Србија и Балкан
Српски историјски апартхејд: "Државни историчари" против Дубравке Стојановић
Ми имамо своје скупове, они имају своје, рекла је професорка Дубравка Стојановић оптуживши "државне историчаре из САНУ" да фалсификују историју на промоцији своје књиге коју је написала, како је рекла, због оних који мисле да српство постоји
"Државни историчари" из Српске академије наука и уметности (САНУ) свесно фалсификују историју и немају за циљ науку, већ подржавање власти и контролу моћи, изјавила је на представљању своје књиге "Прошлости долази" историчарка проф. др Дубравка Стојановић.
Она је упозорила да су садашњи српски уџбеници историје "слика режима Александра Вучића", посебно када су ратови из деведесетих година 20. века у питању и њихово слављење, како је навела.
Констатовала је и да је у Србији кроз уџбенике историје нормализовано насиље, кроз поруке ученицима да треба да буду хероји и да погину.
У насиљу обично учествују хулигани, терористи, разбојници и слична фела, због чега је штета што смо у овом цитату који су пренели београдски медији остали ускраћени за објашњење професорке Стојановић како то хероји, ако већ нису анти-хероји, врше насиље или због чега је херојска погибија вршење насиља.
Као што и би њена констатација о "државним историчарима", могла неког злонамерника да наведе на помисао да је и она, као шеф Одељења за историју државног Филозофског факултета у Београду државни историчар, а не неко ко се против система бори изнутра, да не кажемо "антидржавни историчар" како бисмо подвукли разлику.
Јер та огромна разлика заиста постоји: "у нашем историјском свету живимо потпуни апартхејд: ми имамо своје скупове, они имају своје, наш циљ је наука, њихов циљ је подржавање власти и контрола моћи", рекла је Стојановић. Да буде јасније, у овом нашем историјском апартхејду, изопштеници су они који су део државног система високог образовања. Са својом научном аутономијом и буџетским финансирањем.
У целом свету иза уџбеника историје стоје државе и министарства просвете, каже за РТ Балкан историчар проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду.
"Србија је једна од држава у којој је тај утицај на уџбенике и интерпретацију прошлости сведен на минимум. Имамо десетине, па чак и стотине уџбеника за само једну школску годину. Ако то упоредите с Републиком Српском или Израелом или Русијом у којој постоји само један уџбеник за једну школску годину схватићете да управо у Србији постоји потпуна какофонија и немоћ државе када је реч о интерпретацији историјских догађаја", истиче Ковић.
Како додаје, покушаји да у Србији имамо један уџбеник из историје, која је идентитетски предмет, за једну школску годину који ће објављивати државни издавач наилазили су на интервенције чак и амбасадора страних држава.
"Тржиште уџбеника у Србији контролишу немачки и хрватски издавачи. Онда можемо да дођемо до закључка да су и у посао са уџбеницима историје у Србији умешане стране државе", напомиње Ковић.
Што се тиче САНУ, како додаје наш саговорник, утицај историчара академије наука је сведен на минимум када је реч о ономе што бисмо могли да назовемо државном интерпретацијом прошлости.
"Најсвежији пример је случај умањивања броја жртава Јасеновца. Готово цело историјско одељење САНУ се врло јасно изјаснило о том питању, као и практично сви професори српских универзитета који предају историју српског народа у 20. веку: да је смањивање броја жртава Јасеновца на онај начин на који се то сада врши потпуно ненаучно. Упркос томе, видимо да то не престаје, него сегменти оних структура који се баве смањивањем броја жртава геноцида над српским народом у Другом светском рату имају чак и подршку државе", напомиње Ковић.
Осврћући се на "апартхејд" у српској историјској науци, он наводи да постоје велике разлике у интерпретацији прошлости, као и у другим струкама.
"Дубравка Стојановић је управница Одељења за историју на Филозофском факултету. То је централна академска институција која образује академске грађане Републике Србије. Она је у позицији да намеће наратив који је пожељан и по мом мишљењу, то и ради", каже Ковић.
Он напомиње да није реч о томе да ли се намеће српски државни наратив, већ о томе да се намеће државна интерпретација прошлости, али не српске већ других држава.
"А да ли су историчари спремни да послуже таквим интересима, то се разликује од случаја до случаја", истиче Ковић.
У најави промоције у новосадском Омладинском центру ЦК13, професорка Стојановић је одговарала на питање зашто је написала књигу "Прошлост долази" и навела да је то учинила због себе и српства.
"Зато што не верујем да српство постоји. Као ни хрватство, француство, енглество… Верујем да постоје појединци, друштвене групе и многоструки идентитети. Па, што сам онда помињала српство? Помињала сам га због оних који мисле да постоји. А ако српство постоји било би добро да се критички осврну на своју прошлост", рекла је Стојановић.
У самој књизи, како се може прочитати из закључка, анализирају се промене у тумачењу историје у школским уџбеницима, уз констатацију да је дошло до промене чињеница, па су партизани постали колаборационисти, а четници ослободиоци, како се то констатује, а затим и идентитетска питања па се са победничког прешло на губитнички и самовиктимизујући наратив. И све то под налетом национализма, српског наравно, који је почео да букти од доласка Слободана Милошевића на власт, док данас уџбенике историје пише режим Александра Вучића.
Историја се приказује као низ српских пораза и пропуштених прилика, констатује Стојановић, јер се тако ствара психолошка основа за реваншизам. Из истих националистичких разлога, читамо даље, прешло се на "самовиктимизујућу слику прошлости", народски речено Срби уживају да буду жртве.
"Идентификација са жртвама развија осећај угрожености, подстиче нацију да буде стално спремна за одбрану, али и за напад", констатује професорка Стојановић.
Како се ради о констатацији која претендује да буде научна, па самим тим и универзално применљива, није згорег запитати се да ли овај закључак може да се примени и на народ чији однос према сопственим жртвама представља хвале вредан пример у свету – Јевреје? Да ли и код њих "идентификација са жртвама ствара осећај угрожености" или су њихове неупитне жртве у Другом светском рату неукаљане, док су такође српске плод националистичко-политичког наратива?
Проблем српских уџбеника по професорки Стојановић је и тај што се из њих стиче слика да Србија себе види као земљу окружену непријатељима, у њима се ствара ксенофобична и параноидна слика "другог".
Тешко је утврдити да ли су Срби од Слободана Милошевића наовамо бежали с часова историје па им фали мало параноидне ксенофобије, тек београдску Арену никад није напунио неко ко пева о томе како ће Хрвате стићи српска рука чак и у Хрватској и да ће им судити четници са Дрине, већ је то био случај са пријатељском загребачком Ареном где се уз усташке симболе својевремено певала Томпсонова "Бојна Чавоглаве". Ксенофобични и параноидни Срби, такође, никад нису достигли европски стандард да међу својим грађанима имају и "избрисане" из државних евиденција, попут још једне чланице ЕУ, пријатељске Словеније.
И у ово наше време, док истомишљеници Дубравке Стојановић за врхунац државног певаног национализма сматрају песму "Весели се српски роде (због слободе)", у суседном Вуковару из Колоне сећања на жртве Вуковара узвикује се усташки поздрав "За дом спремни". А градоначелник овог града Иван Пенава поручује да они који не поштују ХОС, "За дом спремни" и слово "У" не треба ни да долазе у Вуковар.
Да, Срби су заиста лоши ђаци.
