Пресела им НАТО вечера: Како је слаткиш из Анкаре загорчао живот Алијанси

Док се земље надмећу око енергетике, трговинских путева и сфера утицаја, један дипломатски фронт отворио се и око десерта. Пошто су Турска и Азербејџан заједнички поднели захтев Унеску да баклава буде уписана на листу нематеријалног културног наслеђа као њихова традиционална посластица, испоставило се да низ земаља баш овај колач сматрају делом сопствене традиције.

Тако је баклава, колач од танких кора, орашастих плодова и сирупа, постао много више од посластице. Једе се од Балкана, преко Блиског истока и Кавказа до централне Азије. Готово свака земља има свој рецепт, али и своју верзију историје. Што овој причи даје посебан заплет.

Прави дипломатски рат око баклаве почео је још 2013. године, када је Европска комисија заштитила "Антеп баклаву" из турског Газијантепа као производ са географским пореклом. Од тада се спор не води само око укуса, већ и око права на историју. Турски историчари тврде да је модерна баклава настала у османском Истанбулу. Са друге стране, грчки научници истичу да њени корени сежу у византијску кухињу, док најмање још петнаестак земаља сматра да има подједнако право да овај десерт назива својим.

Трамп одшкринуо врата Анкари за програм Ф-35 и најавио одбрамбене инвестиције у Европи

Да прича није само кулинарска, показало се почетком прошле године када су грчки посланици у Европском парламенту поднели приговор, истичући да Турска и Азербејџан краду, или речено нежним бриселским речником присвајају јело које припада грчкој традицији.

Одговор Анкаре сервиран је током недавног самита НАТО-а, на којем је баклава била један од главних десерта на свечаним вечерама. И не само баклава, Реџеп Тајип Ердоган је пред атлантске гурмане изнео низ специјалитета око којих се воде регионални спорови и представио их као део јединственог турског кулинарског наслеђа. За тај мени, како наводе медији, врхунски турски кувари радили су чак осам месеци у сарадњи са Дирекцијом за комуникације председника Турске.

Док једни кажу да је циљ "јачање бренда Турске", други се слажу да је Ердоган и председник Турске и први султан гастродипломатије, који је у арсенал, уз дронове "барјактере" и "гумушај" револвере", уврстио и баклаву. Чисто да покаже да Турска подједнако негује и тврду и меку моћ.  

Али ни тужилац не мирује. То показује пример из Солуна, где је један ресторан затражио да Унеско призна традиционалну чорбу "патсу" као аутентично грчко јело чији корени сежу до Хомера. Турски медији су одмах узвратили тврдњом да је реч о турској чорби "ишкембе", позивајући се чак и на записе чувеног путописца Евлије Челебије из 17. века.

Како је Трамп покварио атмосферу у Анкари НАТО савезницима

За разлику од Грчке, Турска у гастро битку није кренула сама, већ са Азербејџаном. Тако је политичко партнерство две земље, које се већ годинама описује формулом "једна нација – две државе", проширено и на кулинарску дипломатију. А њен исход биће познат у децембру када би требало да стигне одговор из Унеска. 

Да је ово војна анализа, могло би се рећи да је отворен нови фронт који се не води из рова, већ из тепсије. Али један део стручњака ситуацију је схватио крајње озбиљно и упозорио да је реч је о – гастронационалиму.

"То је чисто симболично. Наслеђе је политичко средство, то није тајна. Државе га користе ради видљивости, престижа и изградње идентитета. Другим речима, реч је о јефтином механизму за подстицање национализма и пројектовање такозване меке моћи", казале је антрополошкиња Кјара Бортолото из Француског националног центра за научна истраживања.

Стручњаци за културно наслеђе покушавају да спусте температуру, те подсећају да Унескова ознака не доноси новац нити гарантује значајну подршку. Највећа корист је међународна видљивост. Али управо је то оно за шта се државе и боре.