Живот у гету: Како изгледа детињство на КиМ и зашто је за 10 година покрајину напустило 10.000 деце?

У периоду од 2013 до 2023. године на Косову и Метохији је 10.000 деце школског узраста мање, показују последња истраживања.

"Разлози које родитељи наводе за одлазак са КиМ, поред економског, су пад у квалитету образовања, мањак и нестручност школског кадра, безбедносна ситуација, али и то што њихова деца не могу да развијају своје таленте и потенцијале, што их наводе да потраже места са већим могућностима", навела је новинар и комуниколог Марија Васић из организације Косовско Поморавље, у чијој је Хуманитарној организацији јуче на Учитељском факултету у Београду организована трибина "Нећу бригу - хоћу игру и књигу" на којој су скупљани новчани прилози за организовање њихове Летње школе 2024.

Поред ње, на питања који су изазови у образовању и одрастању деце у енклавама на КиМ и како се са њима изборити, говорили су проф. на Учитељском факултету Универзитета у Београду др Вера Радовић и проф. др Ранко Рајовић, шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру.

Васић је том приликом поделила и поједина алармантна запажања волонтера са терена у протеклих пет година.

"Када је образовање и одрастање на КиМ у питању, морамо да узмемо у обзир да имамо веће и мање српске средине, а у енклавама живи тек неколико Срба и обично једно до двоје деце. Места попут Осојана, Гораждавца, Партеша и Грачанице обично имају стотину ђака, распоређених у неколико одељења са по 10 ученика. Та слика је потпуно другачија од школа где једно одељење похађа двоје до троје деце, а некада чак само једно дете у целој школи", навела је је она у уводом обраћању.

Свима њима заједничко је ограничено кретање, некима на село, једну улицу, а појединима само на своје двориште.

"Та деца немају садржаја попут радионица, школица, спортских и културних дешавања и слично, али им је заједничко то што их је сваке године све мање. 
Наше судство каже да су најугроженија у том смислу деца из планинских енклава. Та села су природно изолована и удаљена од већих српских средина и образовање је тамо драстично другачије и у односу на већа места на КиМ и још драстичније од централне Србије и Војводине", навела је новинарка и чланица ХО Косовско Поморавље.

Упозорава да су деца из јужне српске покрајине константно изложена притисцима из медија, да слушају теме којима се свакодневно баве њихови родитељи, наставници, окружење, те да примају невероватан број информација са којима не знају шта ће, која их збуњују и оптерећују, плаше.

А то, нажалост, и те како утиче на њих. Како - то скоро да никог и не занима, нити се тиме ико бави.

"Предавачи су приметили да раде индивидуалне задатке, пристају донекле на групни рад, али се јако плаше да се истакну самостално. Прошле године су предавачи Летње школе приметили да од 20 деце само једно није имало проблем са читањем, сви остали имали су тешкоће да разликују ћирилицу од латинице, са концентрацијом, односом према раду", рекла је она.

"Највише нас забрињава што њихови проблеми и начин живота нису препознати у образовном систему. Она 20 година живе у правом гету и самим тим ускраћена су за цео један ток, новине, методологије које се примењују у остатку земље. Њихове потребе смо свели на материјалне, егзистенцијалне, на храну, ранац и свеску, али мали број људи се бави питањем како су та деца, да ли су усамљена и одбачена", додала је Васићева.

Она подсећа да школски систем, иако део српског, на КиМ функционише по потпуно различитом режиму.

"За то је одговоран и сам систем и појединци који га чине и помажу му. За време короне смо делили рачунаре, када је систем прешао на онлајн наставу, та деца нису имала компјутере, а многа нису имала ни интернет... Та деца су била апсолутно без наставе. Нажалост, неки малишани и у нормалним уловима у енклава немају наставу. То је најчешће јер изостаје контрола просветних радника или је немогуће доћи на посао зими због лоше инфраструктуре, путева...", рекла је она.

Васићева је напоменула и да Срби у енклавама имају и проблем са набављањем књига, пошто је забрањено уношење српских уџбеника КИМ.

"Наша деца углавном чекају по три месеца после почетка школске године да добију школске уџбенике, губи се квалитет и континуитет наставе. У многим местима наша школа је почела да функционише по приватним кућама јер су институције узурпиране, 20 година нису изграђене нове и имали смо случај у селу код Паркеша, да је у старој неусловној кући пао кров, инсталације нису биле у реду и десио се пожар. Могло је да дође до озбиљне катастрофе", наводи она.

Проф. Ранко Рајовић на питање како гетоизирана средина без другара утиче на сазревање и има ли предности такав живот "када дете уместо излета мора да чува овце", те како им помоћи да превазиђу евентуална ограничења, каже да је једина повољност боравак у природи.

"Све остало је велики проблем, немају књиге, немају школе, по један ученик у школском објекту. Нећемо ни причати да је неопходност да им се обезбеди пристојан живот и слобода кретања. Али ако их не спремамо за живот, ако немају образовање, које је стуб сваког друштва, онда ће и она нестати са КиМ за 20 година", навео је он и подвукао да за разлику деце из градских средина, клинци са КиМ имају више емпатије, више се играју и крећу - што је круцијално за њихов раст и развој.

Проф. Вера Радовић коментарисала је из улоге учитеља како није исто предавати пред двоје или 30 деце.

"И једно и друго је компликовано и специфично. Оптималан рад је са 18 до 24 деце, али је код нас од Ранилуга до Суботице урађена ирационална рационализација сектора па се ради са 30 ученика. Многе школе у енклавама су укинуте, што значи да су угасили живот! Деци са КиМ недостаје утицај вршњака који је важан за развој, а овој другој недостаје солидарност", навела је проф. Радовић и подвукла да "се деца у петом разреду губе и да је то преломни тренутак".

Нагласила је да морамо разликовати васпитање и образовање од школовања.

"Васпитни део подразумева да детету приђе емоционално, социјално, естетски, еколошки, образовање је вредност која им се даје, раст, усавршавање, солидарност, емпатија и ту су различите потребе за сваког ученика, а школовање је исто за све... Васпитни део је најважнији", закључила је она, док је проф. Рајовић нагласио да се ауторитет поставља од малена.

"Нема свађе, ружних речи пред децом, ако је родитељ погрешио, учитељ је последња истанца да се помогне детету. Заједно смо на истим задатку".