У Загребу су, поводом јучерашње одлуке Владе Црне Горе да беспоговорно испуни прва два хрватска услова на црногорском путу у Брисел, реаговали, најкраће речено – благо суздржано и сурово одлучно у захтеву да Подгорица мора испунити и преосталих шест хрватских захтева.
"На недавном састанку Европског савета у Бриселу јасно сам изнео осам захтева за које очекујемо напредак од Црне Горе. Данашња одлука Владе Црне Горе односи се на два — плочу у Морињу и промену имена базена у Котору. Има их још", рекао је јуче хрватски премијер Андреј Пленковић.
То је, међутим, само први део Пленковићеве изјаве. Други је, ако га је ко синоћ, ноћас или јутрос у црногорским властима детаљније ишчитавао, још суровији.
"Следе даљи разговори са Црном Гором и подизање свести о потреби решавања питања која се тичу вредности и добросуседских односа", додао је Пленковић.
Шта би ово могло значити, и да ли је "подизање свести о потреби решавања питања које се тичу вредности и добросуседских односа", нови, девети хрватски захтев како би одблокирали црногорски пут ка ЕУ, те до ког нивоа по овим питањима у Црној Гори морају подићи "свест", остаје на тумачење Влади у Подгорици.
Одлука Спајићеве владе да базену у Котору, који је до јуче, примерено, носио име прослављеног ватерполисте Зорана Џимија Гопчевића, додели име владике Петра Другог Петровића Његоша, јуче је, очекивано, поделила Црну Гору.
Једни мисле да је сасвим у реду да безен носи име владике покушавајући да питања политике, спорта, националног поноса, части, достојанства, пребаце на терен симбола, други су уверени да је Влада на овај начин покушала да Његошевим именом маскира бруку и понизност пред Хрватима, трећи се питају какве везе Његош има са – ватерполом.
"Али, да и од срамоте може срамотније, Влада је показала недопустивим понижењем још једног од оних имена на која је Црна Гора наслањала своју историју, Петра Другог Петровића – Његоша!? Наивно верујући да ће овим славним именом 'покрити' бруку брисањем Џимијевог имена са которског базена (јер, мислили су, ко може да буде против једног Његоша), Влада је обрукала обојицу. Гопчевића брисањем, а Његоша 'писањем' на објекту који са Владиком Радом има везе таман колико и Марко Краљевић са телевизијом", записао је у ауторском тексту на порталу "Борба", познати новинар Емило Лабудовић.
"Да буде још и горе и још срамније", наставља Лабудовић, "званичном (и незваничном) Загребу ови уступци нису ни 'чорбу да засоле', јер њиховим захтевима – уценама Црне Горе као да нема краја."
"И неће их ни бити све док Црној Гори улазницу у ЕУ не наплате тоталним пузањем одавде до Брисела. Али, оно што и у Загребу и у Подгорици сметну с ума јесте чињеница да није све у писању и брисању. Има нешто и у памћењу. А памћење ће надживети и ЕУ, с нама или без нас, свеједно. Памћење које сведочи да нема те плоче нити било којег имена које може да потаре фашистичку историју 'сусједа' и њене све отвореније репризе ових дана", навео је Лабудовић.
Мада, још није сасвим сигурно да ли ће се у Црној Гори, региону, скорих дана јавити гласови који ће оспорити и име владике Његоша на базену у Котору, јер, познате су и у делу црногорске јавности до последњег детаља испитане везе владике са "истрагом потурица".
Шта ако Загреб, или Сарајево, или Нови Пазар, баш тим поводом оспоре ново име базена у Котору? Да се, можда, они који су одлучили да пливалишту дају име творца "Горског вијенца", оног који је писао о "кукавном српству угашеном", нису преиграли и заиграли па ће поново морати да мењају име базена. То би тек била брука.
Јер, подсетимо, децембра 2013, скоро па јуче, Одбор за политички систем, правосуђе и управу Скупштине Црне Горе није подржао Владин Предлог измена закона о државним и другим празницима којим је било предвиђено да 13. новембар, дан рођења Петра Другог Петровића Његоша буде државни празник.
"Не оцењујући књижевну димензију и значај Његошевог дела, сматрамо крајње непримереним да се у грађанској Црној Гори државним празником проглашава његов рођендан, поготово ако се зна да су неке идеје тог дела, у својој буквалној интерпретацији, биле идејни концепт и оправдање извођачима злочина и геноцида над исламским становништвом у 19. и у 20. веку, у Црној Гори и окружењу", саопштено је тада из Бошњачке странке.
