Свет
Сто година нацизма у Европи
Доминантан културни код у Немачкој и данас је антиславизам, упозорава професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину Волфганг Виперман. Слично антисемитизму, антиславизам захвата генерације, уједињујући и левицу и десницу, а све су то идеје које је усвојио и нацизам
Тридесетог јануара 1933. године Адолф Хитлер је именован за немачког канцелара. Годину дана касније, уз подршку свих немачких партија (изузев Социјалдемократске), искључио је парламент из процеса доношења закона и успоставио партијску и личну диктатуру.
Хитлер је рођен у Аустрији, у Хабзбуршкој монархији, али је тамо проглашен неспособним за војску. Убрзо потом одлази у Минхен и већ 2. августа 1914. одушевљено приступа немачкој војсци. Крај рата дочекао је у болници, са чином каплара, где је лечен од краткотрајног слепила изазваног тровањем бојним отровом. Носилац је Гвозденог крста, одликовања које се изузетно ретко додељивало капларима.
У новембру 1918. Хитлер је, према сведочењу блиских, био "шокиран капитулацијом царске Немачке". Он је остао убеђен да немачка војска није поражена у рату, већ да ју је издала група коју су чинили "ратни профитери, Јевреји, социјалисти, штрајкачи и разни ненемачки унутрашњи непријатељи", који су се инфилтрирали у владајуће структуре.
Хитлер је и био главни идеолог расне политике нацистичке Немачке, коју је објавио већ 1924. у књизи "Мајн кампф" (Моја борба). Под његовом влашћу, почиње "борба за расну чистоту немачког народа", у којој је почињен суров геноцид над Јеврејима и Ромима.
Немци су, за Хитлера и његове следбенике, били "аријевски" и изузетан народ, народ господара - "Herrenvolk" - који нису обавезивала никаква морална правила према нижим расама, а Јевреји, Роми, Руси и остали Словени "дивљи Азијати", "подљуди", нешто чему се не може признати чак ни људски статус.
Тридесетог јануара 1937, само четири године касније, Хитлер је у Рајхстагу изјавио да Немачка повлачи потпис са Версајског мировног уговора, који је до тада обезбеђивао какав-такав мир у Европи. Тада је било јасно да је нови светски рат опет постао неминован и да је нацистичка Немачка започела своју борбу за "нови европски поредак". То је било други пут у истом веку, у размаку од само 25 година, да Немачка покушава да преустроји Европу и свет.
Брзи успон нацизма
Тада почиње и игра великих, углавном европских (бивших) колонијалних сила око Немачке. После немачког напада на Чехословачку, 1938. године Немачка је закључила Минхенски споразум са Британијом. Узгред, у отимању територије Чехословачкој, поред Немачке, учествовале су и Пољска, која је за себе приграбила индустријску област Тешин на северу, као и Мађарска, која је заузела неколико градова на југу.
Британски премијер Чемберлен и Хитлер, одмах после Минхенског споразума, којим је Запад жртвовао Чехословачку, потписали су 30. септембра енглеско-немачку декларацију о миру. Два месеца касније, 6. децембра 1938, потписана је слична француско-немачка декларација.
Споразум Рибентроп-Молотов (службени назив му је био Споразум о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских Социјалистичких Република), дошао је као последњи у низу уговора о ненападању са Немачком, после свих напора Москве да са западним демократијама постигне договор о заједничком супротстављању немачком нацизму. Окривљавати Совјетски Савез да је овим споразумом, кроз поделу Пољске, утро пут који је водио у Други светски рат је апсурдно и цинично. Совјетски Савез је претходно нудио споразуме о заједничкој одбрани Британији и Француској, па чак и Пољској, чиме би био заустављен узлет нацистичке Немачке. Сви дипломатски напори СССР-а да се обезбеди мир на континенту завршили су неуспехом.
Тако почиње ера успона нацизма у читавој Европи, која се није завршила 30. априла 1945. самоубиством Хитлера. Она траје и дан-данас: са оживљавањем нацизма на Балкану, на Балтику и у данашњој Украјини. Руска "специјална војна операција" усмерена против украјинских нациста, то очигледно потврђује. Уз једну важну разлику: за разлику од доба Другог светског рата, савремени нацисти данас уживају подршку "најмоћније светске силе" - Сједињених Америчких Држава.
Заправо, ова интензивна сарадња САД са нацистичким покретима траје барем од времена Хладног рата, када САД активно подржавају наследнике украјинског Степана Бандере или хрватског Анте Павелића, као што подржавају и нацисте у балтичким републикама, све у циљу "борбе против комунистичког СССР-а".
