Интелектуалке о СПЦ и родној равноправности: Зашто нас владике не позивају на гинеколошке прегледе

То што на конференцији у организацији Европског покрета у Србији "Црква и друштвени положај жена" није било ниједног представника цркве, па чак ни теолога, да каже реч-две на ову тему, колико год чудно, већ је постало уобичајено. То су она јавна суђења без осуђеног.

Као што је уобичајено и да када се каже "црква" мисли се само на Српску православну цркву, иако у нашој земљи делују и друге хришћанске цркве од којих бар једна, Римокатоличка, никако није безначајан фактор у обликовању друштвеног положаја жена. 

Бизарности су, овог пута, у ономе што се замера СПЦ када су у питању родна равноправност и положај жена. А главне замерке су што не позива на гинеколошке прегледе, само "декларативно" осуђује фемицид и што мрзи жене. 

Тако је, на пример, потпуно недопустиво, према мишљењу историчарке и професорке Филозофског факултета Дубравке Стојановић, што српска црква врло ретко учествује у акцијама подизања свести о превенцији карцинома грлића материце од којег у Србији умире велики број жена.

Крајње је време да се и наше владике појаве на постерима "Стоп раку грлића материце", а патријарха да видимо у споту у европској недељи борбе против ове болести како позива жене на превентивне прегледе.

Јер ко ће ако не црква да се бави превенцијом рака у нашој земљи. Док се лекари буду молили Богу да стопа обољевања жена од карцинома коначно престане да расте, СПЦ нека говори о важности редовних гинеколошких прегледа.

СПЦ реаговала на снимак Порфирија: Добар дан, добра жено! - Откуд ти знаш да сам ја добра?

Осим што замера српској цркви изостанак из кампања из области јавног здравља, професорка Стојановић указала је и да СПЦ само декларативно осуђује фемицид, док "изостаје реално ангажовање против родно заснованог насиља". 

"Декларативну осуду" баш ове трагичне појаве у нашем друштву, чули смо са највишег места у цркви - од патријарха Порфирија који је у октобру прошле године у посебном саопштењу за јавност најоштрије осудио свако насиље над женама напоменувши да су "за хришћане наше мајке и жене и сестре светиња, незамисливо је и болно насиље над њима". 

Професорка Стојановић није образложила шта би било реално ангажовање цркве у на сузбијању родно заснованог насиља, осим што је констатовала да црква "само декларативно" осуђује убиство, а не ради ништа да га спречи. Надамо се да није дошло време да свештеницима препустимо спровођење истраге, доношење казнених мера или надзор над насилницима. Не би ваљало да нам полицајци и судије буду беспослени, па ни психолози специјализовани за рад са жртвама. Може им пасти на памет да, не дај Боже, оду на литургију и чак целу одстоје у цркви.

Но, ту није крај запажањима о томе на које све начине српска црква уназађује жене у овом друштву. У складу са својим "мизогеним континуитетом", како је приметила независна истраживачица у области студија рода Тамара Иванчевић, СПЦ "озбиљно угрожава сексуална и репродуктивна права жена у Србији". Јер "наратив СПЦ је да је вредност жене само у њеној улози да рађа", приметила је "истраживачица".

Медији нису пренели ни у једном од доступних извештаја са ове конференције, налазе "независне истраживачице" која се сигурно посветила дубинском истраживању података и чињеница из којих је извукла тако крупан закључак као што је тај да српска црква "озбиљно" угрожава сексуална и репродуктивна права жена у Србији. Баш ни слова нема о томе.

Владика Теодосије: Молитва Пресветој Богородици због тешког положаја српског народа на КиМ

Остаје нам да само претпостављамо да је више од 10.000 жена (подаци из једне раније изјаве истраживачице) колико их годишње обави абортус у Србији, остварило своје "репродуктивно право" упркос или у инат цркви. И да се обавесте све монахиње у манастирима СПЦ, да будући да је "вредност жене само у њеној улози да рађа", да су, по закључцима независне истраживачице, за цркву потпуно безвредне.  

О "реалном ангажовању" СПЦ, не само када је родно засновано насиље у питању, говорници на конференцији можда не знају понајвише због тога што у цркву никада не иду. А камоли да, ако их већ занима друштвено ангажовање, оду на предавања која се у црквама организују или да посете, на пример, Верско-добротворно старатељство које се налази у центру Београда. И само је једна од добротворних установа СПЦ у којој се свакодневно спремају оброци за бескућнике, организују бесплатни лекарски прегледи различитих специјалиста, разговори са психолозима.

Такав друштвени ангажман цркве је, изгледа, превазиђен, и црква сада треба, како је поручено с конференције, да се бори за равноправност жена. Не људи, да не буде забуне, него жена.

И уместо крајње мизогиног и ретроградног наратива да је лепо бити мајка, да објасни женама да је њихово право да не рађају и да ако већ не могу да буду свештенице буду барем боркиње за равноправност.