Србија и Балкан
Експеримент наживо у пролеће 1999: 49 минута истине о НАТО уништавању и загађењу Србије
У НАТО штабовима постојао је високо позиционирани официр специјалиста за екологију и животну средину, врло добро су знали како ће која супстанца утицати на људски и животињски свет, воде и земљу, каже за РТ Балкан сценариста Милоје Нешић
У нашој јавности и даље је уврежено мишљење да је углавном само југ Србије (Бујановац, Прешево и Врање) претрпео радиолошко загађење, али то није случај. Има га и у Суботици, Нишу, Краљеву, Ваљеву...
То је један од разлога што се сумња да и четврт века после НАТО бомбардовања СР Југославије постоји значајан број неидентификованих локација које су контаминиране осиромашеним уранијумом (OУ), односно да је пронађен само десети део те муниције, док је 90 одсто и даље на терену.
Ни после 25 година од када је Северноатлантска алијанса отпочела 78-дневну операцију "Милосрдни анђео", од суморне истине не одустаје продуцент документарног филма "Експеримент наживо" Милоје Нешић.
"Нема дилеме, не треба утврђивати да је вода мокра. Србија и Црна Гора, али и цео регион, доживели су загађење без преседана. Прва смо земља у историји Европе у којој је коришћено радиолошко оружје. Није бачена класична атомска бомба, али је испаљено више десетина хиљада метака са језгром од ОУ. Гађана је комплетна хемијска индустрија, наменска индустрија и оно што нису били војни циљеви и за то су чекали најнеповољније временске услове", тврди наш саговорник, и додаје:
"Нема дилеме да је загађење извршено са наменом и да је циљ био уништавање здравља становништва и животне средине, а томе у прилог говори и постојање високо позиционираног официра специјалисте за екологију и животну средину у НАТО штабовима. Врло добро су знали како ће која супстанца утицати на људски и животињски свет, воде и земљу", указује Нешић чију фестивалску верзију филма, у трајању од 49 минута, уз дозволу аутора наши читаоци могу да погледају на сајту РТ Балкан (на дну текста).
Филм је, подсећа, реализован 2017/18. године, радила га је велика продукцијска екипа састављена од 25 ТВ и филмских радника вођених редитељем и редовним проф. Факултета драмских уметности у Београду, Андријом Димитријевићем. Документарац је снимљен на подручју целе Србије, у 20-ак градова, урађено је 44 интервјуа са стручњацима из различитих области и снимљено је више од 60 сати материјала.
"Саговорнике смо бирали према једином критеријуму, у питању су научници који су објавили радове на међународним конференцијама или у стручним научним публикацијама - што значи да су ти радови прошли рецензију, да су њихове колеге ставиле потпис на изнета сазнања и да су ти радови релевантни у науци. Имали смо биологе, физичаре, хемичаре, нуклеарне физичаре, стручњаке за АБХ заштиту, лекаре, онкологе, докторе ветеринарских студија... Углавном су то професори са наших водећих факултета и научних института", објашњава сценариста.
Мотив и идеја
Нешићева супруга, Александра Станковић Нешић, била је новинар РТВ Б92 и радила је као шеф дописништва за јужну Србију у Нишу и била је заслужна за идеју, форму, саговорнике, локације снимања и читав оквир за филм.
"Небројано пута је боравила на подручју демилитаризоване зоне на КиМ и уверила се да је велики број становника места која су гађана муницијом са ОУ, војника и полицајаца, професионалних екипа из разних предузећа која су радила на чишћењу терена, оболео, да обољевају и да су многи преминули. Предочила је све нашем продукционом тиму и дошли смо на идеју да урадимо документарац. Међутим, онда се и она сама разболела и преминула пре седам година, у априлу 2017. од карцинома дебелог црева", открива Милоје Нешић.
Каже да се Александрина болест уклапа у обољевање од последица бомбардовања тешким агенсима, те да су и сами лекари указали на велику вероватноћу да је малигнитет настао након дугог рада и боравка на тим контаминираним локацијама.
Болна сведочанства
Свеобухватна сазнања о томе шта се десило током бомбардовања 1999. године, али и шта је пропуштено да се уради у деценијама које су уследиле, осим струке, дали су и преживели појединци и породице преминулих војника и радника.
"Не треба пренебрегнути важну чињеницу, да је бомбардовање и загађивање целе територије Србије, радиолошким или хемијским агенсима било у пролеће 1999. године, а да су деконтаминација и санација терена почеле неколико година касније. Пљачковица изнад Врања, као најзагађенија локација, почела је да се ради тек после 1.000 дана, готово три године касније. За то време је, нажалост, био омогућен приступ становништву, деци, војсци, и то је проблем... Нико није долазио и пратио њихово стање у годинама које следе, а додатна тешкоћа је што су посредством ваздуха, површинских и подземних вода, опасан материјал и токсини понекад разнети и стотине километара од тог места", упозорава Нешић.
