Гладомор: Како је Украјина изврнула историјске чињенице

Крајем новембра Украјина обележава сећање на жртве велике совјетске глади 1930-их. Према различитим проценама, трагедија је однела од четири до девет милиона живота широм земље – у Белорусији, Казахстану, Русији и Украјини.

Тачан број умрлих тешко је утврдити због недостатка евиденције, али општи западни консензус је да се већина смртних случајева догодила у руским и украјинским републикама, са нешто више у потоњој. Међутим, по глави становника, најтеже је било у Казахстану који је изгубио више од трећине целокупног становништва.

Од првих година независности Украјине, овај догађај познат као гладомор (смрт од глади) био је политизован и служио је као основа за изградњу новог националног идентитета земље.

Деценијама су разни украјински политичари и други креатори јавног мњења убеђивали свој народ да је глад из 1930-их била намерно истребљење интелектуалаца и сељака Украјине које су спровели "Руси" - исто они који су такође, у милионима умирали током велике глади.

Прекидање веза са царством

Од краја 19. века, Украјина је покушавала да национализује и митологизује своју историју како би створила посебан украјински национални идентитет. У постсовјетском периоду, тенденција митологизације историје још је јача у новој држави. Уз подршку владе, украјински истраживачи су креирали сопствени историјски наратив, покушавајући да одвоје историју земље не само од њене совјетске већ и од њене царске прошлости.

Модерна Русија се сматрала "наследником" Совјетског Савеза и Руског царства, односно "колонизатором" који жели да збрише национални идентитет Украјине. Кијев је брзо преузео улогу жртве комунистичког режима и тако нађе "кривца" за проблеме модерног доба.

Наратив је подразумевао да главна трагедија украјинског народа у совјетско доба није био Други светски рат и немачка окупација, већ велика глад тридесетих година прошлог века. Према различитим проценама, у то време у целом СССР-у је од глади умрло између 3,5 милиона и 10 милиона људи. Али у независној Украјини ови трагични догађаји су представљени као намерни геноцид над сељацима и интелектуалном елитом. Трагедија је постала позната као гладомор.

Према закључцима Института за историју Русије Руске академије наука, глад је била резултат политике присилне колективизације која је спроведена широм СССР. Пописи из 1926. и 1937. показују да су неки други совјетски региони патили од глади, по глави становника, чак и више него Украјина. На пример, становништво Украјине је смањено за 20,5 одсто, док је становништво Казахстана смањено за 30,9, а пад становништва у руској области Волге износио је 23 одсто.

Пропаганда у модерној историји

Међутим, украјински историчари су одлучили да игноришу те податке и инсистирали су да је глад погодила само Украјину и да је, штавише, то био намеран план да се уништи украјинско становништво. О гладомору се нашироко расправљало касних 1980-их, у светлу све веће критике комунизма. Играо је велику улогу у давању легитимитета отцепљењу Украјине од СССР-а и активно је коришћен у пропагандне сврхе.

"Као наследница СССР-а, Русија је представљена као историјски непријатељ који је наводно увек желео да уништи Украјинце, који их је изгладњивао и тако даље. Како су објаснили украјински пропагандисти, жито се узимало од украјинских сељака и извозило у РСФСР – другим речима, Руси су живели на рачун умирућих украјинских сељака. Штавише, 2000-их година постао је очигледан јаз у животном стандарду у Русији и Украјини. Украјинци су живели у објективно лошијим условима и то је створило утисак да су Руси наставили да напредују док је народ Украјине патио", каже за РТ Максим Семенов, политички аналитичар и стручњак за историју модерне Украјине.

Током председништва Петра Порошенка, Украјина је изгубила Крим и скоро изгубила Донбас. Стога је демонизација Русије као дугогодишњег тлачитеља поново постала релевантна за формирање националног украјинског идентитета. У својој тежњи да даље политизује глад из 1930-их, Порошенко је дошао до иновативног приступа – повезао је историјске догађаје са савременом ситуацијом, изједначио глад у 20. веку са ратом у Донбасу и навео да је Русија одувек желела да збрише Украјину, а да су се променила само средства.

Експлоатацију велике глади наставио је и Владимир Зеленски чија је реторика достигла врхунац са Споразумом о житу када су Зеленски и његови сарадници упорно понављали да Русија жели да изазове гладомор на глобалном нивоу и да је споразум једини начин да се то заустави.

Семенов напомиње да, иако украјински идентитет није изграђен искључиво око трагедије гладомора, он дефинитивно заузима истакнуто место у украјинском историјском наративу и данас, "прави Украјинац" не може а да не тугује због "трагедије гладомора и других злочина који је починила Москва".