Четврт века после: 11. септембар и изгубљени рат САД против тероризма

Тог јутра, пре тачно 25 година, амерички председник Џорџ Буш Млађи имао је пред собом тежак изазов: наступ пред ученицима другог разреда једне основне школе на Флориди. Ушао је у учионицу у девет часова ујутро и почео да чита из сликовнице Моја мезимица коза.

Пет минута касније, у учионицу је ушао његов шеф кабинета Ендрју Кард и нешто му шапнуо. Буш је пребледео али је наставио да чита, да би пар минута касније устао и уз извињење напустио час.

Кардове речи су биле: "Други авион је ударио у другу кулу. Америка је нападнута".

У то време, пре четврт века, интернет је још увек био луксуз, а паметни телефони и друштвене мреже мисаоне именице. Американци су, попут остатка света, вести добијали преко новина, радија и телевизије. ТВ камере су тек излазиле на терен да виде шта се тачно десило у 08.46, а вест да је авион ударио у Северну кулу Светског трговинског центра (СТЦ) у Њујорку или се изгубила у јутарњој гунгули, или је протумачена као несрећа мале приватне летелице.

Други удар, у 09.03, десио се у преносу уживо. Милиони Американаца су гледали како се велики путнички авион намерно забија у Јужну кулу СТЦ.

"Где сте били кад је свет стао, тог септембарског дана?" отпеваће пар месеци касније кантри музичар Алан Џексон. Американцима се заиста чинило да је планета стала и да ништа неће бити као пре тог дана који је остао запамћен као 9-11.

С размаком од четврт века, догађаји од 11. септембра звуче као хладна статистика. Четири авиона компанија "Јунајтед" и "Америкен", два из Бостона, по један из Њујорка и Вашингтона, отело је 19 џихадиста. Уместо да држе таоце и траже откуп или политичке уступке, као у свим ранијим отмицама, употребили су авионе као пројектиле у самоубилачким нападима на Куле близнакиње и Пентагон, седиште америчких оружаних снага у близини Вашингтона.

Мухамед Ата, коловођа напада, пилотирао је летом 11 "Америкена", који је ударио у Северну кулу СТЦ у 08.46. Марван ел-Шехи је потом летом 175 "Јунајтеда" погодио Јужну кулу у 09.03.

Док је сва пажња била на Њујорку, Хани Ханџур је летом 77 "Америкена" погодио западну страну Пентагона у 09.37.

Америчка јавност је убрзо сазнала да је отет и четврти авион, али нису знали где ће ударити. Над Вашингтоном су завриштали пресретачи, летећи негде на северозапад. По званичној верзији догађаја, авиони нису били наоружани, а пилоти су били спремни да тараном оборе отети лет 93 "Јунајтеда" пре него што се обруши на Белу кућу или Капитол. На крају нису морали, јер су путници наводно успели да савладају три отмичара и сами сруше авион у пољу код места Шенксвил у Пенсилванији у 10.03 часова. Нико није преживео.

Четири минуте раније, у 09.59, тешко оштећена Јужна кула СТЦ се обрушила у облаку прашине и дима. Мање од 30 минута касније, срушила се и Северна кула.

Неких 800 људи се нашло одсечено изнад места удара у Северној кули, а око 600 у Јужној. Мало ко од њих је преживео. Више од сто људи из Северне куле, који су схватили да им нема спаса, изабрали су да скоче из запаљене зграде. Један од њих је ухваћен у објективу фотографа АП Ричарда Друа у 09:41 часова. Годинама је био познат само као "човек који пада", док није идентификован уз помоћ породице као Џонатан Брајли (43), тонски инжењер запослен у ресторану "Прозор у свет" (Windows on the World) на врху Северне куле.

У ударима, пожарима и урушавању Кула близнакиња и Пентагона погинуло је укупно 2.977 људи. Међу њима је било 55 припадника америчких оружаних снага, 72 полицајца, 343 ватрогасца, а међу цивилима и десет трудница са нерођеном децом. Најмлађа жртва је била Кристина Ли Хансон (две и по године), путник на лету 175, а најстарија Роберт Нортон (85), путник на лету 11.

Међу пострадалима у Северној кули СТЦ нашла су се и два Србина. Владимир Томашевић (36) из Приштине живео је у Торонту са супругом и први пут је боравио у Њујорку. Затекао се на 106. спрату на једној конференцији. Бојан Костић (35) из Београда, бивши омладински кошаркаш "Партизана", радио је као брокер у фирми "Кантор Фицџералд" на 104. спрату.

