Србија и Балкан
Гласали за самосталност и конфедерацију, добили невиђену пљачку друштвеног блага и оружану сецесију
Словенцима није баш пала секира у мед поводом данашњег државног празника јер кукају по друштвеним мрежама да њихово "да" на референдуму за независност није било уједно тапија за водеће политичаре да приону невиђеној пљачки друштвене имовине, ни да промене друштвено и економско уређење у дивљи капитализам, скројен по мери хегемонистичких сила Запада
26. децембар 1990. године ушао је у историографију Словеније као најважнији дан који се на "јужној страни Алпа" празнује као "дан независности и јединства". Тог дана су пре 33 године објављени резултати референдума о независности који је одржан три дана раније.
Преломно гласање одиграло се 23. децембра 1990; тада су становници Словеније (и не "држављани" како су описани у новијој словеначкој политичкој историји, јер у то време није било држављана пошто није постојала ни држава) на плебисциту одлучивали о независности социјалистичке републике. Резултати гласања били су објављени 26. децембра исте године. На плебисциту су право гласа имали сви са сталним пребивалиштем у Словенији – међу њима и они који су касније напустили новонасталу државу или су били тајним актом десничарске власти избрисани, што је била судбина многих становника са коренима из других република тадашње СФР Југославије.
На биралишта поводом "одлуке о будућности Словеније" изашао је никада касније поновљен велики број гласача – чак 93,2 одсто свих пунолетних људи са правом гласа. Њих 95 одсто односно 88,5 одсто свих који су били уписани у бирачки списак заокружило је "да" на листићу на коме је било једноставно питање: "Да ли Република Словенија треба да постане самостална и независна држава?" Могући одговори су били "да" и "не". Закон на основу којег је спроведено гласање предвиђао је да ће се плебисцит сматрати успешним ако већина бирача – а не само већина која је изашла на гласачка места – гласа за "да".
"Југославије више нема. Сада је само Словенија!", биле су прве речи Јоже Пучника, председника тадашње владајуће коалиције (Демос), изречене у камере 23. децембра после 22 сата, када је већ било пребројано више од 60 одсто гласачких листића.
Пучник, коме су сународњаци доделили ласкаву титулу "оца словеначке државности" био је, што је у словеначкој широј јавности мало познато, уједно и творац мрачног плана како избрисати "јужњаке" из младе словеначке државе фебруара 1992. Као што је било незаконито брисање људи који су били за словеначку десницу "погрешне крви" (преко 60 одсто избрисаних су пореклом Срби), јер је представљало акт административног етничког чишћења, тако је и Пучникова изјава о "смрти Југославије" била преурањена, јер је СФРЈ наставила да постоји и после тог, судбоносног 26. децембра 1993. Истина је, међутим, да је тог дана начет неповратан процес распада друге Југославије који је окончан тек много касније, уласком свих новостворених држава у Организацију Уједињених нација, чему се СРЈ није противила. Што је било изузетно важно, иако у другим земљама наследницама није оглашено на велика звона.
Данас се у Словенији могу чути гласови многих који сматрају да су били преварени 1990, али и 1991, јер својим гласом за независну државу нису дали зелено светло да тадашња политичка елита на челу са председником државе Миланом Кучаном, премијером Алојзом Петерлеом, министром одбране Јанезом Јаншом и министром информисања Јелком Кацином ка изгласаном циљу крену путем једностраног отцепљења и употребом оружане силе.
Домаћи политички врх је заправо погазио Закон о плебисциту који је сам усвојио, а чији члан 4 је у случају успешног плебисцита обавезивао Скупштину Републике Словеније "да у року од шест месеци од дана објављивања одлуке усвоји уставне и друге акте и мере потребне да Република Словенија преузме извршавање суверених права која је пренела на органе власти СФРЈ, као и да отпочне преговоре са другим републикама у СФРЈ о правној сукцесији СФРЈ и о будућем уређењу међусобних односа на основу принципа међународног права, укључујући и понуду уговора о конфедерацији".
"Плебисцитом желимо само да се припремимо за евентуалну сецесију, што не значи да смо за то решење. Није неопходно да се Словенија, Хрватска и друге републике одлуче за то решење (отцепљење); могу да остану у југословенској држави, али искључиво као суверене државе (југословенске) конфедерације", изјавио је ни две седмице уочи плебисцита тадашњи премијер југословенске републике Словеније Алојз Петерле у интервјуу за лист Дело, 6. децембра 1990. године.
Ни речју није поменуо императив једностраног проглашења независности (отцепљење), ни употребу словеначких оружаних снага (јединица територијалне одбране) и локалне полиције за постизање тог циља.
Оно што се тада није знало, јесте да се словеначки политички врх у дослуху са Берлином и Бечом увелико припремао за насилно отцепљење – тадашњег словеначког министра спољних послова Димитрија Рупела су на тајни састанак са немачким колегом Дитрихом Геншером чак шверцовали у гепеку аутомобила, док је у Љубљани уприличен лажни штрајк ђубретара како би словеначкој престоници притекли у помоћ Аустријанци слањем својих камиона за одвожење смећа који су из Аустрије стизали - крцати оружјем.
