Како je Рембрант штитио Милошевића од НАТО бомби

Док ових дана, као и почетком сваког пролећа, евоцирамо успомене на жртве и херојску одбрану СР Југославије од агресије НАТО пакта и албанских терориста 1999. године, можда је то, уједно, прилика да завиримо и у једну мање познату епизоду тог рата.

Будући да наше друштво не оскудева у броју оних који ће са подсмехом прокоментарисати изразе као што су "херојска одбрана", чак и помињање жртава за које тврде да су страдале искључиво нашом, а не кривицом агресора, овде треба поменути књигу "Ваздушни рат НАТО за Косово: Стратегијска и оперативна анализа" Бенџамина С. Ламбета, у издању Ранд корпорације, у којој је дословно наведено:

"До краја треће недеље, у великој мери због фрустрације услед сталне неспособности у оквиру операције да погоди укопане и неухватљиве позиције Војске Југославије на Косову, (генерал Весли) Кларк је затражио распоређивање још 300 авиона за подршку операцији. Тај захтев, који би повећао укупан број ангажованих америчких и савезничких авиона на скоро 1.000, подразумевао је више од двоструко више савезничких авиона (430) у односу на број који је био доступан када је операција почела 24. марта – и скоро половину онога што је савезничка коалиција имала на располагању за 'Пустињску олују'. За САД, то је представљало повећање од 60 одсто у односу на већ распоређених 500 америчких авиона."

Дан када је срушен мит о "невидљивом": Како је 250. ракетна бригада ПВО ушла у историју

Ламбет је нагласио да је Војска Југославије током бомбардовања и борби на албанској граници, нарочито око Паштрика, показала изненађујућу способност преживљавања под масовним ваздушним ударима НАТО-а, пре свега захваљујући расипању снага, маскирању и коришћењу терена.

Он је закључио да, упркос апсолутној ваздушној супериорности НАТО-а, копнене снаге ВЈ на терену никада нису биле оперативно сломљене и да су задржале борбену кохезију до краја кампање.

"У међувремену, операција 'Савезничка сила' (Allied Force) и даље је била у застоју, као и раније, без икаквих знакова опипљивог напретка. Кларк је од самог почетка операције желео да се гађају командни бункери и други кључни циљеви у Србији, али је требало више од месец дана да политички лидери НАТО-а одобре напад на Милошевићеву вилу...", наводи Ламбет у поменутој књизи.

Ова Ламбетова реченица је прави увод у нашу причу.

Према Ламбетовој и тврдњама учесника поменутих догађаја, али и осталих који су из различитих углова анализирали агресију НАТО пакта на Југославију, холандска влада је у почетку упорно одбијала да одобри бомбардовање председничке виле у Београду, јер се веровало да се у њој налази једна Рембрантова слика из "чувене" колекције Анте Топића Мимаре (1898–1987), донета у Југославију непосредно после Другог светског рата.

"Није то добар Рембрант"

О томе сведочи и магистарска теза Џонатана Брентa Вилија на универзитету Харвард 2021. године, помало рогобатног наслова "Ваздушна моћ против етничког чишћења: Ефикасност приступа НАТО окончању српске агресије на Косову":

"НАТО је имао посебно гломазан механизам за разматрање и одобравање ваздушних удара, који је захтевао консензус свих деветнаест држава чланица за сваки предложени циљ. Холандија је, на пример, доследно стављала вето на сваки предлог за удар на југословенску председничку палату, јер се знало да се у згради на првом спрату налази Рембрантова слика. На то је НАТО генерал Клаус Науман, наводно, прокоментарисао: Није то добар Рембрант."

Ту долазимо до дилеме. Да ли је немачки генерал Науман убедио Холанђане да се у Милошевићевој вили у Ужичкој улици не налази оригинални Рембрант и да је посреди фалсификат, или је "само" сугерисао да је напад на Милошевићеву резиденцију вредан Рембрантове слике?

"Тачка прелома": НАТО бомбардовање, улога Русије и рат који је стварно променио правила (ВИДЕО)

Председничка резиденција погођена је 22. априла, безмало месец дана након почетка агресије. НАТО је са два пројектила разорио резиденцију и Милошевићев кабинет, али председник СР Југославије није био у њој.

Иако је у свом опширном делу признао да НАТО у војном смислу није изашао на крај са јединицама Војске Југославије, у конвенционалном смислу тог израза, Ламбет нам је предочио и нешто више него цинично, што далеко превазилази питање бомбардовања једног уметничког дела, па макар посреди био и лажни Рембрант.

Он је агресију на Србију и СР Југославију описао као "до тада невиђену вежбу у употреби силе":

"Била је то најдужа америчка борбена операција од Вијетнамског рата. Са ценом већом од три милијарде долара, била је и изузетно скупа. Ипак, делимично захваљујући том улагању, испоставила се као до тада невиђена вежба у прецизној и дискриминативној употреби силе у великом обиму. Укупно, од око 28.000 високоеxплозивних убојних средстава употребљених током 78 дана операције, највише око петсто цивила је погинуло као директна последица погрешно изведених удара."

Заиста, шта је смрт око петсто цивила, у војном систему који више брине о лажном Рембрантовом платну, него о људским животима? Остала уметничка дела из резиденције у Ужичкој улици уопште их нису занимала.

Рембрант Харменс ван Рајн (1606–1669) иначе је био познат по употреби светлости и сенке (chiaroscuro), којом је стварао изражену драматику, задирући четкицом дубоко у психологију и карактер својих ликова. Донекле сличну технику у игри светлост и таме, али на плану политике и пропаганде, употребљавао је Запад у својим медијима из сасвим супротних побуда.

Та околност је једино што, осим бомбардовања виле у Ужичкој улици у Београду, може да повеже Рембранта са НАТО пактом и агресијом на СР Југославију.