"Немачка цивилизује азијске (словенске) варваре"
Посебна мета немачког нацизма били су и остали Руси и Словени. Наравно, корени немачког антиславизма су много дубљи. Они сежу још у 19. столеће, у време образовања немачког Рајха (царства), када се јављају узроци који су на крају довели до Првог светског рата. Тада је немачки канцелар Бизмарк упозоравао да спољна политика Немачке никад не сме постати антируска. Немачки кајзер Вилхелм Други био је заговорник супротне, антируске оријентације. Оно што је на први поглед изгледало као лични сукоб довело је до Бизмаркове смене и, коначно, до почетка немачких припрема за Први светски рат.
Образована као "држава-нација", за разлику од мултинационалног и мултиконфесионалног Руског царства, Немачка се, после периода брзог економског и демографског раста, суочила са снажним ограничењима. Пангерманска идеологија дефинисаће овај проблем као недостатак "животног простора" (Lebensraum). Касно уједињење онемогућило је Немачкој да изгради своје колонијално царство, попут других држава "прогресивног Запада".
Западне силе одбијају да Немачкој уступе део својих колонијалних поседа, због чега се немачке амбиције "природно" усмеравају ка словенском југу и истоку. Управо ова геополитичка оријентација рађа агресивни немачки антиславизам. У немачким географским уџбеницима пангерманско становиште се формулише на следећи начин: Немачки рајх је, "захваљујући свом интелектуалном" (а без сумње и расном) "саставу, уписан међу друге европске нације", док Русију, "упркос њеној мамутској величини, треба упоређивати са азијским, а не са западноевропским земљама."
Све ће те идеје баштинити немачки нацизам. Посебан је апсурд што се нацистички покрети касније јављају и у словенским земљама, не само током Другог светског рата. На пример, данашњи неонацисти из батаљона "Азов" у Украјини одушевљено заговарају Хитлерове идеје о начину решавања "руског питања".
Мржњу компактне и етнички "чисте" немачке државе-нације према Русији подстиче и "космополитски" карактер Руске империје, њен расно и етнички шаролик састав, њена "источност" и "византизам". Ова руска "дубока заосталост", тврде идеолози пангерманизма, трајно искључује Русију из европског цивилизацијског круга. За њих, Русија постаје дивља "Тартарија", "Московија" или "Монголија", заостала на сваком, па и културном пољу; неписмена, сиромашна, културно, расно и етнички онечишћена "сатрапија".
Словени, а посебно Руси, према пангерманским идеолозима, убрајају се у "Азијате", а не више у "Европљане". Шта је онда "природније" од идеје да Немачка, у односу на исток (Русију) и југ (Балкан), преузме "цивилизаторску мисију" и "цивилизује азијске/словенске варваре", исто онако као што су западне државе привеле цивилизацији своје азијске и афричке колоније?
Рајх под кајзером Вилхелмом, а потом и Хитлеров Трећи рајх ће ову идеју покушати да реализују силом.
После уједињења Немачке најпре је уследило разбијање Југославије
Године 1991. Немачка је пожурила да призна отцепљење северозападних република југословенске федерације узимајући активно учешће у разбијању Југославије, поново уз сагласност САД. "Није ли Хелмут Кол, разбијањем Југославије 1991.", пита се, реторички, швајцарски публициста Ги Метан, "признавањем независности Словеније, Македоније и Хрватске, а затим и Босне, успео оно што су Аустријанци покушавали да безуспешно остваре вековима, након неуспеха анексије Босне 1908. и усташке, католичко-фашистичке Независне државе Хрватске после 1941?"
"И није ли, такође, потчињавање Србије и Словена на Балкану, преко распада Југославије, а затим и подршком такозваном независном Косову 2008, остварење старог германског сна и није ли Немачка 21. века најзад остварила амбиције Хабзбурга?", додаје Метан.
Европска унија је после 2015. и кризе у Украјини, констатује Метан, постала "савршено отеловљење тог сна - велико безимено друштво у коме је Немачка већински акционар, а Ангела Меркел председница управног одбора". Немачкој је пошло за руком да створи толико жељени животни простор - све оно што је безуспешно покушавала да оствари крвопролићима током два светска рата.
Стари "немачки дух можда се огрнуо се плаштом мира", додаје Метан, али не смемо заборавити да он и даље маршира, нудећи лаковернима своју "челичну руку у свиленој рукавици."