Због изузетно кратког рока за преговоре са другим републикама СФРЈ који је диктирао словеначки закон о плебисциту, као и једностраних мера које је у међувремену предузимала тадашња словеначка влада, службена Љубљана је убрзо констатовала да су пропали преговори са представницима других југословенских народа, па је већ шест месеци касније на главном љубљанском тргу свечано проглашено отцепљење од Југославије. Таква одлука Словеније била је погубна за дешавања у другим деловима до тада заједничке државе.
Иако се народ у Словенији изјаснио за независну државу до које треба доћи преговорима, тамошња власт се уз јаку подршку немачких политичара одлучила да "спроведе вољу Словенаца" без даљих преговора, једнострано и насиљем – тачније преузимањем контроле над спољним границама СФРЈ, 25. јуна 1991. Уследио је одговор тадашњег председника југословенске владе Анте Марковића – пут Словеније је послато 1990 голобрадих регрута ЈНА које су из заседа заскочили до зуба наоружани словеначки територијалци и полицајци.
После 10-дневних сукоба (које је словеначка иситориографија поносно прекрстила у "десетодневни рат за слободу Словеније"), уследила је Брионска декларација о 6-месечном мораторијуму и потоњем повлачењу ЈНА. Производ свих тих потеза био је коначни распад СФРЈ.
Одлука политичког врха Словеније није била супротна само вољи већине словеначког живља (које је желело договор, а не насилан разлаз), јер је једнострано и насилно отцепљење противзаконито и по међународном праву.
Са становишта кодификованог и обичајног међународног права, једностране сецесије су дозвољене само када се ради о независности колонија – што Словенија 1991. свакако није била. Али словеначка политичка елита се није обазирала на слово међународног права ни на зао усуд који је вребао на остале завађене народе у тадашњој Југославији, већ је кренула у једнострану сецесију уз војну силу – чиме је легитимисала и друге сличне случајеве сецесије на простору СФРЈ и утицала на крвав распад дотадашње заједничке државе Јужних Словена. Последњи у низу тих догађаја одвио се у јужној српској покрајини – Словенија се по наруџбини из Вашингтона здушно залагала да Приштина прогласи независност фебруара 2008. по истом принципу који је сама демонстрирала почетком 90-их.
Већина држава ЕУ је то прегнуће Словеније подржала иако су тиме погазиле принципе које користе када осуђују покушаје једностране сецесије у другим случајевима (на пример Шкота, Баска, Каталонаца…) – махом зато што Србију сматрају савезницом Русије; отуда западне земље, укључујући и Словенију, подржавају све што води у смањење српске територије.
Што се словеначке независности тиче, успех је постигнут захваљујући таласу међународних признања које је у оквиру тадашње Европске заједнице (претходнице ЕУ) покренула Немачка, док је Америка испрва била суздржана. САД нису исхитрено, попут Немачке и Ватикана, признале Словенију као државу већ су се доста дуго залагале за јединствену СФРЈ.
Амерички амбасадор у Београду Ворен Цимерман је тада оштро критиковао накане Словеније згађен над словеначким "Гарбо национализмом", како је оквалификовао егоистичне одлуке словеначке елите усредсређене на своје краткорочне интересе без трунке слуха за хтења других народа СФРЈ. Нема сумње да је словеначки политички врх својим одлукама дао не само лош пример другим народима, већ је и дугорочно ослабио и подрио међународно право, што је довело и до ситуације у којој смо данас, суочени са сукобима у Европи и свету који прете да човечанство гурну на ивицу трећег светског рата.
Непријатељство словеначких територијалаца и локалне полиције усмерено на војнике савезне армије окончано је потписивањем Брионске декларације 7. јула 1991. Тада је Председништво СФРЈ (уз подршку српског члана Борисава Јовића и противљење представника Хрватске Стипе Месића!) наредило да се ЈНА повуче из Словеније, што је Југословенска народна армија и учинила. Тај процес је завршен 26. октобра 1991, што се данас у Словенији обележава као победа над окупационом силом (ЈНА), иако је то била заједничка војска јужнословенских народа произишла из антифашистичке борбе током другог светског рата, а у којој су међу војницима и командујућим кадром били и - Словенци.
Словенија је тако тек крајем октобра 1991. остварила де факто контролу над територијом стиснутом између Алпа и реке Купе, што је такође важан услов (иако не и једини) за међународно признање. Словеначки пример је касније послужио као шаблон за сличне једностране сецесије.
Словенцима, међутим, после 1991. није баш пала секира у мед - поводом данашњег државног празника кукају по друштвеним мрежама да њихово "да" на референдуму за независност није било уједно тапија за водеће политичаре да приону невиђеној пљачки друштвене имовине, ни да промене друштвено и економско уређење у дивљи капитализам, скројен по мери хегемонистичких сила Запада.
"Разочарана сам када данас гледам шта је урађено за протеклих 30 година. Нисам очекивала да ћемо заправо продати све што се продати дало, чак и земљу. То није био део никаквог плана", изјавила је за РТВ Словенија поводом 33. годишњице плебисцита позната словеначка публицисткиња Споменка Хрибар, иначе и сама активна учесница одлука које су 1990. и 1991. довеле до проглашења словеначке независности.
