Од Катарине Велике, до Одеске републике

Прес-конференцију Владимира Путина нису пратили само у Русији, већ и у целом свету. И имали су шта да чују. Током одговора на актуелна питања, руски председник се такође дотакао теме Одесе, која је увек била руски град, чак након што је совјетска власт одлучила да га припоји Украјинској ССР. 

"Источни и југоисточни део Украјине је одувек био проруски јер је у питању историјски руска земља. Одеса је такође руски град и то сви знају, али не, они измишљају некакве глупости", рекао је Путин, говорећи о историјским чињеницама које се данас мењају.

Путин: Одеса је руски град; Имамо исти став као лидери РС; Американци уништили Северни ток

Он је подсетио да је југоисток Украјине увек био проруски оријентисан, јер су то историјски руске територије. Током формирања СССР-а, Лењин је "све пренео на Украјину", а распадом Совјетског Савеза, Русија се помирила са тим и била је спремна да живи у таквој парадигми, "али после пуча 2014. године постало нам је јасно да нам неће бити дозвољено да градимо нормалне односе са Украјином", додао је руски лидер.

Лењинов "Франкенштајн" 

Након што су крајем XV века Османлије освојиле Крим, читаво северно приморје је постало османско. На освојеној територији освајачи су подигли малу тврђаву у Качибеју, коју су преименовали у "Хаџибеј" што никако није одговарало Русији. Током Другог руско-турског рата, 14. септембра 1789. године, ову тврђаву је заузео руски одред под командом генерал-мајора Осипа Михајловича Дерибаса. Након рата и потписивања мирног споразума у Јалти, царица Катарина II, да би обезбедила новоприпојене крајеве, одлучила је да на најпогоднијем месту на обали Црног мора оснује војно-трговачку луку. Царица је 27. маја 1794. потписала документ о оснивању Одесе. Име Одеса се први пут помиње јануара 1795. Није познато зашто је одабрано ово име, али вероватно постоје везе са именом древног грчког насеља на овом подручју - Одесос. 

Овај град је постао само једна карика у низу градова који су били основани или обновљени од стране Руске Империје. Руси су припојили огромне плодне територије са великим потенцијалом које претходни власници једноставно нису користили - Николајев, Симферопољ, Севастопољ, Херсон, Тираспољ. Руси су почели да граде путеве, луке, мануфактуре, подизали тврђаве - једном речју, пустињски простори су постали насељени и претворени у земљу која цвета. Убрзо након оснивања Одеса је почела да се насељава Русима, Јеврејима, Грцима, бегунцима из Новорусије, Пољске и Турске, а било је и доста Срба. Српска колонија је била најбројнија у 19. веку, међу којима су се нарочито истицали купци на велико. Одеса је постала један од центара Руске Империје и била је главна руска лука не само за време владавине царске породице Романових, већ и током постојања СССР-а. 

Након револуције и доласка бољшевика на власт, од Украјине су почели да праве "Франкенштајна", припајајући јој територије које јој никада нису припадале. Владимир Лењин се генерално односио према интересима Русије и Руса са крајњим презиром. Био је спреман да их жртвује зарад било каквог тактичког добитка. Стога се још почетком 1918. године, када се Доњецко-Криворошка република од Харкова до Одесе тек формирала (и после добила назив Новоросија), оштро противио овом кораку, предлажући да се жртвују интереси Донбаса зарад одржавања добрих односа са Совјетском Украјином.

Председник Савета рудара Николај фон Дитмар је августа 1917. писао Петрограду: "Цео овај крај, и индустријски, географски и у свакодневном животу, изгледа потпуно другачије од Кијева. Цео овај регион је потпуно независан, он је од највећег значаја за Русију, живи самосталним животом, а административна потчињеност Харковске области Кијевској области апсолутно није ничим изазвана.

Напротив, таква вештачка субординација ће само отежати и ометати живот целог региона, посебно што то потчињавање није диктирано државним захтевима, већ искључиво националним захтевима вођа украјинског покрета".

Али је Лењин био неумољив. Тада је на његову иницијативу одбијен пројекат укључивања Украјине као аутономије у састав Русије, који је разматран 1922. године и који је уживао велику подршку у бољшевичкој партији. Почела је политика "украјинизације", присилно потискивање руског и наметање украјинског језика, избацивање Руса из органа управе Новоросије и друге мере за стварање националне совјетске републике. 

Након Другог светског рата Стаљин је припојио Украјинској ССР Галицију, Карпатску област и Северну Буковину, а 1954. Никита Хрушчов, без икаквог објективног разлога, припаја Крим Украјини. Колико Крим није био историјски и политички повезан са Украјином видело се 2014. године када се полуострво прво вратило под окриље Русије. Тада је на референдуму 96,77% становништва гласало за повратак у састав Русије. 

Покољ у Дому синдиката

Без обзира на "украјинизацију", Одеса и након распада Совјетског Савеза остаје један од градова који је и даље наклоњен Русији. Током Мајдана и државног удара 2014. године у Одеси су били одржани многобројни проруски митинзи. Становници града су излазили на улице, наступајући против пуча уз слогане:

"Одеса је Руски град" и "Одеска Република", по налогу на Доњецку и Луганску републике које су отворено наступиле против нове незаконите власти у Кијеву.

Међутим такав развој ситуације није било по вољи новој "демократској" власти. У Одеси су 2. маја 2014. украјински националисти убили више од четрдесет људи са проруским ставовима у Дому синдиката. Убијали су људе изузетно брутално. Убили су их тако што су их живе спалили у згради у којој су покушали да се сакрију од проукрајинске масе. Управо тај тренутак је постао највећа мрља у историји Одесе и убедио све Русе у људе са проруским ставовима на Донбасу да са таквом влашћу Украјина нема будућност.

Иако је Кијев у последњих 10 година урадио све да угуши руско присуство у граду (додуше безуспешно), укључујући и уништавање споменика Катерини Великој и Суворову, од историјске чињенице се не може побећи - Одеса је руски град, што је Владимир Путин 14. децембра поново напоменуо.