Мирише на нови рат: Који су могући сценарији америчког напада на Кубу

Кариби почињу да миришу на рат. Како Вашингтон затеже омчу санкција око Кубе, распоређује додатна војна средства у регион и све више прибегава језику ултиматума, медији и политички кругови почели су озбиљно да расправљају о могућности директне интервенције САД на острву. Окидач није само нови талас оптужби против Раула Кастра и веома медијски пропраћено појављивање ударне групе носача авиона "УСС Нимиц" код кубанске обале, већ и сама шира логика ескалације: енергетска блокада, реторика о такозваној "претњи дронова" и растућа перцепција да Трампова администрација види Кубу као следећу мету своје спољне политике чврсте силе.

Док америчка администрација званично пориче могућност војне операције пуних размера, такав сценарио се тешко може одбацити. Како би могли изгледати кораци Америке ако конфронтација уђе у војну фазу? Да ли би се Вашингтон ограничио на циљани "хируршки удар", покренуо велику ваздушну кампању усмерену на осакаћивање кубанске инфраструктуре или покушао да постигне своје циљеве кроз поморску блокаду и економско гушење, за РТ интернешенел пише војни експерт Дмитриј Корнев.

Постављање позорнице

У 2026. години, односи између САД и Кубе достигли су највиши ниво напетости у последњих неколико деценија. Извршна наредба коју је амерички председник потписао 29. јануара 2026. године, под називом "Супротстављање претњама које представља Влада Кубе", формално је класификовала политику Хаване као претњу по националну безбедност САД. У овом контексту, практично сваки сценарио је могућ.

Блокада, уцена, инвазија: Амерички рецепт од Југославије до Кубе

Из перспективе Вашингтона, темељи за војно решење већ постоје. Према сведочењу које је Конгресу у марту 2026. године дао генерал Франсис Донован, командант Јужне команде САД, комбиноване регионалне снаге настављају операције против наркотерористичких мрежа користећи поморска средства, ваздушни надзор и јединице за специјалне операције.

Америчка поморска база у заливу Гвантанамо остаје кључна платформа за пројектовање снага у региону. Додатне трупе и средства би такође могли бити распоређени из континенталног дела Сједињених Држава. Више од десет америчких ратних бродова и најмање 10.000 америчких војника тренутно делује на Карибима.

Куба, пак, има у приправности око 50.000 активних војника. Земља поседује до 200 тенкова, више од 500 артиљеријских система различитих типова, скромну морнарицу, ваздухопловство и јединице противваздушне одбране. Најважније је да се кубанско руководство и даље у великој мери ослања на доктрину "Рата целог народа" (Guerra de Todo el Pueblo), која предвиђа потпуну мобилизацију цивила, интеграцију војске са економијом и политичким системом и припрему за дуготрајну асиметричну одбрамбену кампању.

Сценарио 1: Ограничена "хируршка" операција

Први сценарио који пада на памет подсећа на претходне акције САД против Венецуеле: ограничена "хируршка" операција усмерена на неутрализацију кључних лидера, центара за командовање и контролу и комуникационе инфраструктуре. Таква операција би вероватно укључивала нападе крстарећим ракетама "томахавк" лансираним са ратних бродова и подморница Четврте флоте САД, нападе дроновима и специјалне операције.

Какве би могле бити последице? Највећа забринутост била би могућност несразмерног кубанског војног одговора на базу у заливу Гвантанамо, као и широка међународна осуда онога што би многи видели као "полицијску операцију".

У теорији, чак би и ограничени удар могао да се претвори у далеко већи сукоб, приморавајући Вашингтон да ангажује додатне трупе и ресурсе, уз опасност да остане "заглављен" у копненим борбама око Гвантанама и дубље унутар кубанске територије.

Тај ризик је реалан. Али постоји и могућност да циљана операција постигне своје циљеве са ограниченим последицама – посебно ако америчке специјалне снаге буду имале исти степен оперативног успеха који су, наводно, имале у Венецуели.

Сценарио 2: Ваздушна кампања великих размера

Други сценарио више подсећа на заједничке америчко-израелске нападе на Иран: ваздушна операција великих размера осмишљена да потисне кубанску противваздушну одбрану, уништи војну инфраструктуру и деморализује оружане снаге и политичко руководство земље.

Таква кампања би вероватно укључивала стратешке бомбардере, наоружане крстарећим ракетама и прецизно вођеним бомбама, ловце, носаче авиона и оружје и опрему за електронско ратовање.

Куба: Наша војска је спремна за америчку агресију

Како би Куба могла да одговори? Мрежа противваздушне одбране острва је и даље углавном изграђена око застарелих система из совјетског доба, као што су С-75 и С-125, иако је вероватно дошло до одређеног степена модернизације. Преносиви системи противваздушне одбране би готово сигурно били широко коришћени.

Кључно питање би било да ли кубанске снаге могу да одрже координацију и дељење циљева у реалном времену под континуираним електронским и ваздушним нападом. Под тим условима, шансе за успешну одбрану од америчке ваздушне кампање биле би мале – али не и непостојеће.

Међутим, за Вашингтон је ова опција вероватно мање привлачна. За разлику од тихог тајног удара, кампању бомбардовања великих размера било би немогуће сакрити и готово сигурно би изазвала много интензивнију глобалну реакцију.

Сценарио 3: Поморска блокада и економско гушење

Трећи сценарио би се одвијао током много дужег временског периода: поморска блокада у комбинацији са економским притиском усмереним на присиљавање на политичке промене без директне војне интервенције.

У пракси, елементи ове стратегије су већ видљиви. Може се очекивати повећање пресретања и задржавања бродова који покушавају да испоруче гориво и енергенте на острво. Из перспективе САД, овај приступ је пожељнији јер не захтева велико гомилање трупа и носи мање ризика од брзе ескалације.

Проблем је у томе што је Куба деценијама деловала у условима који подсећају на дефакто блокаду. Далеко је од сигурног да би додатни притисак сам по себи покренуо значајне политичке промене, што значи да Вашингтон не би могао да оствари своје стратешке циљеве.

Други могући сценарији

Друге могућности се не могу искључити. Један пример би била такозвана "хуманитарна интервенција" оправдана тешком кризом на острву. Ако би Вашингтон некако успео да обезбеди мандат УН за заштиту цивила, америчке трупе би могле да стигну под заставом хуманитарне помоћи.

Куба на нишану Вашингтона: Од посете шефа ЦИА, до најаве оптужнице против Раула Кастра

Много би зависило од тога како ће кубанско становништво реаговати. Ако се јавност окупи иза владе, хуманитарна мисија би могла брзо да се претвори у кампању против герилских снага, што би покренуло ширу ескалацију.

Једна од кључних варијабли остаје став међународне заједнице – посебно Русије и Кине. Теоретски, агресивне акције САД против Кубе могле би да покрену шири талас антиамеричког расположења широм Латинске Америке.

Штавише, ако би Вашингтон био заробљен у дуготрајној војној операцији на острву, то би готово сигурно изазвало снажну домаћу реакцију против саме Трампове администрације.

С обзиром на то да је иранска криза још увек нерешена, мало је вероватно да ће Трамп желети још једну велику геополитичку главобољу на прагу Америке. Оно што му је потребно је брзо, чисто и по могућности решење без крви. То чини или симболично дипломатско решење – или кратку, пажљиво контролисану војну операцију – највероватнијим исходом, закључује војни стручњак.