Дан (не)зависности: Успон и пад Америчке империје

Сваког четвртог јула, Американци славе рођење републике која је прогласила независност од Британске империје, са пригодним, слављеничким говорима, тортама, ватрометима и безбројним заставама које се састоје од звезда и пруга.

Сједињене Америчке Државе су замишљене као слободна република фармера, трговаца, занатлија и држава са веома широким овлашћењима.

Па ипак, САД су се постепено претвориле управо у оно против чега су се у почетку бориле: у ново Британско царство, колонијалну глобалну империју, са војним базама, расејаним по свим континентима, флотама које патролирају светским океанима и са политичким амбицијама које се протежу далеко од сопствених обала.

Декларација – тешка оптужница против британске круне

Како примећује италијански геополитичар Лоренцо Марија Паћини на сајту "Фондација стратешке културе", Декларација о независности се данас памти по својим уводним стиховима – очигледним истинама, неотуђивим правима, тежњи ка срећи и слободи...

Трамп најавио "златно доба Америке" у говору поводом 250. годишњице нације

Али, наставља Паћини, од приближно 1.340 речи, више од половине представља оптужницу против британског краља Џорџа Трећег, каталог конкретних (не)дела, за која су Томас Џеферсон и Континентални конгрес сматрали да су прекршила споразум између британске круне и колоније. И да споразум више не важи.

Американци напамет уче преамбулу овог документа, додаје овај геополитичар, али преко осуда британске круне се данас обично прелази ћутке. Ипак, жалбе су права тема. Декларација је, уствари, правна оптужница, која описује ескалацију кршења закона, због чега су обични досељеници - фармери, штампари, лучки радници – сматрали да се налазе под окупацијом.

Да бисмо разумели Декларацију, треба почети од 1763. године, када се завршио Седмогодишњи рат и када се Британија нашла у поседу енормно увећаних северноамеричких поседа и подједнако огромног ратног дуга – око 133 милиона фунти, цифра која је ужаснула министарства у Лондону.

Ригидне одлуке о порезима, које је донела британска круна, више него било који чин тираније, изазвале су огорченост америчких колониста, довеле до побуне и, на концу, до Америчког рата за независност.

Сусрет два краља

Постепено, ствари су се вратиле на старо. Британија и САД су већ низ деценија најближи (гео)политички савезници. Пакт британских и америчких елита, или олгархија, данас најбоље представља фотографија "сусрета два краља" из априла ове године, када је амерички председник Трамп у Белој кући примио британског краља Чарлса Трећег. Њихов сусрет је Бела кућа званично описала као "историјски сусрет два краља".

Ова трансформација, међутим, открива дубоку и трајну поделу унутар самог америчког друштва. САД су од самог почетка покретале два супротстављена импулса, додаје Паћини: "Једна страна је гледала ка мору, и желела финансијску и комерцијалну експанзију, као и пројекцију војне моћи како би испунила своју наводну универзалну мисију".

Друга страна је била окренута ка копну, и захтевала безбедне границе, националну кохезију и неговање изворне републике.

Победио је "Перфидни Албион"

Ове две традиције постоје једна поред друге од најраније историје САД, али је поморска визија постепено надвладала над континенталном. Америка је постала инструмент финансијских и олигархијских интереса, које су Америку претвориле у оно што је данас: највећу експанзионистичку силу нашег доба.

Два и по века америчке независности: Успон и пад глобалне империје| Дан увече

Док су се империјалне обавезе шириле, темељи републике су слабили. Инфраструктура је пропадала, као и индустријска производња, заједнице су се распадале, а политички живот је био окупиран борбама око удаљених криза.

Другим речима: победио је "Перфидни Албион", амерички борци за независност су изгубили своју битку. Реч је у сукобу између две, сасвим различите и неспојиве Америке. 

Милиони бирача у САД сада схватају да бескрајне интервенције у иностранству нису донеле ништа добро обичним Американцима. То је смисао пароле "Америка на првом месту" и покрета МАГА, који је у почетку предводио Трамп. Надали су се повратку уздржаној спољној политици, која би се руководила националним интересима и уставним ограничењима, а не идеолошким мисијама у иностранству.

Ипак, пуке наде не могу победити дубоко укорењене институције. Предизборна обећања сударила су се са политичким, бирократским, војним и финансијским естаблишментом.

Промена личности је, закључује Паћини, много је лакша него промена структура империје.

У Трамповом царству спектакла

Овогодишњи Четврти јул могао је да представља тренутак за размишљање о слободи, самоуправи и крхкој архитектури демократије. Уместо тога, под Трампом, пише политиколог Сет Ферис на сајту "Њу истерн аутлук", амерички рођендан се претворио у прави вашар таштине, са заставама, ватрометом и пажљиво кореографисаним обожавањем "цара Трампа".

Ипак, иза државних застава и излога са кичастом робом крило се нешто много ружније: спектакл унутрашњих борби за моћ, сукоба и политичких ратова. Ништа боље не осликава еру од трансформације јавног живота у сталну представу, пише Ферис, јер Трамп не влада само путем спектакла, већ тако што преплављује сцену буком, бесом и апсурдом.

А то је, можда, најмрачнија иронија од свих, додаје он: 250. рођендан Америке не слави трајност демократских идеала већ пре њихову исцрпљеност.

Циркус је у граду, директор се и даље осмехује, али циркуска шатра већ тихо гори.

Новинар Мајкл Шерер је у "Атлантику" тачно описао сукоб као "ружну битку за рођендан Америке".

Прва, друга и трећа, ћутљива Америка

Тако смо, на 250. рођендан Америке, присуствовали двема прослава: првој, прозваној "Америка 250", званичној, посвећеној проглашењу републике која више не постоји, иза које стоје конгресни званичници. На папиру, додаје Ферис, то представља грађански идеал: јавно сећање на амерички експеримент, ма колико мањкав и недовршен он био.

Са друге стране била је "Слобода 250" – паралелна прослава коју покрећу донатори повезани са Трампом, или "његови пријатељи", која је финансирана новцем милијардера. Ако је "Америка 250" намењена да ода почаст републици, "Слобода 250" је осмишљена да велича бренд.

Роберт Харвард: САД немају снаге да победе Иран

Две рођенданске забаве. Две визије Америке. И два супротстављена мита, каже овај политиколог, од којих један продаје историју, а други спектакл.

"Слобода 250" је, међутим, понудила блиставији шоу – више ватромета, гласније слогане, веће екране, више робе, више театралног патриотизма, а то је управо  владајућа естетика Трампове ере.

Постоји, наравно, и она трећа Америка. Она која је одбила да учествује на овим спектаклима.

Бенд, за то време, наставља да свира, директор циркуса се непрестано смеши. Та већинска Америка више не зна да ли да слави свој рођендан, или да оплакује спори колапс америчке демократије и своју сопствену смрт, закључује Ферис.

Јер све се то, тврди Константин фон Хофмајстер са сајта "Мултиполар прес", дешава у доба нагле и за многе неочекиване појаве нових центара моћи широм Евроазије и Глобалног југа, које ниједна земља не може да заустави. Ново доба мултиполарности.

Крај америчке империје није резултат једног пораза, већ историјске трансформације, дубоке промене равнотеже снага. И то је оно чему данас присуствујемо свуда у свету.