Не постоји једна, него – најмање – две Британије. Прва је она империјална, снобовска и аристократска, која увек настоји да покаже своје лепо лице. Нажалост, испод Британије углађених манира скрива се нешто друго. Друга је радничка и сиротињска, која никад нема лепо лице. Те две Британије се иначе ретко срећу и једна о другој немају лепо мишљење.
Како пише руски писац Платон Беседин: "Године 1977. велики Џон Лајдон, познатији као Џони Ротен, певач групе 'Секс пистолси', а касније један од најзначајнијих друштвено-политичких филозофа 20. века, снимио је монументалну химну 'Анархија у Уједињеном Краљевству'."
Послушајмо неке стихове ове химне: "Боже, чувај краљицу / Фашистички режим / Направио је од тебе кретена / Потенцијалну хидрогенску бомбу / Боже, чувај краљицу / Она није људско биће / Нема будућности за тебе / У енглеским сновима..."
И такође: "Наша симболична владарка / Није оно што изгледа да јесте / О, Боже, спаси историју / Боже, спаси ту вашу луду параду / О, Господе, Боже, смилуј се / Сви злочини су плаћени..."
То је био почетак панк покрета, који је у Британији одјекнуо попут бомбе. У низу интервјуа који су уследили, наставља Беседин, Ротен је пљунуо на империјалну суштину Британије. Заправо, додаје он, читав британски панк покрет, који је критиковао нездраво стање ствари у Енглеској, с крајњим презиром је гледао на колонијалне политике краљице и њене пратње.
"Та Британија је отимала, прождирала и покоравала", пише руски аутор, "сејући хаос свуда где би прошла." "Лондон зове", певали су тада чланови групе "Клеш"...
Прождрљиви Морлоци против лаковерних Елоја
Аристократска маска служи томе да сакрије одвратно и ружно лице империјалне Британије. Лицемерје је њен природни, неопходни сапутник. Ако бисте угледали њено право лице, ужаснули бисте се.
Енглески писац Херберт Џорџ Велс објавио је 1895. године дело под називом "Временска машина", које описује свет подељен на доброћудне али лаковерне Елоје и зле Морлоке. Морлоци, који живе испод земље, ноћу излазе на површину и посвећују се својим демонским забавама: лову на Елоје, које одводе у подземни свет. Подсећа ли вас то на нешто? Рецимо, на лов на "живо људско месо", који се одвијао на Епстиновом "зачараном острву".
Велсово дело није дело пуке маште већ алузија на две супротстављене енглеске класе, пише Беседин: пролетере и капиталисте, робове и експлоататоре, вазале и феудалне господаре.
У Енглеској је очуван готово недирнут класни, сталешки систем средњовековних привилегија. Нема мешања ни контакта измећу класа. Аристократе, као што смо могли да видимо у легендарној серији "Мућке", живе у раскошним дворцима, где их чувају агенти британских обавештајних служби; други су осуђени да вечито таворе на социјалном дну.
Свако мешање између ова два социјална сталежа је тежак преступ. Једни су слуге и батлери, други су прождрљиви господари. Наравно, постоје и изузеци од ових правила. На пример, Мика Џегера, певача групе "Ролингстонс" краљица је почаствовала титулом сера. "Стонси" су, за разлику од умивених "Битлса", били "прљави", раднички бенд. На питање упућено гитаристи Киту Ричардсу, да ли би он отишао да се поклони краљици и прими титулу, он је одговорио да не би, и додао: "Али, Мик је нeшто друго. Он припада средњој класи".
Овај систем владавине, преузет директно из Средњег века, данас је у Енглеској из неког разлога прозван "демократијом"...
Вирус империје, лажи и лицемерја
Британија је одувек опседнута једним вирусом, наставља руски писац – вирусом империје, лажи и лицемерја. Тим вирусом Британија је прожета до сржи – баш као што је колач натопљен кремом – попут инфекције или тешке болести.
Енглески песник Радјард Киплинг, са својим култом "белог човека" и "теретом" који је он, тобоже, осуђен да носи, био је гласноговорник те империје. Да ли је био једини? Свакако, није. Киплинг је само говорио у име енглеске аристократије и представљао њен поглед на свет.
Суштина је у томе да, чак и вековима након што је престала да буде "господарица мора", Британија остала империја. Она је једноставно реконфигурисала своје колоније, а њена моћ се више не пројектује путем оружане силе. У овом добу технофеудализма, каже он, постоје далеко моћнији механизми контроле.
