Лекари из Сирије за РТ Балкан: Свете, зашто си нас заборавио?

Више од 33.000 људи страдало је у земљотресу који је погодио Сирију и Турску. Бар за сада, тако говоре званичници.

Услед борбе и страховитих последица ове природне катастрофе, чини се да је једна страна - Сирија, мање погођена земљотресом, али само у очима светске јавности.

Медикаменти, гориво, ћебад, одећа. Колико хуманитарне помоћи стиже до оних, који су под окриљем рата, санкција, последица ковида 19, остали сами на ветрометини, и на крају, под рушевинама свог града?

Колико је свет показао зубе, по ко зна који пут, онима који су навикнути на немаштину, сиромаштво и бригу за своје најближе?

Скинути паучину или прашину са очију, у зависности од локалитета сваког појединца, није толико тешко, нарочито када сведочења о муци коју проживљава "санкционисани народ" стижу из Сирије.

У погођеним регионима данас није недеља. Никога не чека недељни ручак нити окупљање са породицом, данас је jош један дан у којем ће тражити своје најближе.

Дан за одмор није ни доктору Науману Заидану, који се са терена јавља и за РТ Балкан и говори о стању у његовој држави, напомињући да га велике и битне успомене везују и за Србију, где је провео 17 година.

"Младост сам провео у Србији. Студирао сам и завршио специјализацију у Београду. За време бомбардовања 1999. живео сам у Земуну. Знам шта је страх", каже др Заидану.

За РТ Балкан започиње причу храбри сиријски доктор, који се свакодневно бори за животе и преживљавање свог народа.

"Нажалост, чули сте и видели да има много мртвих и несталих лица. Много је људи који су остали без домова. Помоћ стиже, али врло скромно. Она није довољна за ужас којем сведочимо. Помоћ углавном стиже из Арапских земаља, Емирата, Саудијске Арабије, Јордана, Ирака, Либије, Пакистана и Индије. Такође, помоћ је стигла из Кине и Русије", објашњава Заидану и наглашава да сваки авион са хуманитарном помоћи може да пренесе око 40 тона терета.

"То једноставно не може да буде довољно помоћи. Рецимо, у једној улици код нас у Алепу, срушено је 18 зграда. Само у једној улици! Замислите колика је то катастрофа. Хвала Богу, јуче је стигао главни директор Светске здравствене организације, који је са сиријским министром здравља посетио порушене регије. Обећао је да ће помоћи, али је и проценио да је недовољно хуманитарне помоћи која стиже до нас", каже наш саговорник.

"Нема струје, нема воде, хладно је"

Доктор Заидану објашњава да су отворене теренске болнице, и да стадиони и школе широм земље служе за привремени смештај особама које су остале без домова.

"Има деце, старих болесних људи. Потребни су лекови и храна. Потребне су кухиње које ће кувати за тај народ. Знате, на северу Сирије нема струје, нема воде, све је срушено, хладно је. Ноћ је, пада снег, преко дана је углавном киша. Само данас, хвала Богу, стигло је сунце до нас".

Италија прекршила америчке санкције

На питање ко су волонтери који стижу у ову готово заборављену земљу, доктор наводи да су спасилачке групе углавном из Сирије, а да је остатак из Арапских земаља.

"Италија је јуче послала један авион помоћи, прекршила је америчке санкције које су неоправдане. Из Италије је стигао и сиријски доктор који живи тамо. Дошао је да помогне свом народу. Око десет или петнаест држава је послало помоћ. Али, двадесет стручних људи није довољан број који може да помогне, рецимо, једној згради. Једноставно, Сирији у овим тренуцима фали и особља", објашњава саговорник РТ Балкан.

Он истиче да је у петак био у граду Хомс, који је удаљен од Алепа 200 километара. Одатле је послато у угрожене пределе неколико тона помоћи које је обезбедио сиријски народ.

"Недостаје нам млеко за бебе. Само да деца не умиру... То је катастрофа! Јутрос је извучена седмочлана породица из једног стана. Сви су мртви...", наставља доктор своје болно сведочење.

Лаж да су укинуте санкције

"До нас долазе информације да су Американци смањили санкције, да ће их укинути на шест месеци, али на терену није тако. Границе нам нису отворене. Сиријски народ је схватио да је човек - човек. Ко жели да нам помогне, помоћи ће мимо неправедних санкција", примећује сиријски лекар.

"Ко хоће да да - даће и да пуцају на њега", каже Заидану.

Заидану препричава догађај од пре неколико дана, када су он и неколицина сиријских стручњака прешли "забрањену" границу како би помогли људима.

