Свет
Монроова доктрина 2.0: Како победити транснационалног Кракена
Није никаква тајна да је Латинска Америка изузетно привлачна Сједињеним Америчким Државама, Колективном западу и транснационалним елитама. Према Западу, Латинска Америка никада не би требало да буде слободна – ни случајно
Више нема јаких лидера. Или, барем их нема на Западу, на "западној хемисфери". Јаке, живописне личности су напустиле политику широм западног света. Покушајте да упоредите Шарла де Гола са Макроном. Или Хелмута Кола са отужним, сивим канцеларом Мерцом.
Нема их више ни у Латинској Америци. Ера легендарног Евo Моралеса потонула је у мрачне воде Лете, каже руски писац Платон Беседин. Или, додаје, скоро да их нема. Нема више ни Фидела Кастра, ни Че Геваре, a ни Уга Чавеза.
Међутим, протести у Боливији се настављају. Људи који протестују у овој земљи сe буне против неправде, незапослености, сиромаштва... Протестују против своје корумпиране, из иностранства инсталиране владе.
Заправо, пише Беседин за сајт "Фондација стратешке културе", дошло је до дегенерације политичких елита, и то нагле, неочекиване. Снажни лидери су напустили председничке и премијерске фотеље. Они који су остали су само менаџери, безбојни агенти транскорпорација, каже овај писац, који увек имају кисео израз на лицу и навике сличне Епстину, и додаје: "Капетан је отишао да руча са морнарима, како би рекао Буковски, али капетан руча људско месо."
Кракен је огромна хоботница која жели да прождере апсолутно све
Дани када се међународна политика још представљала без глупости и пропагандних клишеа су ствар прошлости, пише он, и сада изазивају наизменично страх, страхопоштовање, носталгију. На власти у Боливији је сада нова, проамеричка влада.
Није никаква тајна да је Латинска Америка изузетно привлачна Сједињеним Америчким Државама, Колективном западу и транснационалним елитама. Боливија се, на пример, може похвалити огромним резервама ресурса. Боливија има и драгоцени литијум, који Питер Тил и Илон Маск тако жарко желе. Према Западу, Латинска Америка никада не би требало да буде слободна – ни случајно, пише Беседин. И управо зато се марионетски режими постепено намећу јужноамеричким земљама, а они лишавају народе свих трагова националне и суверене свести. У Аргентини је то Милеи, у Еквадору постоје америчке војне базе. У Боливији су сада инсталирали још једну групу слугу.
Не морате бити левичар да бисте то увидели. И подела на левицу, десницу или центар је само клише. Али људи попут Уга Чавеза или Че Геваре морају изазвати неку врсту симпатије. Неправда је, додаје овај писац, сама по себи одвратна.
У ствари, људи који протестују у Боливији покушавају да спале један од пипака транснационалног Кракена, каже Беседин, који жели да прождере и конзумира апсолутно све.
Кракен је морско чудовиште из древних легенди, нека врста колосалне лигње или огромне хоботнице, кога су се плашили стари морнари. Кракен се појављује у скоро свим у приморским културама. На Карибима су га називали Лусца, где се појављивао као стоглави змај...
Паралела је више него очигледна.
Много лица ђавола
Побуњеници у Ирану, Буркини Фасо и другим земљама боре се против Кракена, каже Беседин.
Кракенови пипци имају различите облике, а он, попут ђавола, има много лица. И важно је схватити да је ово борба не против одређене владе или одређене војске, већ против зла које стоји иза њих.
Изгледа да је то очигледно. Али, да ли је то препознато? И да ли се та свест трансформисала у конкретан облик борбе, пита руски писац. Ко би могао да делује као уједињујућа снага? Како је могуће да САД малтретирају Иран, а деца на Куби умиру због америчке блокаде? А ипак, широм света влада громогласна, злосутна тишина.
Потребно нам је истинско уједињење угњетаваних, заједничка акција, колективни удар. Онда постоји мала шанса, али, ипак, шанса.
Разумевање против кога треба да се води права борба је само први корак, тврди он, и то мора ићи руку под руку са разумевањем сопственог идентитета и смисла колективне борбе.
Јер, само заједно можемо победити овог транснационалног Кракена, каже Беседин, који шири пипке војски, невладиних организација и пропаганде у разним земљама и регионима, све надгледа својим огромним очима попут Палантира и систематски сузбија сваки захтев за слободом.
Монроова доктрина 2.0 у акцији
Америчке обавештајне агенције настављају бестидно да се мешају у унутрашње послове држава у региону, пише руски геополитичар Леонид Савин.
