Члан 7 предлога ЕУ: Господо из Брисела, СПЦ је формализовала свој статус на КиМ пре осам векова

План за нормализацију односа Београда и Приштине, тзв. француско-немачки план, у другом ставу 7. члана помиње и Српску православну цркву речима да ће "стране формализовати статус Српске православне цркве на Косову и Метохији и пружити снажан ниво заштите српским местима верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима".

Из те једне реченице може се закључити да Европска унија, која је план једногласно усвојила као свој преговарачки оквир, Српску православну цркву види као институцију недефинисаног статуса на Косову и Метохији.

Не треба бити баш ни много изненађен тиме: када је патријарху српском Порфирију крајем децембра прошле године забрањен улазак на Косово и Метохију, а кренуо је ка свом седишту, Пећкој патријаршији, ЕУ је у једној полуреченици позвала да се "одмах и безусловно врати и гарантује пуна слобода кретања свих грађана и заједница, укључујући и верске вође" и наставак саопштења посветила уклањању барикада и дијалогу Београда и Приштине.

И, ако смо већ код "формалности" и статуса СПЦ које се сада помињу у европском плану: манастир у који је прво забрањен, па онда дозвољен приступ српском патријарху, који узгред, у својој титули има назив архиепископ пећки - има статус ставропигијалног манастира, што значи да је под директном управом српског патријарха. Вековима уназад до данашњег дана.

"Не знам шта значи да ће стране формализовати статус Српске православне цркве на Косову и Метохији", пита се културолог Јован Јањић.

"Када се тако каже да ли то значи да је статус Српске православне цркве, која је ту најмање осам векова сада изван закона?! Шта има 'стране' да формализују статус СПЦ? Говори се о статусу СПЦ, заштити 'српских места верског и културног наслеђа' али, цркве, као организације нема без 'живе цркве', без верног народа", каже Јањић у изјави за РТ Балкан.

И додаје: "Ко гарантује слободу, верска права и слободу вероисповести? И пре тога, свеопшту безбедност православног народа на Косову и Метохији?"

"Овај став у једном од чланова понуђеног плана делује ми, попут самог плана, као мамац на који би требало да се српска држава, српска црква и српски народ 'упецају' и сагласе са отимањем свог историјског станишта, на којем су градили свој национални и духовни идентитет. Свакако пре решавања статусног питања појединих српских институција стоји нешто што је суштински важније: а то је статус српске државе и српског народа уопште", наглашава Јањић.

Питање положаја, не статуса, српске цркве на Косову и Метохији и нарочито питање заштите њене имовине, а говоримо о цркви којој је за само један дан албанског дивљања 17. марта 2004. спаљено 35 цркава и манастира, покретала је у дијалогу Београда и Приштине српска страна.

Тадашњи директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио је 2015. да ће Београд тражити да се у бриселски дијалог уврсти и питање положаја српске цркве "којој већ годинама покушавају да умање права, значај и улогу".

Било је то у јеку жустре кампање тзв. Косова да буде примљен у Унеско, до чега на крају није дошло. Али постојала је реална опасност да српске цркве и манастири постану "косовско културно наслеђе" пред међународном организацијом за образовање, науку и културу. Српска страна, дакле, покушала је да покрене у дијалогу питање СПЦ која се нашла под озбиљном претњом, уз све оне са којима се већ суочавала и суочава на терену.

И Свети архијерејски Синод СПЦ огласио се тада и позвао се на тзв. Ахтисаријев план из 2007. године који је предвиђао заштитне зоне око најзначајнијих светиња СПЦ и неповредивост црквене имовине. Тада је српска црква претрпела критике што се позива на план који су одбацили и Република Србија, и Савет безбедности УН због руског вета, али био је то њен покушај да предложи решење које би могло да буде прихватљиво западњачкој "међународној заједници" и тако осигура своју имовину.

Саговорници Србије у дијалогу, било они који су учествовали у њему као посредници, било они са албанске стране, нису били превише заинтересовани да разговарају о питањима имовине и положаја СПЦ. То су "тешки предлози", како је председница тзв. Косова Вљоса Османи назвала помињање Заједнице српских општина и СПЦ у француско-немачком плану. Јер није лако албанској страни да каже чији су манастири нити да објасни ко је запалио и готово уништио "нашу Госпу" ону косметску, Богородицу Љевишку, вршњакињу париске катедрале Нотр Дам.

"Према земљишним књигама и после ових узурпација и сваковрсног насиља и данас 58 одсто земљишних површина на Косову и Метохији у власништву је Српске православне цркве, српске државе и припадника српског народа. Из тога је јасно да је статусно питање Косова и Метохије врло комплексно и да се не може тек тако решавати по налогу изасланика земаља које су супротно међународном праву признале нелегално отцепљење овог дела Србије", каже Јањић.

"Српска православна црква у свакој прилици изнела је свој јасан став по питању Косова и Метохије – да је то неотуђиви део српске државе. И данас је на снази одлука највишег црквеног тела Српске православне цркве, Светог архијерејског Сабора, из 2005. године да се овај део Србије може третирати само као окупирано подручје, док се не пронађе правично решење које ће обухватити интересе пре свега матичног, српског народа, а онда и свих других грађана који су на легалан начин стекли имовину", истиче Јован Јањић.

Уз то, у приштинским медијима читамо ових дана жеље разних аналитичара, новинара, да се са српском црквом о њеном статусу преговара директно, да "држава Косово" преговара са Епархијом рашко-призренском о њеном "статусу" и потпише Темељни уговор с њом.

"И такве изјаве показују осионост албанске стране, осионост зато што се осећају да иза њих неко моћан стоји, али када је реч о духовном животу, те силе, уствари, само показују немоћ. Епархија рашко-призренска није црква за себе, она је органски део Српске православне цркве под окриљем српске Патријаршије. И зато сваки покушај да се та епархија или било која друга посматра као посебан субјект јесте само покушај удара на јединство Српске православне цркве, односно покушај изазивања раскола. Наравно, да ни српска црква ни српски народ то неће допустити", закључује Јањић.