"Идемо да спасимо људе, ако хоћете да пуцате - пуцајте", револтиран је наш саговорник.

Он истиче да има информацију да ће из Србије стићи авион хуманитарне помоћи. На северу Сирије има Срба који помажу угроженима.

"Ужасно је кад видите и чујете како људи дишу испод рушевина. Да видите тај страх... То не може да се осети гледајући фотографије. Рат у Југославији сам преживео. Te ноћи и тај страх не могу да заборавим. Сада преживљавам слично...", прича нам сиријски хуманитарац.

У добру се не понеси, у злу се не понизи

"Замислите, авион који би, рецимо, могао да слети са хуманитарном помоћи у Сирију, ко би и да ли би неко у свету рекао 'не може у Сирију, она је под санкцијама', па можда би и рекао. Али, живот је циклус, једном си горе, једном доле. Нико не може бити увек горе. Људи падају, владари падају, дешавају се земљотреси, ратови. Сви смо људи, не знамо где ћемо бити за неко време", сведочи Заидану.

Присетио се и година које је провео у Србији, Београду.

"Успомене... Београд. Моја младост. Желим да дођем у Србију. Када потражим визу како бих посетио државу у којој сам студирао, добијем одговор да то није могуће. Санкције, поново те санкције... Хвала Вама, јако ми значи српско интересовање за Сирију и мој народ! Захваљујем свим медијима који ме позову из Србије да чују како су моји сународници", захваљује познати сиријски доктор.

Међународна заједница и (не)сагледавање сиријске реалности

Анализу целокупног стања у Сирији објаснио је и педијатар Јасер Хавари, који 40 година живи и ради у Београду, али се жустро бори да помоћ стигне до оних којима је неопходна.

Београђанин, пореклом Сиријац, којег смо присвојили јер се бори и ради за нашу децу у Дому здравља у Жаркову, за РТ Балкан покушао је да објасни колико је заправо потребна подршка и помоћ његовом народу.

"Санкције трају 12 година. Много тога је фалило Сирији и пре земљотреса. Фали горива, медицинске опреме. Поред рата, санкција и ковида 19, ова катастрофа је само додатно утицала на немаштину. Недостају кола Хитне помоћи, механизација уз чију помоћ једино могу да се уклоне рушевине, гориво... Помоћ је скромна, помажу сународници из градова који нису страдали".

Хавари, такође, сматра да су последице санкција видљиве одувек, али да је сада тренутак када би политизовање требало да се остави по страни.

"Много земаља, 96 или више учествује у слању помоћи Турској, за Сирију се не може набројати ни на прсте једне руке", тврди наш саговорник.

"Север Сирије је уништен. Међународна заједница се веома ружно понаша према Сирији. Неколико дана је прошло од земљотреса, народ нема машине које би помогле у извлачењу мртвих. Они се из рушевина ваде рукама", објашњава саговорник РТ Балкан.

Хавари напомиње да је, нажалост, једини начин да српски народ помогне сиријском одлазак у амбасаду у Београду. 

"У Новом Пазару је организована помоћ, пун шлепери помоћи, наводно за Сирију и Турску. Ништа од тога неће стићи до Сирије, то је најтужније... Нико не спомиње Сирију", тврди наш саговорник.

Он је апеловао на српски народ да помогне Сиријцима, а то је могуће на једини начин, личним доласком у амбасаду ове земље, која се налази у Београду, у улуци Сердара Јола 12, радним даном од 8 до 15 часова. 

Хавари изражава бригу због огромне патње кроз коју сиријски народ пролази, а нико не реагује.

"Још увек има људи под рушевинама. Велике су породице у Сирији, људи имају по троје, четворо, деце. Замислите колико је породица страдало. многа деца су остала без родитеља. Причали су ми, како их је земљотрес задесио у пола пет ујутру, све се тресло, падало у кући", каже Хавари.

Како међународна заједница може тако хладно да реагује, пита се саговорник РТ Балкана, изражавајући наду да ће, ипак, помоћ пронаћи пут до порушених градова и уништених живота људи.

Пут до људскости

Када у злу окренемо леђа и постанемо неми пред срушеним градовима у којима је један народ живео и пре фебруарског земљотреса, јесмо ли бољи људи од оних који могу, а не желе да помогну, или од оне већине, која у страхотама бира само једну страну?

Јесмо ли, после свих страдања, заиста изгубили емпатију за народе, који у свакодневној комуникацији морају да користе реч "санкције"?

Пут до људскости мора бити краћи од дванаест дугих година санкционисања и ускраћивања права на нормалан живот једног народа.