Током 60 сати снимања, овај филмски радник наслушао се изузетно потресних личних исповести. Многи од тих сведока су у међувремену преминули. Од шест-седам запослених у ЈК "Вододовод" Врање - директора, шофера и физичких радника - само један је жив.
"Причао сам са члановима породице радника врањског водовода. Сви су умрли од рака дебелог црева, штитне жлезде, мозга, леукемије. Многи су одустали од лечења јер нису имали новац или нису ни знали да треба да се лече. Резервистима који су били мобилисани да бране земљу, када су приметили прве промене на кожи, тражили су новац за даље провере и анализе. Сервисер уређаја за емисиону технику у области ТВ комуникационих система, добио је 'ексклузивно право' да сервисира уређаје са прашином ОУ. Иако није одлазио на контаминирани терен, разболео се и тек тада схватио да је та прашина била опаснија од свега. Преживео је, али после тешких реакција на хемиотерапију. Најгоре од свега је што и данас радници телевизија и мобилних оператера и даље излазе на ту озрачену зону јер су практично све националне телевизије добиле ту фреквенцију", наводи наш саговорник.
Слично је и са 37 младића, припадника мале, санитетске јединице Војске Србије, додаје.
"Они су од 2001. и 2002. били на административној граници, пратили мирнодопске акције, гађање, чишћење... После неколико година од одслужења војног рока њих седморица су се разболели. То су људи до 25 године, у напону снаге, вероватноћа да случајно оболе од рака једнака је нули. Један од њих је био хирург Саша Велков из Опште болнице у Пироту. Оболео је од рака гласних жица, али је на време откривен и жив је, добро је, ради.... Поражавајуће је да се ти преживели чланови не позову, да се види ко је та јединица, како су, где су, како им је породица...", каже Нешић.
Он примећује да је евидентно да је државна администрација после НАТО агресије одлучила да се о томе не говори.
"Претпостављам да је то зато да се не би дизала паника, да се не би утицало на то да људи масовно одлазе из земље, једноставно је стављено под тепих. И то мање-више траје до данас", сматра сценариста.
Ко је све затајио?
Како наводи Милоје Нешић, ветеринари из Бујановца и Прешева послали су 1.000 узорака меса, сира, меда, овчије вуне, воде, лишћа, сена на Ветеринарски факултет у Београду и нису добили никакву повратну информацију.
ВМА је покренула пројекат праћења здравственог стања војника и официра и чланова њихових породица који су били распоређени на контаминираним локацијама 2002. године, али је, како истиче Нешић, неколико година касније одлуком власти у Србији то прекинуто.
За бројне налазе који су послати у Институт Винча, додаје, нема никаквих информација о томе какви су резултати биолошких и медицинских мерења.
Институт за јавно здравље Србије "Батут" би морао да има озбиљне пројекте вишедеценијског праћења стања грађана, али када су им упутили допис, они су остали неми и једини су који нису ништа одговорили.
Представници Агенције за јонизујуће зрачење многе локације немају идентификоване као контаминиране, наводи сценариста, а контролу радиоактивности коју су дужни да обављају једном годишње очигледно не обављају на адекватној дубини и потребним методама.
"И на Пљачковици је била екипа из Винче, ми смо је снимали. Види се да узимају површински слој земљишта - 10, 15 цм дубине. То није стандардни мониторинг зрачења, то ничему не служи... Јасмина Вујић која је чувено име у нуклерној физици у свету, водећи физичар на Беркли универзитету, са изузетним референцама, и сама је сугерисала да мора да буде на већој дубини и да се гледају друге методе за терен који је контаминиран. Она 25 година критикује што се не раде додатне анализе, што се терен не санира, што се људи не лече и не прати њихово здравствено стање", указује Нешић.
Од тих последица страдало је, и даље страда, много више људи него током самог бомбардовања.
"Многи професори медицине су врло гласни да су и будућа поколења угрожена јер ОУ и друга хемијска једињења утичу и на ДНК. Њихов закључак је да ће се тек рађати генерације потомака са психофизичким малформацијама, поремећајима и потенцијалом да у раном периоду оболе од малигних болести", подвлачи наш саговорник.
РТ Балкан, уз дозволу Милоја Нешића, омогућава вам да погледате филм "Експеримент наживо".
