Премијер који је поставио темеље: Одлазак кинеског "економског цара" и пријатеља српског народа

Вест да је прошле среде, у 98. години, преминуо Џу Жунгђи, један од најзначајнијих кинеских реформатора и премијер Кине од 1998. до 2003. године, у Србији је остала непримећена, баш као и 220. годишњица величанствено извојеване Битке на Мишару која је пала такође прошле недеље.

Када говоримо о личностима које су пресудно утицале на економску трансформацију Кине, иконично помињемо Денг Сјаопинга, уз садашњег председника Си Ђинпинга који је процес реформи започет пре пола века довео до несуђених висина.

Немачка и Европска унија страхују од "кинеског шока 2.0"

Између њих двојице налази се улога Џу Жунгђија, без ког је тешко разумети како је Кина прешла пут од велике, али још релативно затворене привреде до данашњег главног стуба светске економије.

Џу Жунђи био је премијер Државног савета од 1998. до 2003. године и одмах треба рећи да он није био архитекта кинеских реформи у смислу у којем је то био Денг Сјаопинг.

Институционалне промене

Џуов историјски значај лежи пре свега у томе што је реформе, започете крајем седамдесетих и током осамдесетих година прошлог века, претворио у корениту институционалну промену.

Када је у марту 1998. године Џу постао премијер, Кина се налазила пред изузетно сложеним проблемима. Нека од државних предузећа пословала су са губицима, а банкарски систем је био оптерећен лоше пласираним кредитима. Милиони радника били су запослени у предузећима чија економска одрживост више није могла да се заснива на старом систему државних субвенција.

Велика социјална цена реформи

Џу је одговорио реформама које су по обиму и социјалној цени биле веома озбиљне. Један од његових главних циљева било је реструктурирање државних предузећа. Његов програм из 1998. године предвиђао је да већина средњих и великих државних предузећа која су пословала са губицима поново постане профитабилна, док је кључним предузећима требало увести модернији систем корпоративног управљања.

Суштина није била у укидању државног сектора. Напротив, Кина је настојала и успела да задржи контролу над стратегијски важним деловима привреде, али је престала да одржава велики број неефикасних предузећа само зато што су државна. Џуов концепт ослањао се на идеју о задржавању и јачању најважнијих предузећа, док се мања и неодржива препуштена реструктурирању, приватизацији или гашењу.

Цена је била висока, са огромним друштвеним трошковима. Године 2001, размишљајући о утицају азијске финансијске кризе, Џу је рекао да је у то време отпуштено око десет милиона радника у државним предузећима. Његов извештај о раду владе из 2003. године показао је да је од 1998. године отпуштено више од 27 милиона радника у државним предузећима, од којих је више од 18 милиона пронашло нови посао.

Али, Џуове реформе су истовремено поставиле темељ снажног и одрживог економског раста којем сведочимо данас.

Реформатор банкарског сектора

Друга велика област Џуових реформи био је банкарски систем. Кина је морала да реши поменути проблем лоше пласираних кредита. Током 1999. и 2000. године више од 1,4 билиона јуана ненаплативих кредита пребачено је на специјализоване компаније за управљање имовином. Истовремено, банке су капитализоване и уведени су строги стандарди управљања ризиком.

Злато штит од краха долара: Зашто Кина шири мрежу својих трезора широм света

Џу је, међутим, био много више од реформатора државних компанија и банака. Његов можда најважнији историјски потез био је увођење Кине у Светску трговинску организацију (СТО).

Кина је постала чланица СТО у децембру 2001. године, после дугих и сложених преговора. Џу је приступање СТО сматрао једним од својих најважнијих достигнућа. Али значај тог потеза није био само у отварању кинеског тржишта страној роби и капиталу. Чланство у СТО Џу је осмислио тако да је оно постао „средство“ убрзавања унутрашњих реформи.

Јачање привреде не значи нужно слабљење државе

Џу није посматрао отварање Кине и јачање кинеске државе као нужно супротстављене процесе, што је једна од лекција на коју вреди обратити пажњу. Напротив, јачање државних институција требало је да омогући већу улогу тржишта, али не дивљу и неконтролисану, већ системски сврсисходну и у функцији националних, а не корпоративних интереса.

