Александра Пекић у "Релативизацији": Пекића нису успели да приморају да мрзи

У 31. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с ћерком једног од најзначајнијих српских писаца 20. века Борислава Пекића – Александром Пекић, која заједно са својом мајком, пишчевом удовицом Љиљаном, брине о уметниковом изузетно обимном опусу.

Када се Александра пре 15 година вратила у Србију, кренула је у борбу за Пекићево дело и објављивање његовог великог некњижевног корпуса, што укључује дневнике, белешке, коресподенцију и сл. Каже да је писац био врло ревностан, да је све писао на писаћој машини и у два примерка, тако да је сачувано практично све што је икада написао.

"'Златно руно' је прекуцавао седам пута, 3.500 страна, није га мрзело, а написао је и 3.500 страна о 'Златном руну' које смо ми касније објавили. Покојни Радослав Братић је био његов уредник у 'Бигзу', били су блиски пријатељи. Братић је увек покушавао да га 'обузда', јер он кад крене, то је 500-600 страна, онда би Михиз избезумљен звао да се текст скрати за 250 страна, али би се онда предомислили да он не би додао 300", каже Александра Пекић и додаје да је њен отац стално радио и много читао.

"Мама је причала с библиотекаром у затвору у Нишу који је рекао да је тата за годину и по дана прочитао шестсто књига. Читао је Достојевског с 11 година, увек је читао, невероватном брзином, и увек бар три-четири књиге паралелно – нешто за други век за који пише, неку историју, увек научну фантастику, коју је обожавао, и нешто за своју душу, уз три-четири цигарете које су биле стално упаљене, у свим просторијама", истиче Пекићева.

Желео је да "Беснило" буде светски бестселер

За потребе "Златног руна" прочитао је целу библиотеку коју је носила њена мајка. Наиме, слао јој је спискове књига, које је она на повратку с посла вукла по лондонским улицама. Прва је читала његове текстове, премда, по речима њихове ћерке, није одмах знала да је Пекић геније, то је увидела тек пошто је умро и пратећи његова размишљања док је "скидала" дневничке забелешке с магнетофонских трака.

О његовом вероватно најчитанијем роману "Беснилу", који по начину писања одудара од домаће књижевности, Александра Пекић се сећа очевих речи – пошто му је примерак у Лондон донео издавач Славко Голдштајн – да књига није лоше написана.

"Сео је да напише бестселер и знао је да то ради. Написао је књигу с идејом да ће бити преведена на енглески, структура тих реченица је богом дана за превод. Многи су мислили да је роман писан на енглеском, што није тачно. То му је био изазов у којем је уживао. Проводио је доста времена на Хитроу. Мислио је да то није био добар покушај јер је требало да буде светски бестселер. Овде се продало око 250.000 примерака. Сваки пасус, сваку реченицу је писао као кадар", истиче Пекићева.

Сигурна је да би њен отац волео да живи у доба интернета, односно да би уживао у томе што може одмах да добије информације. Такође, верује да не би могао да одоли друштвеним мрежама јер му је било врло важно да чује шта његови читаоци мисле.

"Та љубав коју показују његови читаоци, он би то обожавао, али не због комплимената него због коментара, дакле не коментара критике већ читаоца", појашњава Пекићева и додаје да је  обожавао младе, да је увек био са студентима и увек хтео да чује шта мисле и кажу, те да је пажљиво слушао и никад другоме није упадао у реч.

"Његов споменик у Београду је седећи јер је увек седео на степеницама са студентима. За време демонстрација '68. живели смо у релативно малом стану, који је увек био пун. Киш, Ковач, Филип Давид, сви су седели на поду, дим је био неподношљив, причало се целу ноћ, из ноћи у ноћ, сви су ишли на демонстрације па се налазили после код њега", присећа се Пекићева ћерка.

О свом оцу каже и да је био изузетно пажљив и врло специфичан као човек, отац и пријатељ, увек присутан у најтежим тренуцима. Није се жалио што је био осуђен и у затвору с осамнаест година, где је добио туберкулозу, говорио је да се борио против система, али да није против државе и против изградње земље. Да би то доказао, ишао је и на радну акцију.

Захваљујући Бећковићу враћен му је пасош

Иако су већи део живота живели у страху да га не одведу, Пекић је бранио све људе које је могао да брани, никога није мрзео, чак ни кад су га прислушкивали најближи пријатељи. Брзо је опраштао. Ако је он опростио њима, а ми знамо ко су ти људи, опраштамо и ми, каже пишчева ћерка.

Имао је и чврсте везе с другим писцима, посебно с Матијом Бећковићем, те с новинарем Бором Кривокапићем. Захваљујући Бећковићевом ангажману и добијању Нинове награде Пекићу је враћен југословенски пасош годину дана пошту му је одузет.

Наиме, у полемику о томе да ли ће Александар Солжењицин моћи да прими Нобелову награду, будући да му је СССР одузео држављанство, Бећковић је уплео, за њега много важнији проблем – да Пекић добије пасош.

"То је било храбро у то време, ефектан начин, тата пише у дневницима да му то никад неће заборавити, био је дирнут", додала је Пекићева и подсетила на посебно пријатељство њеног оца и Добрице Ћосића, обојица су трпели бројне неправде током живота.

"Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор '45–'48. године, робије, приморавање на ћутање, и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу у коме да бих био ово што јесам, да бих опстајао, морам улагати многоструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша и насилно одвајање од моје породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима пен клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то, ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став", за крај цитира Борислава Пекића саговорница Љиљане Смајловић.