русија трудила да усвоји "болоњски систем". Али тај систем је све више антимеритократски, подсећа Караганов, јер масовно производи избацује слабо образоване људе, од којих многи сада долазе на власт.
Неки од имућнијих Руса и даље шаљу своју децу да студирају у Европи, "у иностранству", где често губе више вештина и талената него што стичу.
Руска војна доктрина садржи јасну директиву и у околностима крајње нужде предвиђа могућност нуклеарних удара на кључне европске земље које подстичу антируску хистерију, а истовремено подржавају рат у Украјини. Руска уздржаност и мирољубивост током последњих деценија показали су се контрапродуктивним. Допринели су поновном појављивању најгорих аспеката европске политичке културе, тако да се Европа стога мора суочити са чврстим одвраћањем, тврди Караганов.
Истовремено, Русија морају запамтити да је земља Пушкина, Чајковског, Достојевског и Твардовског, као и Гетеа, Дантеа, Шекспира, Моцарта и безброј других.
"Културно, не смемо се одвојити од Европе. Уместо тога, морамо развијати и неговати наше азијске корене, којих се глупо стидимо", пише Караганов.
Главни правац руског унутрашњег духовног, економског и политичког развоја мора бити окретање ка Сибиру, јер тамо, на истоку и северу, лежи будућност Русије. Руси морају коначно признати да нису источноевропска цивилизација, већ северноеврозијска, међу најотворенијима према свету. Такође морају признати, колико год то било тешко, да "европејство" у садашњим околностима све више постаје знак интелектуалне ускогрудости и моралне дволичности.
"Европа, у свом садашњем и предвидљивом будућем стању, мора се завршити на нашим границама", закључује Караганов.
Ово није позив на нову гвоздену завесу, напомиње он, већ на рационалну, модерну политику усмерену ка будућности.
Live