Као што је недавно изјавио државни секретар САД Марко Рубио, "сада имамо коалицију пријатељских земаља на овој (западној) хемисфери – више од десетак". Са изузетком Никарагве, Кубе и Бразила.
Куба и Никарагва су осудиле ове изјаве. На изјаве Рубија веома оштро је реаговао и бразилски председник Лула да Силва, који каже да његове речи непријатељске и да не прете само према Бразилу, већ и целој Латинској Америци, додајући је да је "Рубио смртни непријатељ Кубе и латиноамеричких земаља".
Мексичка председница Клаудија Шејнбаум, 2. јуна, оптужила је америчког амбасадора у Мексику за мешање у унутрашње послове земље. Претходно су САД подигле оптужнице за трговину дрогом против гувернера мексичке државе Синалоа, Рубена Роче Моје, а нешто раније, у априлу, ЦИА је извршила рацију у држави Чивава без сагласности мексичких власти. Шта је то него пиратерија? И тотални презир према међународном праву.
Реакција председнице Мексика је савршено разумљива, јер је у протеклих 10 година америчка влада користила Агенцију за сузбијање дрога (ДЕА) да надгледа левичарске владе у Латинској Америци. Програми ДЕА били су усмерени против председника Венецуеле Николаса Мадура, бившег председника Боливије Ева Моралеса и председника Мексика Андреса Мануела Лопеза Обрадора.
Недавни скандали су поново показали да је ДЕА сарађивала са познатим криминалцима, укључујући трговце дрогом – што је омиљена метода Вашингтона – која спроводи операције против левичарских политичара. Заборавите на приче о борби против нарко-картела. Трговину другом контролишу америчке обавештајне агенције.
Упркос томе, америчке обавештајне службе агенције настављају да се дрско и бестидно инфилтрирају у земље региона. Рубиова изјава, заједно са актуелним акцијама САД, открива систематске напоре Вашингтона да успостави контролу над целом западном хемисфером.
То је Монроова доктрина 2.0 у пракси. Методе Вашингтона су уцене, застрашивања, отмице (Мадуро), санкције, изгладњивање и кршења међународног права, као што то ради са Кубом.
Како протерати Кину и Русију из "западне хемисфере"
Ситуација са Венецуелом је најјаснија. Чак и унутар САД признају да је њихова влада била заинтересована за потпуну контролу над венецуеланском нафтом, иако, осим фрагментарних званичних информација, нико не може рећи како ова шема функционише.
Међутим, "непрозирност система" није ограничена само на нафту. Трампова администрација сада контролише и венецуелански извоз злата и других минерала.
И колумбијски председник Густаво Петро се суочавао са интензивним притиском САД током целог свог мандата, укључујући захтеве да одустане од сарадње са Кином и Русијом. За сада, колумбијско руководство остаје солидарно са земљама у региону.
Током 2025. године, америчка администрација је потписала трговинске споразуме са Аргентином, Гватемалом, Еквадором и Ел Салвадором.
Садашње руководство ових земаља у свему послушно следи Вашингтон. Ето, тако изгледа право лице "транснационалног Кракена", под условом да горостасна хоботница или лигња уопште има лице. С једне стране су корумпиране, компрадоске елите, с друге народи Латинске Америка, које чудовиште све чвршће стеже.
Под влашћу стоглавог Кракена
Што се тиче америчких инвестиција, оне се, наравно, не врше под једнаким условима. Као што показује искуство 20. века, капитал улази у регион из САД или институција попут Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке (које контролише клан Рокфелер), што укључује смањење социјалних давања, смањење пореза за стране компаније и посебне, неповољне услове за домаће фирме.
У пословном жаргону, то се назива "либерализација и стварање повољне инвестиционе климе". У стварности, то значи голу пљачку националних ресурса, пребацивање економије под спољну контролу и потпуни губитак суверенитета. И апсолутну власт мултинационалних корпорација.
Сада САД то раде сасвим отворено. Рубиово признање да Американци желе да протерају Кину и Русију из Латинске Америке показује да се Вашингтон плаши да ће се земље развијати ван контроле САД и да ће водити независну политику. Иначе, Рубио је Кубанац, мигрант са Кубе, који је издао своју земљу.
То значи и жељу САД да одрже хегемоније, укључујући и моћ долара. Ипак, чак и у земљама са протрамповским режимима, снажна политичка поларизација показује да тамошњи народи нису спремни да прихвате да те земље постану америчке колоније.
Борба ће се свакако наставити, закључује Савин. На овај или онај начин.
Борба ће очигледно бити сурова и дуготрајна, јер народи Латинске Америке не желе да постану робови стоглавог Кракена.
Live
