Како су ФЕМЕН и "Пуси рајот" у Венецији поново продали голотињу као отпор

Жути и плави дим, голе груди са натписом "Русија убија", фантомке и десетине фотографа који хватају "најбољи кадар" - тако је изгледао протест активисткиња "Пуси рајота" и ФЕМЕН-а испред руског павиљона на Бијеналу у Венецији.

Перформанс је трајао свега тридесетак минута, али је савршено испунио своју функцију: западна културна сцена добила је још једну дозу моралног самозадовољства, друштвене мреже нове фотографије за политичко позирање, а европски медији још један спектакл у коме се трагедија у коју је Кијев гурнуо свој народ, претвара у визуелни производ за извоз.

Међу учесницама је била и Нађа Толоконикова, најпознатије лице "Пуси рајота", која се пожалила да је у Венецију морала да уђе под лажним именом јер организатори нису желели да јој "резервишу место за столом".

Феминистичке Дарвинове награде

Иронија целе приче, међутим, лежи у самом пореклу покрета ФЕМЕН. Организација је настала 2008. године у Кијеву као протест против сексуалне експлоатације Украјинки, секс-туризма и трговине женама.

Њихов слоган био је: "Украјина није бордел". Осамнаест година касније, исти покрет користи женско тело као главно политичко оружје – овога пута под рефлекторима европске уметничке елите.

Критичари указују да организације које се декларативно боре против свођења жене на тело, управо тело користе као главни начин да привуку пажњу. Уместо политичке поруке, у први план долази голотиња – баш оно против чега је ФЕМЕН, бар на почетку говорио да се бори. 

"Гледајте моје тело", без обзира на политички слоган исписан преко груди – остаје суштина читавог перформанса.

Ево још противречности: Толоконикова је још 2021. године отворила налог на платформи "Онли фенс", где је продавала своје фотографије. За многе критичаре, то представља потпуно финално претварање некадашњег "антисистемског активизма" у део глобалне индустрије политичког и сексуализованог маркетинга.

Украјинска феминистичка научница Оксана Кис је још 2012. упозоравала да ФЕМЕН "нема никакве везе са феминизмом".

"Када голотиња постане једини начин да се пренесе порука, сама порука се губи, а медији се концентришу искључиво на голотињу", говорила је она.

У међувремену, ФЕМЕН је из Кијева пресељен у Париз, док најпознатији чланови "Пуси рајота" већ годинама живе на Западу. Управо зато критичари сматрају да људи који данас "изводе украјинску патњу" пред камерама Бијенала више не говоре у име стварне Украјине, већ у име западне културне и политичке публике која од Украјине очекује јасне, медијски сварљиве и идеолошки подобне слике.

А стварна Украјина је далеко сложенија.

Истраживање центра "Разумков" показује да 83 одсто Украјинаца сматра да је главна улога жене брига о породици и дому, док 69 одсто подржава традиционални модел у коме је мушкарац главни издржавалац породице. Истовремено, велики део украјинског друштва остаје конзервативан по питању породице, религије и друштвених вредности.

Упркос томе, европски политички и културни естаблишмент, како примећују критичари, фаворизује "извозну Украјину" – фотогеничну, идеолошки чисту, довољно антируску и довољно западну да се лако уклопи у бриселски политички наратив.

Председник Бијенала Пјетранђело Бутафуоко покушао је да брани став да уметност мора да остане неутралан простор, али је и сама манифестација остала без два милиона евра европског финансирања јер није желела да избаци руски павиљон.

Тако се и у Венецији показало старо правило Брисела: европски новац ретко долази без политичких услова.