Спорт
Спорт
Одлазак људске громаде – "Живот није увек фер, али имамо га само једном"
Постоје људи који самим својим присуством учине атмосферу у просторији бољом и измаме осмехе на лицима. Постоје особе који су толико у струци и материји, да можете да их слушате и климате главом сатима. Има и оних који су одлични у томе да саслушају, понуде савет и излаз из тешких ситуација, који вам значе макар и ништа конкретно не радиле, већ само биле ту. Особа која је имала све од овог наведеног била је непоновљиви Дејан Милојевић
Мало је оних људи које нисте познавали до детаља и танчина, који вам нису ништа, а који када оду, оставе у вама празнину и осећај као да сте изгубили члана породице.
Србија је изгубила једног врсног кошаркашког стручњака, али пре свега једну људску громаду, човека који може служити само као пример нечег доброг, позитивног, чистог и искреног.
Још једном се доказало да, као што је и сам говорио "Живот није фер", да често удара мучки и подло, чак и оне најбоље који то никако не заслужују.
Сви су били уплашени када су чули да је Дејан Милојевић имао срчани удар у Солт Лејк Ситију у Америци, али су се сви надали да ће онаква људина победити у најтежој утакмици на свету.
Ипак, чак ни сва медицинска пажња и помоћ коју се сигурно имао у Америци, ни сва подршка људи из Голден Стејта, породице, пријатеља и сваког љубитеља кошарке, није успела да донесе превагу како би се избегла трагедија.
Сећања на Декија
Разне генерације памтиће га на другачији начин.
Некоме је остао урезан у сећању као кошаркаш. Као прави борац на терену, момак непресушне енергије, али и невероватног умећа.
У исто време био је "олдскул" кошаркаш, али и претеча неких модерних схватања овог спорта.
Као крилни центар који није имао висину попут осталих горостаса, Дејан Милојевић је на свој интелект, технику, али и снагу и вољу, господарио рекетима широм Европе.
Својим стилом натерао је многе да се заљубе у овај спорт и поверују да и сами могу да га заиграју.
Данашње генерације, пак, сећаће га се као невероватног стручњака и тренера који је чинио чуда, брусио дијаманте и био неко од кога не можете да не научите нешто ново и корисно.
Стајао је на пут и "зубе поломио" много јачим и квалитетнијим од себе, те је тако учинио и да многи млади стручњаци увиде да могу имати шансу и на највећим позорницама.
Оно што је сигурно и што чујемо од људи са којима је био близак, јесте да чак и уколико померимо кошарку на страну, остаће упамћен по осмеху, по томе што је био омиљен и сјајан и као отац, муж, пријатељ, саветник...
Траг који је оставио
Његовим одласком настаће велика празнина, али далеко од тога да иако је отишао прерано, није иза себе урезао огроман траг.
Рад Дејана Милојевића са кошаркашима, што младим, што старијим - служиће као пример и буквар свим људима из његове професије.
Умео је да креира, али и да оживи кошаркашке каријере, да извуче највише од различитих профила играча и карактера.
Ужа специјалност била му је рад са играчима на његовој играчкој позицији, са центрима које је усавршавао, оспособио и избацио у сам врх кошаркашке орбите.
Бобана Марјановића је скоро од пензије довео до најбољег играча у Евролиги, што му је подарило НБА каријеру и финансијски обезбедило неколико генерација.
Никола Јокић му је био докторски рад, животно дело и нешто што ће остати у аманет и што ће се препричавати са колена на колено.
Чак и у последњим тренерским данима, посао који је радио са играчима попут Кевона Лунија, нису остали незапажени, о чему су сведочили и са хвалом причали сви из редова Голден Стејта.
Несуђена будућност
Готово да нема особе која воли и навија за кошаркашку репрезентацију Србије, која није размислила и желела Декија за селектора.
Након растанка са Салетом Ђорђевићем, фијаска са Игором Кокошковим и познатој чињеници да Жељко Обрадовић неће поново тренирати репрезентацију, будућност места селектора је под великим знаком питања.
Наследник Светислава Пешића није ни на видику, а готово да је једина права опција био управо Деки Милојевић.
Поред места на клупи репрезентације, многи су га видели и као потенцијалног будућег наследника Жоца на клупи Партизана, његовог Партизана који му је такође био записан у звездама.
"Ја волим кошарку" и "Један живот имамо"
Свака конференција на којој је причао, свака клиника коју је држао, сваки интервју који је дао, потврдио је колико је овај човек волео кошарку и знао о њој.
Када бисте му се захвалили на одговору на питање или интервјуу, он би знао да каже: "Нема на чему, ја волим кошарку и волим да причам о њој, драго ми је да има оних које то интересује".
Начин на који је размишљао о овом спорту, али и самом животу, могу послужити свакој особи у готово свакој ситуацији.
"Све моје играче сам стварно волео, имам и дан данас другарски однос са њима. Тренери се плаше да имају другарски однос са играчима. Сматрају да ће тако изгубити ауторитет. Чак мислим да је много боље кад чујеш њега шта размишља, можеш да га у нешто убедиш, да дискутујеш са њим, а сматрам да је то веома битно. Ја нисам имао то кад сам био играч, али сам се трудио да то радим са сваким играчем као тренер".
"Живот често није фер, али један живот имамо. Морамо се трудити да што више уживамо у свим његовим аспектима".
Имао је и јасан савет како да успете, чак и када нисте најбољи.
"Могао сам увек да нађем мотив да играм, нисам био најбољи, али сам увек давао све од себе. Не можете да преварите публику, она препозна вашу жељу и зато вас поштује и храни".
Кошаркашки свет остао је без једног великана, али је небески јачи за једну дивну душу.
Деки, памтићемо твоје утакмице, твоје мајсторије како на терену - тако и на клупи.
Памтићемо твоје реченице, цитирати твоје речи и послушати твоје савете. Један живот имамо, ценићемо га и покушати да га искористимо на најбољи могући начин.
Почивај у миру...
