Свет
Војне вежбе САД, Јужне Кореје и Јапана: Какви су амерички планови за Азију
Трилатералне ратне игре одвијају се по плану упркос ранијим критикама Доналда Трампа
Заједничке војне вежбе Сједињених Америчких Држава, Јужне Кореје и Јапана представљају јасан сигнал да Вашингтон наставља са дугорочним пројектом претварања својих савеза и партнерстава у Азији у чврсту војно-политичку структуру, упркос променама руководства како у САД, тако и у Јужној Кореји.
Ипак, пише за РТ интернешенел Константин Асмолов, водећи истраживач Центра за корејске студије на Институту за Кину и савремену Азију Руске академије наука, актуелна администрација у Вашингтону не преза од употребе политичког притиска како би Сеул задржала у оквирима своје политике.
Заједничке вежбе САД, Јужне Кореје и Јапана биле су редовна појава током администрације Џозефа Бајдена. Са одласком Бајдена и јужнокорејског председника Јун Сук Јеола, многи су помислили да ће бити укинуте.
То што нису, показује да разговори о такозваном "азијском НАТО-у" нису у потпуности замрли.
Сасвим је могуће, наводи Асмолов, да су трилатералне вежбе САД, Јужне Кореје и Јапана усмерене не само на обуздавање Северне Кореје, већ и на обуздавање Кине – а шире гледано, и на интегрисање и координацију три земље које Американци покушавају да претворе у војно-политички блок. Тај процес никада није био једноставан.
Проблем је у томе што су, док су везе Вашингтона са Токијом и Сеулом биле релативно једноставне и нису биле значајно оптерећене историјским наслеђем, односи између Сеула и Токија дуго били много сложенији. Било је тешко успоставити било какву стварну паралелну сарадњу између њих упркос снажном америчком притиску, јер је антијапанско расположење у Јужној Кореји донедавно представљало један од важних стубова националног политичког идентитета, нарочито током владавине Демократске странке.
То се променило са доласком конзервативца Јун Сук Јеола који је поручио да је прошлост, прошлост и да алијанса треба да се окрене будућности.
Његове поруке изазвале су, очекивано, бес демократа који су тада били у опозицији, али је тај бес спласнуо када је њихов политичар Ли Је Мјунг постао председник. Одједном је демократска партија постала странка левог центра а Ли проамерички.
Отворено је рекао да стара формула "безбедност са Америком, економија са Кином" више не функционише – да је Јужна Кореја сада оријентисана искључиво ка Сједињеним Државама. Наравно, то не значи потпуни раскид са Кином. Желео је да Сеул буде мост између Вашингтона и Пекинга.
Актуелна трилатерална вежба представља видљив показатељ тог курса.
Најзанимљивији детаљ се јавља када се ове вежбе упореде са недавним вежбама САД и Јужне Кореје, спроведеним у смањеном обиму и под околностима које много тога откривају.
Дан пре њиховог почетка, Трамп је изненада на друштвеним мрежама објавио да су вежбе скупе и да шаљу лоше сигнале Северној Кореји, те да је стога наложио министру одбране да их сведе на мањи обим. Затим је додао да је од јужнокорејског председника затражио да нам се придружи у сукобу са Ираном, што је Ли одбио.
Све јасно - Трамп се светио због Лијевог одбијања – а судећи по каснијим догађајима, можда је чак и приморао председника Јужне Кореје да ипак ограничено учествује у америчком сукобу са Ираном.
Због чега је Ли уопште одбио да "помогне" САД?
Као прво, односи Јужне Кореје са Ираном нису нарочито лоши. Друго, када је реч о домаћој јавности, упркос својој проамеричкој оријентацији, Ли ипак жели да сачува имиџ популисте који се повремено супротставља САД, води независну политику и свакако неће слати јужнокорејске трупе да се боре за америчке интересе – нарочито не у сукобу који би носио велики ризик и био политички токсичан.
За разлику од Ирака где су јужнокорејске трупе чувале инжењере на нафтним пољима на територији коју су контролисале проамеричке курдске снаге, Иран је другачији. Овде би морали да се бране од иранских пројектила и дронова. А питање је колико би били ефикасни у томе.
Наиме, Јужна Кореја жели да заузме водеће место на светском тржишту наоружања. А шта би се догодило ако би заказала војска - која генерацијама није учествовала у рату, или системи наоружања - који нису испробани на терену?
Ту је и питање Северне Кореје. У случају да дође до сукоба, јужнокорејске оружане снаге не одговарају директно председнику већ Команди заједничких снага, односно Американцима.
Ли је обећао да ће до краја председничког мандата 2030. повратити оперативну контролу нас јужнокорејским трупама.
Али, каже Асмолов, постоји "цака".
Да би се то остварило, јужнокорејски генерали морају да покажу да су способни да решавају сложене стратешке задатке једнако ефикасно као њихове америчке колеге. А за то су неопходне редовне вежбе великих размера. Смањењем обима тих вежби, Трамп је директно угрозио ту амбицију.
Ли је, наравно, био принуђен да изиграва храброст и изјави да ће смањење вежби заиста послати праву поруку Северној Кореји - "разговарајмо".
Међутим, у стварности, много важнија и болнија последица била је та што вежбе више нису пружале пуну прилику за увежбавање онога што је неопходно за пренос оперативне команде.
Након тога став Сеула о пружању подршке САД у вези са Ираном променио се у правцу који више одговара Вашингтону.
Северна Кореја је, природно, критиковала како заједничке вежбе САД и Јужне Кореје, тако и трилатералне вежбе са Јапаном. Али кључно је следеће: билатералне вежбе су смањене, док се трилатералне вежбе несметано настављају. А то много говори о стварним циљевима Вашингтона у том региону.
Live