На Балкану и на Истоку, у бившем Совјетском Савезу, почетком 90-их појавили су се покрети који су се тобоже борили за слободу и независност. Ови лажни борци за слободу су можда раскринкани, као фашистички и (про)нацистички, тврди Метан, али тек пошто је политички исход - подједнако лажна независност новостворених "држава" - постао тешко отклоњив. Злочини, попут оних које је починила ОВК на пример, постали су познати али тек "након што је Косово постало ’независно`."
После одласка Меркелове, најзад се открива да европским "управним одбором" никад није ни председавала Меркелова, већ да њиме управљају Американци, као и да нови атлантски "Drang nach Osten" (Продор на Исток) уопште није мирољубив. Како каже и председник Хрватске Зоран Милановић: "(Данас) улазимо све дубље у сукоб са суперсилом (Русијом). Знате како Руси губе рат? Тако што на крају користе нуклеарно оружје", каже Милановић. "Уосталом, да ли уопште постоји конвенционалан начин да се победи таква земља?".
Антиславизам, русофобија, антисемитизам
"Доминантан културни код у Немачкој и данас је антиславизам", упозорава професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину Волфганг Виперман: "Слично антисемитизму 19. века, антиславизам 20. и са почетка 21. века треба посматрати као културни код који захвата генерације и чини се да данас уједињује и левицу и десницу."
Историја антиславизма у Немачкој, опомиње Виперман, ни данас није завршена: "Леви и десни анти-Словени јесу и биће и даље међу нама. Али то се заправо више не сме толерисати. Против антиславизма се треба борити исто онако као и против антисемитизма и других форми расизма. И при томе је споредно да ли он долази с леве или са десне стране."
Наиме, ни немачка левица, попут странке Зелених, није имуна на антиславизам. Напротив: "Чини се да је управо у левичарским круговима у моди да се причају вицеви о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као типично руској појави и уопште да се узбуђује због `заосталости и крволочности Словена на Косову` или било где другде. Много тога, али не све, није само културолошко, него, најпростије речено, антисловенско."
Антисловенске предрасуде су жилаве и тврдокорне - исти културни код наставља се и у демократској и либералној Немачкој. За разлику од антисемитизма, који после 1945. (углавном) нестаје из јавног дискурса, русофобија и антиславизам у Немачкој несметано настављају свој живот и након Хладног рата, и исписују нова и узбудљива поглавља. "Такозвана руска опасност", примећује амерички историчар Трој Падок, "остала је нетакнута у немачкој јавној сфери и после Другог светског рата. У немачким школским уџбеницима није промењено виђење Русије."
Укратко, за немачки поглед, Руси и њихови савезници и данас остају примитивни, прости, насилни, сурови, зли, нечовечни, похлепни. Младе генерације Немаца се данас већином плаше Руса (горка историјска сећања на Источни фронт), али их не познају; њихово "познавање" Русије своди се на баналне стереотипе и на дубоко укорењене предрасуде о "суровом цару, крвожедним козацима и вотки." Све су то веома омиљени мотиви (немачких) русофоба, које немилосрдно експлоатише популарна култура.
Ко је данас "у рату са Русијом"
Можда то, барем једним делом, објашњава и став званичне Немачке према конфликту у Украјини, као и њене испоруке "војне помоћи", која је брзо ескалирала од слања медицинске опреме и шлемова, до слања тенкова "леопард".
То објашњава и изјаву немачке министарке спољних послова Аналене Бербок, да се Немачка и читава Европа "данас бори у рату са Русијом." Али, од тога је још важнија чињеница да Немачка данас није суверена, већ вазална држава, протекторат под влашћу САД. Бербокова је, без сумње, производ "мејд ин Ју-Ес-Еј".
Што се остатка Европе тиче, посебно оног некад колонијалистичког, он никад није био посебно болећив према питању Словена и Руса. Штавише, упркос томе што се Европа данас издаје за "демократску", "толерантну" и "либералну", она је одувек била, мање или више отворено, русофобска и антисловенска.
То показује улога Европе у савременом конфликту у Украјини, као што то доказују и сви покушаји ревизије историје Другог светског рата.
О томе, најзад, сведочи и низ ратова које је Европа водила против Русије и њеног тобожњег "експанзионизма", пре и у време Напоелона, настојећи да се дочепа руских ресурса.
Уче ли савременици ишта из историје, коју зову и "учитељицом живота"? Зна ли Бербокова шта значи наћи се "у рату са Русијом" и како завршавају такви ратови?
