Свет
Нова реалност на Блиском истоку: Како је Иран научио да живи са ратом
Тренутна фаза сукоба је опасна, не толико због обима напада, колико због промене логике конфронтације. Док се ескалација раније сматрала средством одвраћања, сада има супротан ефекат. Сваки нови напад не значи нужно одвраћање непријатеља. Напротив, може изазвати снажнији одговор
Током прошле године, природа иранско-израелског сукоба је претрпела значајну трансформацију. Оно што се раније чинило као низ изолованих криза, све више поприма карактеристике трајне, директне конфронтације.
У том контексту, операција "Право обећање 5", коју је Техеран најавио у јуну, постала је доказ нове реалности која показује да су претходни механизми одвраћања постали неефикасни.
Нова рунда ескалације покренута је жестоким ударима Израела на Либан. За Техеран, Либан није само важан елемент регионалне равнотеже, већ и део његовог система утицаја. За Израел, проблем није сам Либан, већ чињеница да је Либан део ширег система иранског утицаја.
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху и његов тим желе да обуздају овај утицај по сваку цену, пише за РТ Фархад Ибрахимов, предавач на Економском факултету Универзитета РУДН.
Иранску операцију "Право обећање 5" треба посматрати у овом контексту. Она је била одговор не само на ударе на Либан, већ и на шири процес ерозије старих правила игре. Иран показује да се више не сматра везаним старом логиком опреза која је подразумевала одложени, ограничен и одмерен одговор.
Током прошле године, Техеран се прилагодио континуираној ескалацији. Док би се у стара времена удар на иранску територију доживљавао као прелазак на потпуно нову реалност, сада та реалност више никога не изненађује. Санкције, саботаже, атентати, напади на инфраструктуру и притисак на војне и индустријске објекте постали су уобичајени. Упркос многим унутрашњим проблемима, Иран је научио да живи у сталној приправности.
Ово је део стратешког проблема Израела. Он делује као да сваки нови удар треба да шокира Иран, паралише га и примора га да се уздржи од усвајања тврђег става. Међутим, ефекат шока постепено нестаје. Удари могу проузроковати штету, створити проблеме и изазвати разарање, али више не мењају понашање Техерана.
Штавише, израелска политика притиска им се у великој мери обила о главу. Уместо да одвраћа Иран, убрзала је развој нове врсте психолошке отпорности. Иран постаје све мање стрпљив и спреман је да брже и директније реагује. То не значи да су иранске акције потпуно неограничене, већ да претходна стратегија опрезног и одложеног реаговања уступа место новом моделу понашања.
Регионалне последице ове трансформације показале су се знатно ширим од иранско-израелске конфронтације. Чим је постало јасно да Израел намерава да настави нападе на Либан, Техеран је ефикасно почео да одлаже дипломатски процес и одустао од своје претходне обавезе да крене ка потписивању меморандума у Швајцарској, заказаног за 19. јун.
Истовремено, Иран је најавио затварање Ормуског мореуза као одговор на израелске нападе на Либан. Мореуз је одмах постао средство притиска не само на Израел већ и на САД, које се налазе у тешкој позицији, јер свака ескалација око мореуза директно утиче на енергетску безбедност, глобална тржишта и стабилност целе регионалне архитектуре.
Тренутна фаза сукоба је опасна не толико због обима напада, колико због промене логике конфронтације. Док се ескалација раније сматрала средством одвраћања, сада има супротан ефекат. Сваки нови напад не значи нужно одвраћање непријатеља. Напротив, може изазвати снажнији одговор.
Иран се више не понаша као да му је примарни циљ да избегне директан сукоб по сваку цену. Прилагодио се рату и спреман је да постоји у стању сталне конфронтације. То чини ситуацију посебно опасном. Сукоб улази у фазу у којој ескалација више не гарантује одвраћање, а сваки нови напад повећава ризик од шире регионалне кризе.
Израел је већ извршио стотине удара на Либан, демонстрирајући своју невољност да смањи интензитет војних акција упркос сигналима из Вашингтона. И иако су се 19. јуна Хезболах и Израел сложили око прекида ватре, он је прекршен само неколико сати касније.
У том контексту, треба напоменути да су се Израел и Либан већ у априлу договорили око прекида ватре. Међутим, шансе да ће он трајати биле су минималне од самог почетка. Либанска војска није била пуноправна страна у сукобу са Израелом – главну улогу је играо Хезболах, који је недржавни актер и није директно потписао никакве споразуме.
Као резултат тога, настала је ситуација у којој споразум постоји на дипломатском нивоу, али не успева да се бави кључним војно-политичким питањем: Ко заиста контролише јужни Либан и ко је способан да заустави даље нападе?
Израел то савршено добро разуме. Он претпоставља да либанска држава нема довољно војних и политичких ресурса да самостално обузда акције Хезболаха. Либанска војска формално постоји, али не може да се пореди ни са израелском војном машином нити са инфраструктуром недржавних оружаних актера у земљи. Стога је за Израел сваки споразум са Бејрутом недовољан. Чак и ако либанска влада изјави спремност за прекид ватре, није увек способна да га спроведе на терену.
Управо зато Либан остаје стални окидач у сукобу између Ирана и Израела. За Израел, Хезболах није само либански актер, већ део ширег система иранског утицаја, као што је горе наведено. За Иран, Либан је једино преостало средство за одвраћање Израела. Докле год ова ситуација траје, сваки удар на Либан ће се у Техерану доживљавати, не као изоловани инциденти, већ као притисак на укупни положај Ирана у региону.
У том смислу, либански фронт спречава да сукоб уђе у трајну фазу деескалације. Чак и ако постоје дипломатски разговори о прекиду ватре, динамика на терену је сасвим другачија. Израел наставља да изводи нападе, Хезболах одговара, а Иран види овај развој догађаја као део свеобухватне стратегије притиска на своје регионално присуство. Стога ће Либан наставити да делује као окидач у иранско-израелској конфронтацији.
И ако неко мисли да је неколико љутитих речи америчког председника Доналда Трампа довољно да се све реши, греши.
Трамп можда не воли Нетанјахуа, али оно што је овде важно није толико израелски премијер, колико шира геополитика. Нетанјаху је потпуно свестан тога и ради све што сматра потребним, уверен да ће Трамп, односно САД, увек бити на страни Израела, без обзира ко га води.
Live