Управо таква Британија, што је подједнако занимљиво, данас веома лако оптужује све и сваког за империјалистичке амбиције – сваког, изузев саме себе.
Кога енглеске аристократе жигошу због империјализма? Па, наравно, пре свега Русију. С тим је тесно повезан још један наратив: идеја да Руси намеравају да заузму Енглеску, Европу и Запад, и да све покоре и униште. Та мантра, пише Беседин, опстаје вековима и уопште не показује знаке слабљења.
Руски писац Захар Прилепин наводи један, по свему судећи карактеристичан пример: цитат из савременог романа енглеског писца Џулијана Барнса. Жена јунака сквасила је чарапе на плажи. Ево шта пролази главом јунака у том тренутку: "Опсовала си кад си сквасила своје чарапе, па сам помислио: шта би тек рекла ако би сломила ногу или ако би се искрцали Руси…"
Руси се никад нису искрцали на британском острву – барем нису до сада. Британци су, попут Француза или Немаца, неколико пута ратовали против Руса, и то у самој Русији. На пример, у Кримском рату: "Током Грађанског рата (у Русији) спровели су директну агресију и баш су се 'искрцали', заједно са Французима, у Мурманску и Архангелску, отварајући против Москве Северни фронт", подсећа Прилепин.
Што се тиче фамозне "руске агресије" – нису руски дронови ти који данас нападају Бирмингем или Лондон. Напротив, британски дронови нападају стамбене зграде у Севастопољу, Брјанску, Белгороду и Курску...
Па, ко онда лаже?
У чему је проблем Бориса Џонсона?
Тешко је упамтити имена свих британске премијере, који се последњих година смењују као на фабричкој траци. Неки од њих не трају ни колико главица зелене салате на полици у супермаркету. Тешко је, међутим, не запамтити барем једног – Бориса Џонсона, не само због његове живописне спољашности.
Како примећује Беседин, постоји још један, много важнији разлог: управо он сноси директну одговорност за војни сукоб у Украјини. Управо је он тај који је пожурио у Кијев након преговора у Истанбулу и наговорио Зеленског да се упусти у овај бесмислени рат.
Не тако давно, овај бивши британски премијер је изјавио: "Проблем са Русијом је у томе што она не може да се одрекне своје империје. Велика Британија је некада поседовала највећу империју коју је свет икада видео – била је отприлике седам пута већа од Римског царства – па смо је ипак напустили. Русија мора да пусти Украјину. То је као онај стари савет за везе: ако некога волиш, пусти га на слободу. Ако се врати, твој је; ако се не врати, никада није ни био. Морају да пусте Украјину. Ера империја је завршена."
Џонсонова реторика подсећа на чувену изреку, која се приписује преподобном Антонију Великом: "У последња времена, деветорица болесних прићи ће једном здравом и рећи: 'Ти си тај који је болестан, јер ниси као ми'."
Реч је о механизму који је у психологији познат као механизам пројекције: кад год говоримо о туђим манама, ми заправо говоримо о себи.
Џонсон, наравно, каже Беседин, говори о себи и својој земљи: "Јер управо се Запад – а посебно Британија – чврсто држао Украјине, коју је деценијама претварао у антируску државу, попут бесног булдога чији је једини циљ да зарије зубе у грла Руса."
Нечастиви у Лондону
Годинама се то одвијало путем новца и отровне антируске пропаганде, а данас путем крвавог посредничког рата. Али, кога је на Западу брига за Украјинце и њихова страдања?
Нажалост, примећује руски писац, у савременом свету има превише лицемерја, а неодржавање дате речи, називање црног белим, а белог црним – све је то постало уобичајена норма. Британци су шампиони међу онима који постављају такве "стандарде".
Лицемерје делује попут сумпорне киселине: оно нагриза – и већ је готово у потпуности нагризло – само ткиво међународних односа, све до голих костију, додаје он.
Што се тиче лицемерја Бориса Џонсона, он би, саветује Беседин, требало више да чита – макар у паузама између кокаинских забава.
Да је нешто читао, знао би да Русија није империја, већ "држава-цивилизација". То је најпрецизнија дефиниција, каже руски писац, а све остало је од Нечастивог – који, чини се, често посећује Лондон...