Кинески културни центар у Београду: У част 105 година од оснивања Комунистичке партије Кине

Светска банка је касније оценила да се у Џуовим годинама држава постепено повлачила из великог броја директних економских активности и остављала више простора тржишту. Удео приватних инвестиција у кинеској привреди, који је почетком 1990-их био мањи од два одсто, достигао је око 15 одсто до 2003. године.

Џуова политика је имала и своје осцилације. Реструктурирање државних предузећа произвело је велике социјалне трошкове, а процес стварања мреже социјалног осигурања није увек пратио брзину економских промена.

Ипак, захваљујући Џу Жунгђијевим реформама, Кина је почетком овог века ушла у период изузетно брзог индустријског, извозног и технолошког раста, а тиме и несуђеног раста животног стандарда Кинеза.

Реформисане банке, реструктуриране компаније, јача фискална држава и чланство у СТО створили су институционални оквир у којем је кинеска привреда могла да искористи своје предности. У почетку, била је то комбинација јефтине и све квалификованије радне снаге, великог домаћег тржишта, инвестиција и приступа светским тржиштима, а потом вртоглав раст у области производње са великом додатом вредношћу, уз иновације и освајање највиших технологија.

Мост између два периода

Зато је Џу Жунђијево наслеђе можда најбоље разумети као мост између два периода кинеског развоја: оног који је после Денговог отварања тражио конкретан пут до тржишних реформи и оног која је после 2001, а нарочито после 2012. године прерастао у главни погон светске економије, не само економски већ и технолошки.

Уколико Денг Сјаопинга посматрамо као личност која је отворила врата кинеским реформама, Џу Жунђи заслужује да га посматрамо као човека који је успео да изгради институционални и тржишни систем способан да издржи и премаши конкуренцију светског тржишта.

Период који је Џу провео на челу Државног савета није био само епизода у историји кинеских реформи. Био је то тренутак у којем је Кина направила један од најтежих прелаза у својој модерној економској историји, од система заснованог на државном управљању предузећима ка систему у којем држава и тржиште функционишу заједно, што је такође важна лекција.

Значај Џу Жунђија не огледа се само у ономе што је урадио током пет година премијерског мандата. Његов највећи успех био је у томе што је поставио темеље за економску експанзију која ће уследити после његовог одласка са функције, односно након што је у западној јавности упамћен као "економски цар", а у кинеској као човек чврсте и одлучне руке.

Велики пријатељ српског народа

Вреди нагласити да је Џу Жунгђи био велики пријатељ српског народа и тадашње СР Југославије. Његов однос према Србији и СР Југославији био је пријатељски и изразито повољан. Био је заснован на чврстом поштовању принципа кинеске спољне политике: суверенитета држава, немешању у унутрашње послове и противљењу НАТО агресији.

Џу је у априлу 1999, током посете САД, затекао почетак НАТО бомбардовања. Упркос томе што је настојао да побољша односе Вашингтона и Пекинга и приведе крају преговоре о кинеском уласку у СТО, Џу је одлучно задржао супротан став према НАТО агресији у односу на тадашњи амерички.

МСП Кине o сарадњи са Србијом: Заједнички штитимо међународну правду

Свега неколико дана после бомбардовања кинеске амбасаде у Београду, Џу је примио тадашњег руског изасланика за Косово и Метохију, Виктора Черномирдина. Том приликом, Џу је изјавио да је бомбардовање кинеске амбасаде тешко нарушило кинески суверенитет и увредило достојанство кинеског народа. Захтевао је потпуну истрагу и кажњавање одговорних, као и званично јавно извињење САД и НАТО-а Кини.

Али Џу није говорио само о кинеској амбасади. У истом разговору рекао је да бомбардовање Југославије мора да престане и упозорио да је после педесетак дана бомбардовања уништена саобраћајна, комуникациона и енергетска инфраструктура Југославије и да се наставком бомбардовања више не може говорити о некаквој "заштити" цивила.

На концу, вреди истаћи да је Џу Жунгђи, паралелно са успостављањем сарадње са САД и осталим земљама Запада, радио и на побољшању односа са Русијом, а значај тог партнерства за цео свет данас посебно долази до изражаја.