Србија и Балкан
Било, не поновило се: Мештани Мркоњић Града о голготи и великом страдању у "Олуји" (ВИДЕО)
Свим генерацијама, у овом градићу на северозападу Републике Српске, рат је променио ток живота и обележио им судбине. Са речима рат, пре и после рата, масовна гробница, пад Мркоњића, повратак у Мркоњић, тражење костију, рањавање – расле су и стариле генерације Мркоњићана до данашњих дана
Становници Мркоњић Града у Републици Српској где је јуче обележена годишњица страдања српског народа у акцији хрватске војске "Олуја", сами су прошли голготу рата, преживели пад њиховог града у непријатељске руке и велико људско страдање.
Било не поновило се – тако ће мештани одговорити на спомињање рата и ратних дешавања. Свим генерацијама, у овом градићу на северозападу Републике Српске, рат је променио ток живота и обележио им судбине. Међу њима је и Душко Милетић, који је почетком деведесетих завршио Школу резервних официра у Карловцу, вратио се у родни Мркоњић Град.
Почетак рата, који је "мирисао" издалека, сећа се Душко – из Словеније, Хрватске, врло брзо је стигао и до БиХ.
"Мркоњић није био ни у каквим причама, тема за поткусуривање, поготово за падање, окупацију, итд. Овде се на неки начин нормално живело, рецимо нешто слично као у Бањалуци. Није се препознавало да се догађа неки рат, изузев дешавања страдања на линији, па онда то утиче на живот у граду кад су сахране, кад су рањавања. Што се тиче самог града и функционисања града, то је за тадашње услове текло у некој нормали", присећа се Милетић, члан председништва Борачке организације Републике Српске.
Али не задуго, сећа се Душко. Мобилисан је, прво задужење било је – командир противоклопног вода, потом командир чете, а службу у Војсци Републике Српске, због рањавања, завршио је као командант батаљона.
"Само неуком човеку није било јасно да ће акције хрватске војске "Олуја", "Маестрал", "Јужни потез" у љето и јесен 1995. године прегазити и са земљом сравнити Мркоњић Град, прича Милетић.
Проналазак масовне гробнице, уништени животи и град спаљен до темеља, болне су ране све до данас.
"Њихов највећи успех је та масовна гробница, у ствари страдање цивилног становништва. Доктор Станковић је приликом ексхумације обрадио и описао сваки случај појединачно и страшна су та његова, кад их нормалан човек чита, поготово када прође неко време и када читате та запажања са обдукције, видите да су то могли радити болесни умови. Да одсеку главу човеку, да је ставе поред кука, или да разбију главу тупим предметима да је уопште нема, то не може нормалан ум разумети и схватити шта је у тим главама да су се тако иживљавали. Како људи размишљају, да ли имају породицу, да ли верују у Бога, иду ли у цркву? Какав живот живе такви монструми", пита се Милетић.
Пустош коју су хрватски монструми оставили иза себе, покушао је да сабере Предраг Кокеза, професор историје у гимназији у Мркоњић Граду. Још 2002. године за локални парламент припремио је документ који се звао Информација о геноциду и урбициду у Мркоњић Граду – да се не заборави. Посебно је болна рана за све становнике града био проналазак масовне гробнице на православном гробљу са 181 тијелом.
"Оно што је карактеристика свега тога и начин убијања, као историчар кад гледам оно шта се дешавало у Јасеновцу, ископавања су рађена и ексхумације послије Другог светског рата у Јасеновцу, у логору, само је број жртава мањи. Систем је исти, начин убијања је исти – тупим предметом, разбијена чеона кост, тијело у великом степену сапунификације итд. Сваки леш има своју фотографију", објашњава проф. Кокеза.
Са речима рат, пре и после рата, масовна гробница, пад Мркоњића, повратак у Мркоњић, тражење костију, рањавање – расле су и стариле генерације Мркоњићана до данашњих дана. У три деценије град се опоравио, стао на своје ноге. Његови становници, како ко, на прву би се рекло да су се и они опоравили, али кад се загребе мало испод површине, ратне ране не зарастају, без обзира на то колико је времена прошло.
Тридесет и једну годину од завршетка рата и тридесет година од повратка његових становника у са земљом сравњен и порушен град. Материјалну штету некако су и надокнадили и живот се вратио у град. Међутим, оно што Мркоњићане и данас највише боли јесте што за њихове суграђане који су убијени током рата нико није одговарао. Ипак, и данас се надају да ће рука правде стићи злочинце.
Live