Остаје да се сачека, шта ће данас рећи из исте партије, посебно што се Његошево име не даје неком обичном базену, него оном од кога зависи европски пут Црне Горе, како је то образложила Спајићева влада.
Веома занимљиво, поводом новог имена базена у Котору, експресно се огласио и кабинет председника Црне Горе Јакова Милатовића који је оценио да "име Петра Другог Петровића Његоша не би смело бити предмет спорова у вези са називима спортских објеката".
"Његошево име и дело заслужују посебан пијетет и достојанствен однос. Уколико је промена досадашњег назива базена у Котору била неопходна, сматрамо да би назив 'Градски базен Котор' био природније и примереније решење", саопштено је из кабинета.
И одлука Владе да озакони спомен плочу у Морињу, посвећену "великосрпској агресији" на Хрватску, дели данас Црну Гору.
Портал "Борба" тим поводом подсећа јутрос на речи које је отац Мијајло Бацковић, свештеник СПЦ, изговорио прошле године на протестном скупу у Морињу када је рекао да "данас не стоји испред неког логора, него стојећи овде, стоји испред сплитске Лоре".
"Kао што сте чули, никаква агресија, на плочи лажи, која стоји иза нас, односно испред вас, никаква агресија није могла да се деси, јер Хрватска, као што то Радан (Николић) рече, у том тренутку није међународно призната у УН, тек 22. маја 92. године. Дакле, једина војска, и званична и регуларна, била је ЈНА у том тренутку, коју су они, који су ову плочу поставили, и њихова политика, послали 91. године да бране југословенску територију, и ту у Хрватској. Та политика, која траје 80 година, обезбожена, и довела је нас данас овде у Морињ. Довела нас је зато што, политика која почива на 80 година лажи, не може истину да каже. А да не би и ова плоча, за 10 година, постала истина као свака њихова истина, ми смо се данас овде окупили да кажемо да је свако слово на овој плочи чиста лаж и измишљотина", рекао је тада отац Мијајло.
И овим поводом огласио се кабинет Милатовића одакле су поручили да "накнадно одобравање плоче, уз задржавање постојећег текста, отвара питање начина на који се Црна Гора односи према прошлости".
"Злочини почињени Морињу судски су утврђени а жртве и њихове породице заслужују поштовање и достојанствено сећање. Због поштовања према жртвама, текст спомен-плоче морао је бити пажљивије формулисан, уз јасан фокус на људе и њихово достојанство", саопштено је из Милатовићевог кабинета где су, изгледа, заборавили да је захтев Хрватске био да се табла у Морињу сачува у изворном облику, са изворним текстом, а не са неким новим натписом, "уз јасан фокус на људе".
После јучерашње одлуке Владе, у делу црногорске јавности, једна од најчешће помињаних речи је – капитулација пред Хрватском.
"Након капитулације квислиншке Владе ЦГ пред захтевима неоусташе Пленковића (лобисте Ђукановића) и одлуке да базен у Котору, умјесто легенде ЦГ и ЈУ ватерпола Зорана Гопчевића носи име утемељивача ватерпола у Црној Гори, владике Петра Другог Петровића Његоша – браво кретени", објавио је на друштвеним мрежама председник Покрета за промене Небојша Медојевић уз генерисану фотографију владике Његоша како у которском заливу игра – ватерполо.
Мада има и другачијих погледа на одлуке Владе Црне Горе суочене на ЕУ путу са хрватским захтевима.
"Питање статуса и поделе преостале војне имовине бивше СФРЈ, односно повратак школског брода 'Јадран', може да буде решено разумно и у релативно кратком року. Црна Гора не би смела да дозволи да од дрвета не види шуму и због једног брода који нема ни економску, ни уметничку, ни историјску вредност пропусти најбољу шансу у својој историји. Покретање спора око копнене границе било би контрапродуктивно за Црну Гору. Превлака нема више стратешку важност какву је могла да има у претходним вековима, а ако би Подгорица заоштрила спор око копнене границе, то би био крај нада да Црна Гора уђе у ЕУ до краја ове деценије", пише колумниста "Вијести" Жељко Пантелић.
И додаје:
"Захтев Хрватске за повлачење политике историјског ревизионизма, и поред тога што спада у класичну провокацију – подсетимо, у Хрватској је уништено или оскрнављено око 3.000 антифашистичких споменика, а сва места геноцида и најстрашнијих ратних злочина хрватских власти током Другог светског рата, осим донекле Јасеновца, или су запуштена или маргинализована – треба узети озбиљно, прогутати жабу, одбројати до десет и имати на уму шта је циљ Црне Горе."