Турској прети "савршена олуја"

Турска политика ретко мирује, али ових дана се креће запањујуће брзо чак и по локалним стандардима. У ситуацији када турска економија стагнира, ситуација у региону је напета, а курдско питање остаје нерешено, страначка превирања указују да Турска улази у период где ће одлучну улогу играти воља за политичким опстанком, пише Мишел Бичкова из Центра за блискоисточне студије у Москви.

Водећа опозициона странка, републиканци (ЦХП), управо је изгубила 91 посланика, који су пребегли у Нову партију (ЈП) Озгура Озела. Странка која је цео један век била стуб турске опозиционе политике сада се распада изнутра, а виновник је њен донедавни председник.

Раскол или рокада

Озел се труди да ово не опише као раскол и инсистира да ће ЈП наставити улогу ЦХП као главног гласа опозиције у скупштини. Опрезним језиком покушава да убеди и лојалне бираче и спољне посматраче да одржава континуитет и да ништа суштински није "изгубљено у преводу".

Логика раскола постаје јасна када се има у виду правосудни притисак на ЦХП. Турски судови већ дуго се мешају у унутрашње послове партије, последњи пут у мају ове године, када су сменили Озела са функције председника странке у корист бившег лидера Кемала Киличдаролуа. За Озела, нема смисла остајати у партији чије руководство у било ком тренутку може бити смењено на суду.

Ердоган наредио разговоре о поновном покретању православне катедре код Истанбула

Турски коментатор Мурат Јеткин описао је ЈП као "резервну платформу", основану управо како би Озел могао да прегрми судску олују и не изгуби седам месеци у судским споровима пре изборне кампање. Ако ЈП не успе, ништа страшно, пошто нова странка може теоретски да се врати у окриље пријатељске ЦХП када се правна прашина слегне. Озел сматра да је боље да има мању али лојалну странку од веће али рањиве. Управо тај прагматизам је овде значајан.

Лист "Џумхуријет" је представио одлуку као болну али историјску, за добро демократије, а Озела као лидера којег су околности присилиле на храбар чин самоочувања у име целе опозиције. "Сабах" је ЈП представио као наследника корупције и прозвао неколико оснивача који су под истрагом за примање мита, док је за Озелове присталице рекао да су "похарали" штаб ЦХП пре одласка. Два листа, две потпуно другачије верзије Турске, које ће се тешко помирити у предстојећим месецима.

Економија којој понестаје писте

Ништа од овога се не дешава у вакууму. Турске банке имају тешкоће у другом кварталу и очекује се да им профити падну за више од 20 одсто јер инфлација и тврда монетарна политика дижу цену зајмова. Турска се раније ослањала на банке да одржи потрошњу и раст БДП-а. Ово је сад сигнал да тај инструмент заказује, баш када је Анкари најпотребнији.

Нападнута компресорска станица "Гаспрома": Циљ – прекид снабдевања Турске руским гасом

Додатно забрињава и што се изложеност валутном ризику гомила у реалној економији. Девизни дугови турских компанија износили су више од 392 милијарде долара у мају, док је нето дефицит девиза достигао 204 милијарде. Ово нису апстрактне бројке. Приватни сектор је све осетљивији на даљу девалвацију лире, што властима оставља веома мало маневарског простора да подешавају каматне стопе без изазивања дужничке кризе. Стабилна или јача лира је просто неопходна компанијама са оволиким девизним дугом, што значи да је централна банка приморана да буде у дефанзиви, без обзира на друге домаће околности.

Турска економска политика се тако нашла у замци. Ако притегне монетарне мере да одбрани валуту, угушиће раст и повећати осећај стагнације коју гласачи већ осећају по свакодневним ценама. Ако попусти да стимулише економију, ризикује даљу инфлацију и још већи притисак на предузећа које су већ превише задужена у девизама. Неког средњег пута више нема, само компромиса који сваког квартала постају све гори. А сваки од њих на крају постаје и политичка одлука, везана за изборе а не само темеље привређивања.

Регион на ивици и нерешена домаћа питања

Турска спољна политика не нуди излаз. Настављају се тензије са Израелом и Грчком, а питање Кипра се није помакло са мртве тачке већ деценијама. То што се ради о старим проблемима је у ствари опасније, због тенденције да се на њих гледа као безазлене, све док то одједном престану да буду.

Турска одбила НАТО: Не жели да учествује у пројекту вредном 27 милијарди евра

Однос са Израелом обликује перцепцију Турске у региону, али и на Западу, од чије добре воље зависи приступ инвестицијама и капиталу. Спор са Грчком око територије и ресурса у више наврата је доводио две чланице НАТО-а на ивицу рата. Алијанси је у интересу да ово питање решава тихо, а не распаљује јавно. Питање Кипра је надживело бројне турске владе, а не показује знаке да ће се решити ни под овом садашњом.

Сваки од ових фронтова од Анкаре захтева пажњу и ресурсе, ма колико би Реџеп Тајип Ердоган хтео да се окрене домаћим питањима.

А на домаћем фронту га чека још један нерешени проблем: Курди, највећа етничка мањина у Турској. Владајућа коалиција мора истовремено да задовољи и националисте који одбијају било какве концесије, и Курде који константно сумњају на нову издају. И обнова преговора и обнова сукоба носе са собом ризике по Анкару, чак и да не постоје економски проблеми и нова опозиција.

Трка са временом

Ердоганова влада тренутно ради на новом уставу, што се сматра за покушај цементирања политичке надмоћи пре него што се околности промене. Писање турских устава ретко је било чисто техничко питање, а нема назнака да ће сада бити ишта другачије.

Слабљење економије и прегруписавање опозиције под новим, енергетичнијим барјаком тера владу да помакне изборни календар унапред. Чекање само допушта да економски притисци нарасту, да Озелова нова странка консолидује подршку у традиционалним упориштима ЦХП, а спољнополитички конфликти прерасту у кризе.

Све ово указује на исти закључак: Време више не ради за Ердогана.

У следећих неколико месеци, Ердоган и његови коалициони партнери ће по свему судећи расписати изборе пре рока, највероватније за пролеће 2027. Ово представља најбољу могућу варијанту опстанка на власти, пре него што се опозиција сасвим организује, а валутни и банковни притисци почну да се манифестују у кућним буџетима.

Ако буду предуго чекали, ризикују да се нађу у савршеној олуји економских недаћа, регионалних тензија и нерешених домаћих проблема.