Посмртни остаци 1.099 особа, пронађени у рушевинама СТЦ, још увек се налазе у крипти испод меморијалног центра, јер још нису званично идентификоване.

На месту некадашњих Кула близнакиња данас се налазе две фонтане од црног мермера, у којима су уклесана имена жртава. Споменик, назван "Одраз недостатка", отворен је 2011.

Од последица колапса Кула близнакиња разболело се преко 33.000 људи, од којих је забележено најмање 4.166 случајева карцинома.

У међувремену је СТЦ обновљен као једна кула, која је отворена 2014. године. Укупна висина нове зграде, са све јарболом на врху, је 541 метар односно 1.776 стопа (као година оснивања САД), што је чини највишом на западној хемисфери.

САД су у данима после 11. септембра добиле подршку скоро целог света. Први који је позвао Буша и понудио сарадњу био је руски председник Владимир Путин. Бела кућа је имала друге планове.

ЦИА је већ те вечери Бушу дала извештај да је за напад одговорна Ал Каида, терористичка мрежа на чијем челу је био Осама бин Ладен, некадашњи амерички савезник у џихаду против СССР у Авганистану а после у Босни и Херцеговини. Двојица џихадиста одабрана за нападе, Наваф ел-Хазми и Халид ел-Мидхар, били су ветерани рата у БиХ.

Буш је на основу тога оптужио талибанску власт у Авганистану да је јатак Бин Ладена. САД су се позвале на Члан 5 повеље НАТО – по први пут у дотадашњој историји – и добиле подршку тог блока за инвазију на Авганистан. Иако су у року од свега два месеца срушили талибане са власти, од Бин Ладена није било ни трага.

Четврт века после 11. септембра: Американци се више плаше домаћих непријатеља него страних терориста

Пронашли су га тек у мају 2011, у пакистанском граду Аботабаду. По званичном извештају, ликвидиран је током рације америчких специјалаца, а његово тело је бачено у Индијски океан како би остао без гроба. Иако је Бин Ладен испочетка порицао одговорност за 11. септембар, на видео-снимку из 2004. који је пронађен током рације се види како признаје кривицу.

У међувремену је Буш инсистирао да 9-11 нема везе са исламом, који је "религија мира", а бес Американаца због терористичког напада је преусмерио у подухват "Пројекта за нови амерички век", почев од инвазије на Ирак 2003. године. После реизбора, у јануару 2005, амерички председник је изјавио да му је циљ "изградња демократских покрета и институција у свакој земљи и култури, с коначним циљем да у свету нестане тираније".

Тако је "глобални рат против терора" постао рат без краја за униполарни светски поредак. Американци су ратовали у Ираку од 2003. до 2011, да би се вратили 2015. због настанка Исламске државе (ИСИС). 

Последњи амерички војник напустио је Авганистан тек 31. августа 2021. Две недеље раније, талибани су ушли у Кабул и преузели власт у земљи, а режим који су на власти одржавале САД урушио се без отпора. Стотине Авганистанаца су се у покушају бежаније качили о точкове америчких транспортних авиона, а онда падали с неба у смрт, попут ономад несрећника са Северне куле СТЦ.

Наш избор

Панично бекство из Кабула: Све америчке лажи о Авганистану

Градоначелник Њујорка је данас Зохран Мамдани, муслиман индијског порекла који себе сматра комунистом и често се дружи са турско-америчким инфлуенсером Хасаном Пајкером, који је у више наврата изјавио да су "САД заслужиле 11. септембар".

САД су у ствари изгубиле рат против тероризма, јер су одбиле да признају да је реч о верском рату, пише конзервативни коментатор Џон Данијел Дејвидсон у листу "Федералист".

"Ако су искрена верска осећања могла да у 21. веку инспиришу муслимане да изврше нападе попут 9-11, онда није истина да су све религије исте. А ако је тако, онда нису ни сви народи и културе исти. Није ни сва радна снага. И онда се доводи у питање цела прича о свету без граница и глобалном слободном тржишту, односно либерално-демократска идеологија", закључио је Дејвидсон.

За четврт века од 11. септембра 2001, Америка је успела да протраћи сву добру вољу света, изгуби рат против исламског тероризма, а талибане у Кабулу замени — талибанима. А свет је, упркос сетним стиховима Алана Џексона, наставио да се окреће.