Дуа Липа у ноћном изласку: Како је пљескавица завадила Албанца и Грок

Када је Дуа Липа, после ноћног изласка снимљена како једе пљескавицу коју је описала као "Балкан стајл", испоставило се да је показала више историјског опреза од многих Албанаца који су се латили тастатуре. Јер пљескавица још није била ни стигла да се охлади, а проглашена је за "традиционални косовски сендвич". Одатле пут је 200 грама добро печеног млевеног меса водио преко Лесковца под Османлијама, етничког састава јужне Србије и сеобе становништва, па све до Y-хромозома. 

За све је крив налог "kos_data", који је решио да геополитички прецизира јеловник, па је објавио како Дуа Липа проводи "просечно косовско лето" тако што је у 4:28 ујутру снимљена како једе "традиционалан косовски сендвич (пљескавицу)". Можда би све прошло испод радара да су Срби на Иксу били спремни да признају једнострано отцепљење пљескавице. Овако, објава је добила "community note", што је био био прст у око гастро-сецесиониста.

Икс налог "кos_data" је накнадно објаснио да су пљескавица и ћевапи "уобичајена јела широм Балкана, а не искључиво српска". А онда је њихова додатна истрага открила да је тај "косовски сендвич" направљен у босанском ресторану на Косову и Метохији, у Србији. 

И ту би се за већину ова прича завршила, али на Балкану нису увек сви за истим столом. У расправу се у укључио извесни Шпе, чији је налог отворен у Немачкој и украшен албанским симболима, па је пљескавица добила оно што јој је недостајало – историјску позадину која сеже најмање век и по уназад.

Ко је албанска реплика Мираша Дедеића

На тврдњу једног корисника да су пљескавицу осмислили српски мајстори роштиља из Лесковца, Шпе је одговорио како су "све до Берлинског конгреса 1878. Лесковац насељавали Албанци". 

Одмах је за арбитра позван Грок, али је уместо савезника ког је очекивао, Шпе добио попис становништва из 1858. Укратко, Грок му је објаснио како је Лесковац пре 1787. имао мешовито становништво и да је 20 година раније имао око 2.400 хришћанских домаћинстава наспрам 500 муслиманских. Додао је и да су у околним, руралним областима постојале компактне заједнице муслиманских Албанаца и да је део тог становништва напустио област после ратова 1877-1878. 

Али био је ово сам први покушај да се пљескавица изведе из Србије преко Берлинског конгреса, јер Шпе није одустајао. Потом је акценат ставио на религијску димензију, објашњавајући Гроку да су Албанци били и хришћани.

"Како пљескавица може да буде српска када је Србија окупирала тај крај 1877. године? Целокупно културно наслеђе других народа у Нишу, Лесковцу и Врању узето је након окупације", покушао је још једном Шпе, међу чијим фоловерима је и некадашња амбасадорка Весна Пешић.

Али Грок је био неумољив: "Пљескавица је српско национално јело". И још је додао да назив потиче од српског глагола "пљескати", да лесковачка пљескавица има заштићену географску ознаку у Србији, а да је традиција роштиља на југу Србије дуготрајна. 

Када ни историја ни религија нису дале жељене резултате, Шпе је променио научну дисциплину и прешао на – генетику. Утврдио је да "више од 30 одсто Срба има албанске гене" Е-В13 и Ј2Л283, а да у Лесковцу, Нишу и Врању тај проценат наводно прелази чак 50 одсто.

И опет је позвао Грока за сведока. Не лези враже, Шпе је опет добио одговор који није наручио: "Не". 

А онда је Масков четбот бриљирао: позвао се на рецензиране податке који показују знатно другачије проценте и објаснио да хаплогрупе на које се Шпе позива нису никакви ексклузивни "албански гени", већ древне балканске лозе присутне код различитих популација.

Тако је пропао и резервни план: ако већ пљескавица не може да постане албанска, можда би могли Срби.

Можда би се све брже завршило да је Шпе потражио одговор од било ког роштиљмајстора из Лесковца. Све би стало у две реченице:

Пљескавица је српска. Лук је по избору.